Close
/ B&F Plus / Industrija proizvodnje snega i leda: „Nema zime“ kad nema zime
BiF Analize Čitajte B&F online

Industrija proizvodnje snega i leda: „Nema zime“ kad nema zime

Marko Miladinović on 24/06/2018 - 11:00 in B&F Plus, Slajder

This post has already been read 322 times!

Nova vremena stvaraju nove poslovne prilike, a klimatske promene pogotovo. Povećana globalna potražnja za „ledenim proizvodima“ – od snega na skijaškim stazama pa do kockica leda u čaši koka-kole – danas kreira industriju vrednu nekoliko milijardi dolara, koja ima veliki potencijal za dalji rast u godinama pred nama. Jedina negativna strana? Njen nagli razvoj dovešće do daljeg ubrzavanja globalnog otopljavanja…

Vrednost ukupne svetske proizvodnje mašinski stvorenog leda u ovom trenutku iznosi skoro pet milijardi dolara i beleži godišnji rast od 7,9 odsto, i to bez izgleda da će uskoro usporiti. U pitanju je industrija koja pokriva sve mašine koje stvaraju led, od najmanjih frizova za domaćinstva, preko ledomata za ugostiteljske objekte, sve do velikih blokova leda za sportska igrališta.

Prema godišnjem izveštaju analitičkog portala PRnewswire, najveća potražnja za ledom i njegovim derivatima vlada u Americi, sa čak 38 odsto udela, a potom u zemljama u razvoju, dok je Evropa pomalo u zapećku, s obzirom da je već saturisano tržište. Kao najvažniji pokretač rasta navodi se ekspanzija lanaca restorana brze hrane i supermarketa, najvećih korisnika frizova i ledomata. Pored toga, na potrošnju konzumerskog leda i aparata za njegovu proizvodnju u dobroj meri utiče geografski položaj zemalja i broj toplih dana u njima, mada se te granice ipak polako brišu poslednjih godina.

Ledomati obuhvataju oko 39 odsto aktuelne godišnje proizvodnje leda, ali se kao moguća prepreka za eventualne investitore u ovom industrijskom podsegmentu ističu relativno visoki troškovi početnog ulaganja, zbog čega se na globalnom tržištu izdvojilo nekoliko najvećih učesnika, pre svih američki Manitowoc, Scotsman, Ice-O-Matic, i japanska kompanija Hoshizaki.

S druge strane, aparati za pravljenje leda koji se koriste u zdravstvu značajno se razlikuju od klasičnih ledomata jer za krajnji rezultat nemaju klasične „kockice“, već takozvane „grudvice“ i „pahuljice“, u specijalnim pakovanjima za čuvanje telesnih organa ili lečenje povreda. Na primer, u terapiji hladnom kompresijom potrebna je velika količina „pahuljastog leda“, nalik snegu, za smanjenje otoka i ublažavanje istegnuća ligamenata i mišića, zbog čega je potrebno da bolnice, koje pružaju takvu vrstu lečenja, poseduju odgovarajuću instalaciju za njegovu proizvodnju.

I mi Kopaonik za trku imamo

Pored trgovine, ugostiteljstva, prehrambene i zdravstvene industrije, proizvodi od „zaleđene vode“ posebno važnu ulogu imaju u planinskom turizmu. Prema podacima američkog Nacionalnog udruženja skijališta, 91 odsto svih ski-centara u SAD je investiralo u izgradnju sistema za proizvodnju veštačkog snega na svojim stazama, a 60 odsto od sve infrastrukture potrebne u te svrhe podignuto je u poslednjih dvadeset godina.

Iza proizvodnje veštačkog snega nalazi se čitava nauka, pa o njenom krajnjem rezultatu, to jest o kvalitetu i obimu preoizvedenog snega, kao i o iznosu krajnjih troškova, odlučuje nekoliko faktora. Pored meteoroloških karakteristika, kao što su brzina vetra, temperatura i vlažnost vazduha, važna je i sama topografija terena, odnosno oblik i veličina skijaških staza koje se posipaju veštačkim snegom. Povrh svega nabrojanog, postoji i par različitih tehnologija proizvodnje, pa i raspršivanja snega, u zavisnosti od čega variraju izgled i cena opreme koja se postavlja po ivicama planinskih padina.

Uglavnom, cena „snežnih topova“ za raspršivanje se kreće između pet i šezdeset hiljada dolara. Primera radi, popularni mobilni „žuti topovi“, koji se nalaze raspoređeni i na pojedinim stazama na Kopaoniku, koštaju između 50.000 i 60.000 dolara zajedno sa pratećom instalacijom. A ona, između ostalog, podrazumeva i blizinu nekog stalnog izvora vode. Upravo iz ovih razloga, 2008. godine na potezu Malog Karamana na Kopaoniku izgrađena su dva mala akumulaciona jezera, ukupne zapremine 11.000 kubika vode, sa pumpnim postrojenjem snage 315 kW i cevne instalacije u dužini od pet kilometara. Nabavljeno je 47 komada fiksnih topova i tri mobilna, „žuta” topa. Na Kopaoniku od ranije postoje još dve male akumulacije pri stazama Krčmar i Crvene bare, što su sve dostupne informacije sa zvanične internet stranice našeg najvećeg skijaškog centra.

Potrebno je oko 285.000 litara vode kako bi nastao prekrivač od veštačkog snega debljine oko 15 cm na površini od 3.600 kvadratnih metara (60x60m). Sistemi za pravljenje veštačkog snega na dužim stazama sposobni su da pretvore između 19.000 i 38.000 litara vode u sneg svakog minuta!

Tamna strana snega

Sa stanovišta upravnika skijaških centara i turističkih organizacija širom sveta, potpuno je razumljivo zašto je instaliranje sistema za proizvodnju veštačkog snega obavezna stavka za njihovo uspešno poslovanje. „Kopaonička” varijanta, sa kreiranjem malih jezera u dnu staza, je ne samo najisplatljivija jer se odatle voda, praktično, cirkularno koristi – većina otopljenog snega se slije ka akumulacijama pa kasnije ponovo upotrebljava – već i najmanje zagađuje okolnu prirodu. U ekološkom smislu, međutim, mnogo veći problem predstavlja uključivanje pumpi koje uspinju tu vodu duž staza, kao i sistema vazdušnih kompresora koji stvaraju sneg. U ove svrhe najčešće se upotrebljavaju veliki dizel motori koji troše ne tako zanemarljivu količinu goriva, baš poput žičara koje su od ranije prepoznate kao najveći zagađivači planinskih lepotica.

Stoga se može reći da je jedno stoleće masovnog skijaškog turizma u Evropi negativno uticalo na planinske eko-sisteme, umesto da je dovelo do njihovog uređenja i adekvatnog održavanja prilivom stalnih finansijskibh sredstava. Upravo će dalje zagrevanje prosečne temperature vazduha i topljenje glečera posledično dovesti do povećane potrebe za stvaranjem veštačkog snega, a ono će, opet, ubrzavati dalje otopljavanje. Upravo zahvaljujući tom začaranom krugu proizvodnja snega i leda zvuči kao biznis koji ne može da propadne.

Sneg kojeg je stvorilo Sunce

Četrdeset galona dizel goriva po satu proizvodnje veštačkog snega je ušteda koju je postigla uprava skijaških staza na planini Abram u Mejnu, u Sjedinjenim Državama, kada je odlučila da eksperimentiše sa zelenim tehnologijama. U njihovom sistemu gorivo se i dalje koristi za pumpanje vode uzbrdo, ali ne i za vazdušnu kompresiju u samim topovima – od prošle godine za tu aktivnost koristi se prikupljena energija iz solarnih panela. Ova planina nema razvijeni ski-centar, pa njen zimski turizam u potpunosti zavisi od nekoliko manjih staza.

 

 

mart 2018, broj 147. 

Send Us A Message Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *