Close
/ B&F Plus / Tržište starog novca u Srbiji: Nije sve u zlatu, nešto je i u novcu
BiF Analize Čitajte B&F online

Tržište starog novca u Srbiji: Nije sve u zlatu, nešto je i u novcu

Marko Miladinović on 24/05/2018 - 12:06 in B&F Plus, Slajder

This post has already been read 621 times!

Stare srpske monete, čak iako nisu imale veliku vrednost za vreme svog „upotrebnog veka“, danas i te kako privlače kolekcionare iz zemlje i sveta. Neretko se u toj bogatoj ponudi papirnatih novčanica i kovanica iz različitih perioda naše moderne države pojavljuju i antički i srednjovekovni dukati, tako da njihova procena i prodaja podjednako zanima profesionalne numizmatičare, bogate strance, onlajn mešetare, vešte falsifikatore i lakoverne amatere.

Moderni srpski novac počeo je da se proizvodi 1868. godine, tokom vladavine Mihajla Obrenovića. Bile su u pitanju bakarne kovanice u apoenima od 1, 5 i 10 para, naručene i napravljene u Beču prema državnom Dekretu o kovanju srpskog bakarnog novca. Kneza Mihajla je sudbina sprečila da ih zvanično pusti u opticaj – ubijen je u Košutnjaku 29. maja iste godine.

Za vreme vladavine njegovog naslednika, kneza a potom i kralja Milana, 1875. se pojavio dinar kao novčana jedinica, dok je 1884. u Beogradu osnovana Privilegovana narodna banka Kraljevine Srbije, odnosno današnja Narodna banka. Pored toga, period državne uprave kralja Milana je među numizmatičarima poznat po izdavanju nekih od najvrednijih moneta na domaćem tržištu starog novca, od kojih pojedine, ukoliko su dobro očuvane, dostižu vrednost i od deset hiljada evra po komadu.

Osim njih, na ceni su pojedini apoeni iz Kraljevine SHS, kao i iz prvih godina SFRJ. Pritom, treba uzeti u obzir da na utvrđivanje tržišne vrednosti starog novca utiče nekoliko faktora, gde starost i retkost ne moraju uvek da igraju presudnu ulogu. „Očuvanost je jako bitna. Primera radi, kovanica od pet dinara iz 1879. godine može relativno lako da se pronađe u ponudi, ali je preostalo jako malo dobro očuvanih primeraka, zbog čega oni mogu da dostignu cenu od nekoliko hiljada evra. Isti slučaj je i sa novčanicom od 10.000 dinara iz 1936. koja u dobrom stanju vredi i do pet hiljada evra“, objašnjava Zoran Ilić, predsednik Srpskog numizmatičkog društva, koje okuplja preko hiljadu registrovanih članova.

Numizmatički turizam

Ilić procenjuje da u našoj zemlji postoji barem još desetak hiljada amaterskih kolekcionara starog novca. Oni učestvuju na berzama antikviteta i starog novca koje se često organizuju u Beogradu, Novom Sadu i drugim većim gradovima, kao i u onlajn trgovinama, ali je njihova kupovna moć sve manja pa ne mogu ozbiljnije da se pozabave svojim hobijem. Istovremeno, primetno je sve veće interesovanje stranih kolekcionara za stari srpski novac.

„Srpsko tržište starog novca je siromašno i usko, i na njemu su veoma neusklađene cene, zbog čega jedan isti primerak u Beogradu može da košta mnogo više nego u unutrašnjosti zemlje. Istovremeno, Srbija u globalnim okvirima može da se podiči izuzetno lepim i retkim novcem, koji bi na nekom većem i razvijenijem tržištu mogao da postigne veću cenu. Njegovu dodatnu prednost predstavlja činjenica da se tačno zna koliko je proizvedeno kovanica, a koliko papirnatih novčanica, u svakom trenutku moderne države. Kolekcionari iz inostranstva i te kako prepoznaju pomenute kvalitete, tako da danas najozbiljnije zbirke srpskog novca poseduju stranci“, objašnjava Ilić za „Biznis i finansije“, te dodaje da numizmatika i na svetskoj sceni sve više postaje privilegija bogatih.

Svi potencijalni kupci, bez obzira na platežnu moć, na prvom mestu moraju da budu poprilično edukovani o ovoj specifičnoj vrsti robe. Nažalost, sve je veći broj pojedinaca koji žele da zloupotrebe činjenicu da domaće tržište starog novca raste u uslovima slabije ekonomije. „Starim novcem se trguje na organizovanim aukcijama, u direktnim kupovinama, sve češće i preko internet oglasa, a među numizmatičarima je ustaljeno i međusobno razmenjivanje duplikata. Od svih navedenih oblika trgovine, omasovljenje internet oglašavanja dovelo do pojave novog broja mešetara koji žele da iskoriste priliku i nasamare neiskusne kupce“, kaže Ilić. Kao procenjivači vrednosti u poslednje vreme javljaju se i brojne novootvorene zalagaonice, iako one mogu da ustanove cenu starih kovanica na osnovu njihove gramaže i kvaliteta plemenitih metala, ali gotovo nikada i na osnovu njihove numizmatičke vrednosti.

Na drugoj strani, Srpsko numizmatičko društvo okuplja stručnjake iz raznih oblasti, od kojih neki prate problematiku već nekoliko decenija i umeju veoma precizno da odrede autentičnost, starost i vrstu modernog, antičkog i srednjovekovnog novca, i razlikuju original od velikog broja falsifikata. „Numizmatičari jesu kolekcionari, ali takođe i profesionalni proučavaoci istorijske, kulturološke i umetničke vrednosti novca kojeg sakupljaju, dok trgovci gledaju na stari novac isključivo kao na robu. Naravno da jedno ne isključuje drugo i da postoje trgovci koji se aktivno razumeju u numizmatiku, i obrnuto. Međutim, kredibilitet prodavca starog novca je jako bitan i svakako bih posavetovao buduće kupce da se obrate nekome ko iza sebe ima dokazano mnogo iskustva“, napominje naš sagovornik.

Rasprodaja nacionalnog blaga

U prostorijama Srpskog numizmatičkog društva svako ko veruje da u svojim rukama ima potencijalno vredan novac može da dobije besplatnu procenu od proverenih stručnjaka u ovoj oblasti. Procena autentičnosti podrazumeva korišćenje „iskustvenih metoda“, odnosno poznavanje pojedinačnih karakteristika starog novca, od njegove težine i oblika, do eventualnih anomalija prilikom proizvodnje određenih apoena, kao i razlika u kvalitetu zlata antičkih i današnjih dukata. Kod papirnatih novčanica važno je uočiti i odgovarajuće nijanse boje i patine koje nastaju zbog vlage i starenja.

Utvrđivanjem autentičnosti starih dukata, ali ne i tržišne vrednosti, bave se i domaći muzeji, dok njihova starost može da se odredi i uz pomoć spektrometra u prostorijama beogradskog Instituta za fiziku. Ipak, dešavalo se da čak i precizne naučne metode ne mogu uvek sa sigurnošću da prepoznaju falsifikat. „Pored falsifikovanog novca koji je proizveden u vreme kada je u upotrebi bio i traženi originalni apoen, postoje i naknadno napravljeni falsifikati, namenjeni isključivo lakovernim kolekcionarima. Bilo je primera čak i da antički dukati budu vešto krivotvoreni i da prođu ispit starosti materijala, prepravljanjem autentičnog dukata koji je bio previše oštećen. Na taj način se praktično kreira novi primerak uz upotrebu originalnog materijala“, ističe Zoran Ilić.

Stari dukati se neprestano pojavljuju na domaćem tržištu, ali po zakonu, ukoliko se pronađe dokazano autentičan antički ili srednjovekovni novac, on mora prvo da bude ponuđen državi koja ima pravo da ga otkupi od pronalazača po ranije utvrđenom cenovniku. Naravno da u praksi to (pre)često nije slučaj, što pokazuje i interesovanje ogromnog broja pojedinaca koji pretražuju rečne obale, kao i neposrednu okolinu arheoloških i navodnih nalazišta srednjovekovnog novca u Srbiji. Nije to jedino ograničenje – naime, redak stari novac, ne samo antički, ne sme da se iznosi iz zemlje jer se tretira kao nacionalno blago. Imajući u vidu da to polazi za rukom pojedinim stranim kupcima, postavlja se pitanje koliko je cela ta oblast, zapravo, uspešno regulisana.

 

april 2018, broj 148.

Send Us A Message Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *