Close
/ Milutin Mitrović / Italijanski izbori: „Varvari opet osvajaju Rim“
BiF Analize Čitajte B&F online

Italijanski izbori: „Varvari opet osvajaju Rim“

Milutin Mitrović on 26/05/2018 - 10:52 in Milutin Mitrović, Slajder

This post has already been read 331 times!

Nobelovac Pol Krugman je pre neki dan tvitovao članak Volfganga Munkaua (Wolfgang Münchau) iz Financial Timesa, uz poruku: „Ljudi nisu dovoljno svesni opasne situacije u Italiji“. Koliko je ona opasna može se nazreti iz izjave predsednika Vučića u Bakuu da je Italija postala najveći problem Evrope. Iako nadaren i širokogrud, on ne nudi ni ličnu ni srpsku pomoć Italiji, ali zajedno sa Krugmanom i Munkauom opravdava piktoreskan novinski naslov koji sam pozajmio. Inače u pomenutom Financial Timesu stoji crno na belo da Italija nameće paralelu sa Vajmarskom republikom u Nemačkoj, uz senku ranjivosti evropske liberalne elite. Pa čak sledi i uputstvo za upotrebu kako postići rušilački cilj: „Sve što vlada treba da uradi je da izazove finansijsku krizu, da proglasi vanredno stanje i uvede paralelnu valutu jednog od narednih vikenda (kad su banke i berze zatvorene). Nigde u Ustavu nema ni reči o krizama i zabrani da vlada deli narodu novac kojim će kupiti hranu.“

Ja naravno ne mislim da sam autoritet meriv sa bilo kim od navedenih, ali svejedno smatram da je panika veća nego što zbivanja i akteri zaslužuju. Sistem liberalne demokratije se obrušava, to je očito, i prestao je da daje ubedljive ekonomske rezultate, što je dovelo do pojave i uspeha „političkih varvara“. Sem toga, imam utisak da se usplahireni autoriteti više plaše domino efekta i raspada sistema u svojoj kući nego u Italiji.

Lega, jedan od aktera na italijanskoj političkoj sceni, učestvovala je u vladama pod Berluskonijem 9 godina, a Pokret pet zvezdica (P5Z) je u cenjkanjima oko dolaska na vlast pristajao na sve kompromise (finansijske, političke, vojne i uslove koje su postavljali Brisel i Vašington). I jedni i drugi sproveli su „konsultacije sa bazom“. Lega skupljanjem potpisa podrške na ulicama (navodno 215.000 potpisnika), a P5Z (44.796 glasača) – na svojoj Ruso internet platformi na kojoj neki, nejasno koji, predstavnici glasaju svako malo. Po saopšenju organizatora, Lega je dobila podršku 91 odsto, a P5Z čak 94 odsto učesnika glasanja. Niko sa strane nije kontrolisao ove podatke, ali su oni bili dovoljni populistima da ustvrde kako imaju bezgraničnu podršku naroda (di popolo). Za populiste narod, popolo, nije reč nego ikona, kao radnička klasa za socijaliste ili preduzetnik za neoliberale.

Nakon 78 dana cenjkanja i 6 varijanti „Ugovora“ (italijanski mediji označavaju taj papir kao Program, jer nema osnovne karakteristike ugovora), pobednička desna koalicija i populisti iz P5Z konačno su predsedniku države 21. maja saopštili ime1)Nakon 11 nedelja odlaganja i obećanja da će u naredni ponedeljak biti saopšteni sastav vlade i ime premijera, nastala je dosetka da su u ponedeljak 21. maja Salvini i De Maio predsedniku saopštili ime premijera i zamolili još nedelju dana odlaganja da dogovore i prezime kandidata. kandidata za predsednika buduće vlade: Đuzepe Konte (Giuseppe Conte). Predostrožni predsednik Matarela uzeo je dan za razmišljanje i konsultacije sa predsednicima oba doma parlamenta. U međuvremenu je New York Times objavio saopštenje da je dotični kandidat za premijera u svom CV-u napisao kako je na New York City univerzitetu produbljivao znanje, a administracija univerziteta tvrdi da njegovo ime ne postoji u evidenciji. Lavina je krenula: Sorbona – ime dotične osobe ne postoji u evidenciji; Univerzitet na Malti – demantuje da se Konte specijalizovao kod njih; Cambridge – u navedeno vreme univerzitet ima letnju pauzu te radi samo biblioteka; Internationales Kulturinstitut – je škola stranih jezika, a ne naučni institut, a sem toga i naziv je pogrešno napisan; Social Justice Group – pri EU potvrđuje da je Konte jedan od potpisnika nekog njihovog apela, ali da nikada nije bio kod njih. Kada se već uveliko tipovalo da će biti kandidat za premijera, 14. maja je potpisao konsultantski ugovor sa moćnom telematičkom kompanijom Retelit – školski primer sukoba interesa.

Konte je profesor prava, naglašeni katolik, kojem je kako sam kaže „srce s leve strane“, a „život je proveo sa knjigama“. Kada je već izgledalo da njegovi predlagači neće uspeti da ga odbrane, da valja tražiti novu ličnost koja neće smetati Salviniju (Lega) i De Maiu (P5Z) da ostvare „džentlmenski sporazum“, predsednik Italije Matarela pozvao je Kontea i nakon dvočasovnog razgovora obznanio da mu poverava mandat za sastav vlade. Ako predsednik ima pravo da pomiluje osuđenog za ubistvo, zašto ne bi nekog ko nadahnuto prezentira svoj kurikulum. Još je rimsko pravo ustanovilo da „ko može više, može i manje“. Konte je izjavio da će biti advokat „italijanskog naroda“. Ali i da „prihvata ponudu sa rezervom“, a šta to znači videćemo. Istoričar Paolo Mieli sklon je opkladi da će buduća vlada biti dugotrajna i katastrofalna. Dvojica pobedničkih lidera su, uz program vladanja, dogovarali buduće ministre, pa i premijera. Liči na cinizam da se u Programu premijer naziva „egzekutorom“ i još se tvrdi da će imati „velika ovlašćenja“. Možda je i ovde trebalo reći „prihvata s rezervom“.

U svojoj konačnoj verziji Program se uz bezbroj izmena i ublažavanja sveo na 22 stranice kojima, kako definiše Di Maio, „počinje Treća republika“. Svojevremeno je Romano Prodi kao mandatar podneo „revolucionarni“ program na 262 stranice – a vlada mu je trajala manje od godinu i po dana. Programi su tu da se izrecituju obećanja, a šta će se od toga ostvariti zavisi i od okruženja, evropskog pa i svetskog, jer svet je globalizovan, voleli to neki ili ne. Svetski centri moći zdušno koriste jedno od najefikasnijih sredstava koja su na raspolaganju građanima, a da ga uglavnom nisu svesni – bojkot. Koga finansijski centri i politički moćnici krenu da bojkotuju, spas mu je jedino uvođenje diktature uz „masovnu podršku građana“. Berluskonija su Italijani voleli i zdušno glasali, ali je oboren spolja i to zbog mnogo naivnijih razloga.

Glavne tačke Programa nove italijanske vlade su sledeće:

Flat tax – dve jedinstvene stope poreza od 15 i 20 odsto2)Prvu grupu od 15 odsto poreza čine svi do 80.000 evra prihoda godišnje, s tim što postoje 3 podgrupe sa olakšicama. Na primer oni do 35.000 imaju prava da umanje poresku masu za 3.000 evra po svakom članu porodice… preko 80.000 prihodi se oporezuju sa 20 odsto. na prihode (umesto dosadašnih 5 kategorija od 23 do 43 odsto), uz popust za likvidiranje dosadašnjih poreskih dugovanja. Jedinstvena poreska stopa od 15 odsto za preduzeća je nestala iz poslednje verzije Programa.

Kvota 100 – je revizija penzionog zakona, uz uvođenje kvote koja u zbiru radnog staža i godina života mora da iznosi 100. Na primer 65 godina starosti i 35 godina rada za punu penziju. Time se dugo cizelirani „zakon Fornenro“, koji obezbeđuje priliv sredstava u fondove s obzirom na starenje stanovništva stavlja van snage.

Reddito di cittadinanza – garantovani dohodak građana od 780 evra mesečno za nezaposlene da bi im se olakšalo traženje posla. Ko odbije bilo kakav ponuđeni posao gubi pravo na dohodak. Realizacija moguća tek od 2020. godine.

Smanjenje javnog duga (bez stezanja kaiša) – zahtev ECB da otpiše Italiji 250 milijardi dugova kako bi lakše usaglasila račune. Neki taj zahtev smatraju duhovitim.

Stop za TAV – Obustava radova na transevropskoj brzoj pruzi Lisabon-Kijev, na delu kroz Italiju. U poslednjoj varijanti izbrisano „obustava radova“ i prepravljeno u „pregovori sa Francuskom“.
Besplatne jaslice i neoporezovane kupovine za školsku decu – ovaj deo odnosi se samo na decu italijanskih državljana i smatra se pobedom Legine ksenofobije.

Borba protiv korupcije i agenti provokatori – Pooštravanje zakonske odgovornosti za korupciju, uvođenje agenata koji će provocirati potencijalne prekršioce, doživotna zabrana izbora na političke funkcije za prekršioce, legitimna odbrana – oslobađanje od odgovornosti za nanošenje povreda ili smrti lopovu koji prodre u tuđ stan ili radnju.

Sukob interesa – proširenje kaznenih mera i na lokalne funkcionere i rukovodstva državnih firmi.

Imigracija – Ubrzanje procedure proterivanja ilegalnih imigranata, restrikcija pristupa humanitarnih brodova u italijanske luke, revizija Dablinskog sporazuma i obavezna upotreba italijanskog jezika u verskim objektima imigranata.

Suverenitet – je osnova spoljne politike bazirane na nacionalnom interesu i nemešanju u unutrašnje poslove drugih zemalja. Ostaje privrženost NATO-u, ali uz otopljavanje odnosa sa Rusijom koja je značajan ekonomski partner. Vlada će se boriti za ukidanje evropskih sankcija Rusiji.

Kako koji ekonomista ili institut upotrebi računar, tako ukupna cena namera budućih italijanskih vlasti postaje sve veća. Naravno, vlasti lansiraju najnižu cenu, a komentatori isteruju maksimum. Najdokumentovanija je varijanta po kojoj će mere sa ekonomskim efektima dovesti do rupe u budžetu od 170 milijardi evra. Do te sume se stiže sabiranjem povećanja troškova i smanjenja državnih prihoda. Na primer, uvođenje dohotka za nezaposlene trebalo bi da košta 17 milijardi evra godišnje (druge računice idu i do dvostrukog iznosa), promena penzionog sitema odnosi narednih 16 milijardi, pomoći porodicama još 14,5 milijardi, i tako sve do zbira od 78 milijardi povećanih troškova ukupno. Za uvođenje jedinstvene stope poreza je izračunato da će smanjiti prihod državne kase za 50 milijardi evra, a sa ostalim smanjenjima ukupan iznos je 91 milijarda.

Ekonomista Roberto Peroti (Perotti) pod naslovom „Fantazilend ekonomija“ staloženije od ostalih analizira posledice obećanih mera. Prvo je pohvalio aktere tvrdeći da su oni zaista izmenili situaciju – ranije su prepiranja i natezanja bila oko podele fotelja, ovoga puta ipak o nekom programu. Analizu počinje tvrdnjom da će biti pravo čudo ako budžetski deficit od sadašnjih 1,5 odsto bude porastao samo do maksimalno dozvoljenih 3 odsto BDP-a po Mastrihtu. Samo poreska reforma smanjiće prihode za 4 odsto BDP-a. Peroti svoj termin „fantazilend“ zasniva na, po njemu, lažnom uverenju da je moguće od Evropske centralne banke dobiti 250 milijardi otpisa dugova, što je 15 odsto italijanskog BDP-a. Pritom je ECB već otkupila 360 milijardi italijanskih dugova, a sada bi trebalo da još i deli poklone. On se pita da li je to posledica neznanja ili bezobrazluk anticipiranog prebacivanja odgovornosti na EU ukoliko stvari krenu nizbrdo.

Drugi ozbiljan ekonomista, a neozbiljnih navijača za i protiv ima hrpa, Mario Pianta sa univerziteta Roma 3, smatra da su kreatori Programa smatrali da će skok sa najviših na najniže poreske stope u EU uz labavljenje finansijske kontrole napraviti od Italije neoliberalni raj za finansijske muvatore. To se zasniva na naivnom uverenju da Italija može da kopira Irsku. Sigurno je jedino da će biti izvršen transfer bogatstva u korist 20 odsto najbogatijih. To je ono što je Berluskoni žarko želeo, a nije uspeo za 3 premijerska i jedan mandat ministra finansija. Mnogo teže, ako je to uopšte moguće, će biti uvesti dohodak za nezaposlene državljane i još teže će vlasti, kako obećavaju, proterati 500.000 imigranata sa neregulisanim statusom. Iluzija ima na pretek.

Evropa reaguje po običaju sporo i nejedinstveno – većina ćuti ili se samo zgraža. Žan Klod Junker smatra da treba dati vremena novoj vladi da pokaže šta zaista namerava, a francuski predsednik Makron i nemački političari i bankari skreću pažnju na „heterogene i paradoksalne snage“ zbog kojih treba reagovoti hitno. Tržište novca ne čeka političke odluke, pa je spred3)Spred je odnos vrednosti nacionalnih obveznica (BOT) prema nemačkim (bund) i glavni je element za određivanje kamatne stope na kredite. Italija plaća godišnje između 75 i 80 milijardi evra za servisiranje javnog duga koji iznosi ukupno 2.256 milijardi evra, odnosno 130 odsto BDP-a. Suma za servisiranje duga veća je od ukupnih sredstava za ceo sistem obrazovanja. od 113 (24. aprila) neprestano rastao, da bi na dan publikovanja imena budućeg premijera dosegao 191 poen. To je ujedno i indikator investitorima da postoji sve veći rizik ulaganja u Italiju. Rejting agencija Fitch skreće pažnju na povećanje rizika i savetuje povećanje CDS (credit default swap) osiguranja kredita od insolventnosti kreditiranog. Ohrabrenje stiže od Marin Le Pen: „Naši saveznici osvajaju vlast i označavaju veliki povratak Nacije!“ Stiv Banon, koga je Tramp morao da makne zbog desničarskog preterivana, najavljuje skori sastanak sa Mateom Salvinijem, liderom Lege.

Italija nije samo umišljena, nego je stvarno svetski još uvek značajna zemlja. Zato joj mediji širom sveta posvećuju značajnu pažnju. Britanski Financial Times je u 4 dana objavio 20 tekstova o krizi u Italiji, Politico (američka novina sa sedištima u Londonu i Briselu) ima naslov: „Nova populistička vlada može zaista učiniti da evro eksplodira“. Washington Post – „Poraz liberalizma“. New York Times postavlja pitanje hoće li Italija napustiti EU i odgovara sa „Ne – što je još gore“, a objavljuje i horor reportažu sa Salvinijem: „Kako izgleda život sa desnicom na vlasti“. The Economist tvrdi: „Italija može da iskoči iz koloseka i postaje ekscentrična, idealistička, ksenofobna, netolerantna, korumpirana i neliberalna“. Le Monde – „Neverovatna koalicija negatora svega“. Der Spiegel – „Populisti zastrašuju Evropu“. Itd.

Čini mi se uočljivim da sem Lege i 5 zvezdica ne 2pominjem nijednu političku partiju. Nema ih! Ono malo što je preživelo na izborima rasipa se i nestaje. Najviše prelazi kod Lege. Berluskonijeva Forza po tvrdnji agencija sada jedva da bi prešla 10 odsto, a dominirala je od 1994. do 2013. Najveća tragedija je Demokratska partija, jedini stub levice. Na sastanku direkcije iz opšteg haosa, svađe i optuživanja probijali su monolozi: Mi se raspadamo, a vi govorite o problemima drugih (Ćezare Badloni); Koji odvratan spektakl, Renciju ne dozvoljavate ni da govori, a baza je uz njega (Anđelo Guido); Jel’ shvatate da ste izgubili vezu sa realnošću (Tomazo Nenćini); Nemojte me više pozivati (Pina Koći – ova njena izjava je postala haštag); Rasturate ono malo što je ostalo, odlazim i neću vas ni glasati. Nikada više. Koja tuga. (Karlo Mineli). Jedno je jasno – Italija je izgubila političku elitu i na levici i na desnici. Dolaze „varvari“.

Neizvesnost koju šire novoizabrani političari u Italiji zasniva se na tome što su oni prevrtljivci izrasli na rušenju pravila i institucija, kojima se ništa ne može verovati. Slični su, ali perfidniji od ekscesnog Trampa. Iz partija koje se raspadaju najviše članstva pripaja se Legi. Njen osioni lider Mateo Salvini više je nalik na vođu navijača nekog fudbalskog kluba nego na političara. On pokušava da ugura za ministre one koji najviše bodu oči Evropi. Praktično je razorio desnu koaliciju zahvaljujući kojoj je postao politički akter. Pristaje na većinu zahteva druge strane računajući verovatno da će im, kad se dočepa efektivne vlasti, brzo pokazati ko je gazda. Lako je odustao od pretenzija da bude premijer i za sebe rezervisao fotelju ministra unutrašnjih poslova. Uzor mu je Putin, kod koga je bio u poseti, a podržavaju ga Marin Le Pen i Viktor Orban. Njegov partner Luiđi De Maio menja obećanja češće od košulja. Dakako da je i njemu opsesija vlast, ali bi se reklo da ima i nekih nejasnih ideala uvrnutih delimično ulevo. Ne verujem da će njihova ugovorna zajednica moći dugo da traje, ukoliko uopšte oformi vladu.

***

Tri puta sam menjao ovaj tekst, jer su iskrsavale nove činjenice. Pa i ovo što je pred čitaocima odnosi se na zbivanja do četvrtka 24. maja u podne. Šta će posle toga biti teško da iko zna, ali mnoštvo nagađa. Italija doživljava političku buru tapkajući razvojno na začelju Evrope.

 

 

Preuzeto sa Peščanika

Futnote   [ + ]

1. Nakon 11 nedelja odlaganja i obećanja da će u naredni ponedeljak biti saopšteni sastav vlade i ime premijera, nastala je dosetka da su u ponedeljak 21. maja Salvini i De Maio predsedniku saopštili ime premijera i zamolili još nedelju dana odlaganja da dogovore i prezime kandidata.
2. Prvu grupu od 15 odsto poreza čine svi do 80.000 evra prihoda godišnje, s tim što postoje 3 podgrupe sa olakšicama. Na primer oni do 35.000 imaju prava da umanje poresku masu za 3.000 evra po svakom članu porodice… preko 80.000 prihodi se oporezuju sa 20 odsto.
3. Spred je odnos vrednosti nacionalnih obveznica (BOT) prema nemačkim (bund) i glavni je element za određivanje kamatne stope na kredite. Italija plaća godišnje između 75 i 80 milijardi evra za servisiranje javnog duga koji iznosi ukupno 2.256 milijardi evra, odnosno 130 odsto BDP-a. Suma za servisiranje duga veća je od ukupnih sredstava za ceo sistem obrazovanja.

Send Us A Message Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *