Širom zemlje raste broj specijalizovanih ugostiteljskih objekata koji, osim standardne ponude pića i grickalica, svojim gostima pružaju mogućnost da učestvuju u društvenim igrama. Ovaj poslovni model zahteva brojna ulaganja ali, prema rečima sagovornika B&F-a, uvek se isplati raditi ono što volite.
Ako do sada niste bili u prilici da u istraživanju budućeg poslovnog partnera primenite preporuku antičkog filozofa Platona da ćete čoveka brže upoznati za sat vremena igre, nego da s njim razgovarate godinu dana – sada je pravi trenutak za to. Širom planete, pa i u Srbiji, sve više ljudi igra društvene igre, a njihov potencijal prepoznali su i mladi preduzetnici koji drže ugostiteljske objekte namenjene ovoj aktivnosti.
Jedno od prvih okupljališta ljubitelja društvenih igara u prestonici je Klub C22 sa Novog Beograda, koji je prošle godine proslavio 20-togodišnjicu rada. Vremenom je menjao i ime i ponudu – počeo je kao šahovski klub, a danas se u njemu, osim šaha, igraju i savremenije igre, poput Catan-a, u kojem C22 organizuje i nacionalno prvenstvo.
„Nedeljno kroz naš klub prođe oko 500 ljudi“, kaže vlasnik ovog kluba Aca Milošević i dodaje da su najčešći posetioci uglavnom muškarci, koji čine 63 odsto gostiju. Na pitanje kakvo je generalno interesovanje za društvene igre na ovim prostorima sagovornik B&F-a odgovara da su „Beograđani vrlo kreativni i vole da se igraju, ali apatija i briga za egzistenciju donekle usporavaju širenje igračke kulture. Ipak, uz trud šačice entuzijasta koji vode prestoničke klubove naša scena se kreće napred. Mada retko koji klub živi duže od pet, šest godina, trenutno uz C22 u Beogradu postoje i klubovi Zmaj, Grenadir, Astal, Conflux i sveža prinova – Hydra“.
Rastuću popularnost igara Milošević objašnjava između ostalog i njihovim pozitivnim uticajem na raspoloženje. Poslovanje sa igrama je, kaže on, održivo ali ipak zahteva velika ulaganja – praćenje novih trendova na tržištu, ali i brzu potrošnju materijala. Drugi deo biznisa koji se tiče prodaje društvenih igara takođe podrazumeva postojanje ozbiljne poslovne strategije zbog fluktuacija u potražnji, te se u ovom poslu teško može uspeti bez velikog entuzijazma.
No, uprkos navedenim izazovima, C22 redovno prima goste, ali i održava turnire – u M:tG-u nekoliko puta nedeljno, u Catan-u otprilike jedan mesečno, a u GO-u nekoliko puta godišnje. Naši najbolji igrači nadmeću se i u inostranstvu. „Milutin Nikolić, naš državni prvak u Catan-u, je prošle godine na Evropskom prvenstvu u Barseloni osvojio četvrto mesto. Ove godine se pobednici nacionalnog kvalifikuju za svetsko prvenstvo, koje će biti održano u Nemačkoj. Put se delimično finansira iz kvalifikacionih turnira, ali i iz sponzorstava“, kaže Milošević.
Pristupačna zabava
Stekavši radno iskustvo u Klubu C22, Filip Baljkas je sredinom prošle godine osnovao Klub Astal zajedno sa Sašom Radojčićem i Aleksandrom Ružičićem, koje je upoznao preko svog hobija. Iako su se promovisali na razne načine – putem društvenih mreža, učešća na festivalima i manifestacijama (na primer „Noć istraživača“), gostovanja u beogradskim kafićima i pabovima, pa i u medijima – smatraju da im je i dalje najbolja reklama „od usta do usta“.
Baljkas primećuje da interesovanje za društvene igre konstantno raste, a kao razlog navodi zasićenje internetom i želju za druženjem uživo: „U ovakvim klubovima se provodi kvalitetno vreme sa društvom i upoznaju se novi ljudi. Mi pružamo, da tako kažem, ’jeftinu zabavu’, jer ne naplaćujemo ništa sem pića i grickalica, a čini nam se da smo pojedinim posetiocima i neka vrsta utočišta od brige za egzistenciju, politike i svakodnevnog života“.
Broj posetilaca Astala varira u zavisnosti od toga da li je radni ili neradni dan, kao i od vremenskih uslova. Zimi i tokom vikenda poseta je veća i čine je uglavnom osobe starosti između 15 i 40 godina, a sve je više i onih koji dolaze sa decom. Za razliku od Kluba C22, dešava se i da bude više devojaka nego muškaraca, ali vrlo često su podjednako zastupljena oba pola. „Posetioci su nam uglavnom ili studenti ili fakultetski obrazovani ljudi svih profesija, ali ipak moram da izdvojim programere kao najčešće goste“, kaže Baljkas. On dodaje da su najpopularnije igre one koje su ujedno i najzabavnije, poput Gateway igara sa jednostavnim pravilima i Party igara, namenjenih većem broju igrača koje nisu klasične društvene igre, već spadaju u igre asocijacija i socijalne dedukcije, kao što su Dixit, Codenames, Spyfall, deception: Mureder in Hong Kong, Avalon i druge.
Osim ugostiteljstvom, Astal se bavi i prodajom igara. U svom asortimanu trenutno ima oko 100 naslova, koji koštaju od 1.000 dinara pa naviše. Iako ovo nije mali iznos, suvlasnik Astala tvrdi da igre nisu skupe, jer najjeftinija košta kao odlazak u bioskop za dvoje a može se koristiti nebrojeno puta. Zato je, prema rečima Filipa Baljkasa, interesovanje za društvene igre ali i klubove u kojima se one igraju sve veće. Osim onih u Beogradu, postoji i više klubova u Novom Sadu, i po jedan u Pančevu, Kragujevcu, Kraljevu i Nišu.
Igrom do smeha
Novosadski Gaming centar od 2014. godine beleži konstantan rast posete, ali i prodaje igara. „Radimo svaki dan i sve vreme smo popunjeni. Društvene igre su u razvijenim zemljama veoma popularne, a mi pokušavamo da uhvatimo korak sa svetom u tom pogledu“, uvodi nas u priču Boris Vuković, vlanik pomenutog kluba. Gosti Gaming centra su, prema njegovim rečima, uglavnom dobro situirani mladi i ljudi srednjeg doba, koji se bave perspektivnim poslovima poput onih u IT sektoru. „Posao ih vezuje za računare i često izaziva društvenu otuđenost, te svoju potrebu za socijalizacijom oni ispunjavaju ovde. Osim što se druže, naši gosti kroz igre vežbaju i um, te se može reći da je ova aktivnost od višestruke koristi“, kaže sagovornik B&F-a i dodaje da su najredovniji posetioci stari između 25 i 45 godina.
Ovo za Vukovića nije nimalo čudno jer su „društvene igre, iako se kod nas misli da su namenjene deci, zapravo najzanimljivije odraslima. One su često kompleksne, baziraju se na ozbiljnim temama i dugo traju, zbog čega ne mogu da zadrže pažnju dece“. U ovaj klub najčešće dolaze već oformljeni timovi, mada je na drugim mestima primetna i praksa sastavljanja ekipa od ljudi „sa svih strana“, koji kroz takmičenje ostvaruju nova poznanstva. U Gaming centar, na žaljenje njegovog vlasnika, ne dolaze penzioneri, mada Vuković smatra da bi oni mogli biti veoma zainteresovani za ovaj vid aktivnosti.
S ozbirom na činjenicu da i ovaj klub nudi više od 160 igara, mnogi posetioci još uvek nisu stigli da isprobaju sve. „Odabir igre zavisi od ličnih sklonosti. Nekima će jedna društvena igra biti zabavna ceo život, a drugi će je odigrati pet puta i prebaciti se na sledeću“, kaže Vuković i dodaje da su među najpopularnijim naslovima Codenames, Kingdomino ali i svetski klasici koji postoje već 15-tak godina. Prema njegovim rečima, najvećem broju ljudi zabavne su igre u kojima učesnici moraju da se predstavljaju drugačije ili da iskazuju promućurnost. Najbolji primer takve igre je Werewolf, čiji igrači na domišljat način otkrivaju ko je seljanin a ko vukodlak i delaju u skladu sa ovim saznjanjem. „Kada čujemo smeh sa nekog stola, odmah znamo da se na njemu igra Werewolf“, kaže Vuković.
Kako bi boravak u klubu posetiocima učinilo što interesantnijim, osoblje se trudi i da održava tematske večeri. Tako, na primer, određenih večeri u Gaming centru možete igrati samo piratske igre i poslužiti se rumom, međutim čini se da se igrači ne udubljuju u likove do te mere da bi, poput pravih gusara, „potonuli“ u rumu.