Close
/ Blogovi / Stanovište o stanovništvu
BiF Analize Čitajte B&F online

Stanovište o stanovništvu

Pokušaću da obrazložim zašto me je ova tema neodoljivo podsetila na stari aforizam koji glasi: “Svi bi hteli u raj, ali niko neće prethodno da umre”.
Milutin Mitrović on 10/08/2018 - 09:47 in Blogovi, Dživizmi, Milutin Mitrović, Slajder

This post has already been read 2293 times!

Pokušaću da obrazložim zašto me je ova tema neodoljivo podsetila na stari aforizam koji glasi: “Svi bi hteli u raj, ali niko neće prethodno da umre”. Naime, nije lako otrgnuti se tvrdnjama da je planeta prenaseljena, da već uveliko jedemo njenu supstancu i da je proces uništenja prešao u fazu bez povratka. Svi bi da bude manje ljudi, ali ne Srba, Hravata, Italijana, Rumuna…

Globalna situacija je sledeća: kako onaj Worldometer digitalac jedva sustigljivom brzinom otkucava u četvrtak 9. avgusta u 17:29 sati bilo je na Zemlji 7.641.724.531 stanovnika1)Dok sam počeo pisanje ovoga teksta (tri dana ranije) do završetka broj stanovnika na Zemlji se povećao za 1.031.104 osobe. . Šta to znači može se ustanoviti najbolje na osnovu studije Maxa Rosera urađene za World data koja pokazuje da je 1750. godine na Zemlji bilo 0,9 milijardi stanovnika uz godišnju stopu rasta od 0,6 odsto, da je broj stanovnika postepeno rastao sve do 1920. dostigavši 2 milijarde. Tada počinje “raketni” uspon sve do 1970. godine uz dostizanje 4,2 milijarde stanovnika uz stopu rasta od maksimalnih 2,1 odsto. Zatim sledi upečatljiv pad stope rasta, ali ne i broja stanovnika. Stopa rasta se 2016. godine gotovo prepolovila na 1,2 odsto, ali je broj stanovnika porastao na 7,4 milijarde. Prognoze su da će stopa rasta padati i dalje tako da će 2100. biti samo 0,1 odsto, ali uz porast broja stanovninika na 11,2 milijarde. Trend rasta se usporava, ali i dalje nezadrživo raste ukupan broj stanovnika, jer manji procenat na sve većoj osnovici daje gotovo podjednako nominalno uvećanje.

Da vidimo gde smo mi u tom kontekstu: među zemljama sa najvećim smanjenjem broja stanovnika na prvom mestu je Andora (-3,61) što je poraznije čak i od drugoplasirane Sirije (-2,27) u kojoj se ratuje, gine i beži masovno. Na tom spisku Srbija je jedanaesta (-0,47) a Hrvatska petnaesta (-0,36). Za Andoru, na primer važi da pad broja stanovnika proističe iz dugogodišnje striktne selekcije dolazaka sa strane. U cilju očuvanja domaćih blagodeti strancima se odobrava boravak do maksimum183 dana godišnje, pa se tako ne računaju u njeno stanovništvo koje inače biološki jenjava. Koliko je ta računica tačna u sumnju dovodi činjenica da je Luksemburg, ne mnogo veća, još bogatija i ne manje rigorozna zemlja na prvom mestu u svetu po stopi rasta stanovništva od 2,05 odsto! Drugi argument za relativizovanje olakih uzročnika variranja broja stanovnika je Sirija sa padom populacije koji ju je držao na drugom mestu u svetu, da bi odjednom 2018. bio zabeležen skok od 7,9 odsto rasta. Nije lako objasniti promenu, jer rat na njenoj teritoriji i dalje traje, stanovnici još uvek beže, ali je izgleda egzodus krenuo u suprotnom pravcu iz Turske u kojoj je utočište našlo 3,54 miliona Sirijaca, Libana (2,2), Jordana (1,26 miliona) koji makar delimično smirivanje smatraju signalom za povratak.

Gotovo da je zabavno kako štampa pokušava da svede na jedan imenitelj razloge za sve veće oscilacije u populacionim zbivanjima. Primera radi opšte je stanovište da je do naglog pada broja stanovnika u Rumuniji (-0,79), Bugarskoj (-0,71), Hrvatskoj (-0,36) došlo zato što su njihovim ulaskom u EU otvorene granice u bolju individualnu budućnost. Primamljivost te teze kvari Srbija koja se po stopi smanjenja stanovništva emigriranjem nalazi između Bugarske i Hrvatske, a niti je, niti ima šanse da uskoro postane članica EU.

Razbucano područje Jugoslavije danas ima oko 2 miliona stanovnika manje uz osvojenu sreću nacionalne nezavisnost. Neko je poginuo, neko pobegao, preostalima nije preterano do produženja nacije i vrste. Trend biološke pasivizacije prisutan je na čitavom području. Najuočljivija je situacija u Bosni i Hercegovini gde je 922.823 stanovnika manje2)U ovom tekstu korišćeni su podaci procena dražavnih zavoda za statistiku nekadašnjih republika SFRJ, Svetske banke, UN Population Division, Eurostat, kao i pojedinačne studije stručnjaka. Uvek su u pitanju procene, jer egzaktih podataka nema, ili se kao takvi nude oni koji nisu verodostojni. nego 1991. godine. Ako za Bosnu postoji tragično obrazloženje stradanja u ratu, za Srbiju, “koja nije ratovala” taj argument nije primenjiv kao objašnjenje za smanjenje od 896.990 ljudi. Naime prema podacima koje je izneo tadašnji predsednik vlade Cvetković, u NATO bombardovanju poginulo je 2.500 civila3)Podaci vojske su šest i po puta veći (23.000), a Fonda za humanitarno pravo četiri i po puta manji (760) (od toga 89 dece) i 1.002 vojnika, daleko ispod jednog procenta stanovništva. Od 169 opština u Srbiji samo 6 ima pozitivan prirodni priraštaj. Pet je u nerazvjenim krajevima, a šesta je Novi Sad, koji se nikako ne može podvesti pod klasičnu tezu da siromašni svoj status kompenzuju stopom nataliteta.

Najveća panika zbog smanjenja broja stanovnika je tamo gde su nacionalistička manijačenja najjača – u Srbiji i Hrvatskoj. O pitanju potiskivanja i nestajanja Srba po prvi put se progovorilo u Memorandumu SANU 1986. godine kada je u Srbiji (bez Kosova) živelo 7.729.000 stanovnika i kada je dužina životnog veka rasla po stopi od 3,1 odsto za muškarce i 4,5 odsto za žene. Danas je Nezavisna Srbija ostvarila san akademika da ima svoju sopstvenu državu, ali je pala na 6,832.010 stanovnika. U vreme ratovanja iz Srbije je emigriralo oko 400.000, a danas godišnje odlazi oko 50.000 stanovnika. S dozom gađenja vidim na sajtu Beskrajna Srbija fotografije političkih ličnosti najrazvijenijih zemalja uz tekst: “Srbija ne pripada zapadnoj civilizaciji. Oni bi da brinu o budućnosti srpske dece, a svoju nemaju”. Nijedna od zemalja čiji su lideri na fotosima nema problema ni sa prirodnim rastom broja stanovnika, a ni sa doseljavanjem pored ostaloga zato što i mladi iz Srbije beže od svojih dušebrižnika u te zemlje.

Nezavisna Hrvtska je iskoristila agresorski rat na svojoj teritoriji da bi se otarasila oko 400.000 nepoželjnih Srba. Nevolja je što se i autohtono hrvatsko stanovništvo počelo osipati tako da ona danas godišnje gubi oko 50.000 ljudi, a predsednica te zemlje, Kolinda Grabar Kitarović, je ustvrdila da je prošle godine Hrvatsku napustilo čak 80.000 njenih građana. Naravno ni u Hravatskoj ni u Srbiji ili bilo gde u svetu ne postoji pravna odgovornost za one koji su prouzrokovali takva zbivanja.

Iz nejasnih razloga stvorena je fama da jedino u Sloveniji danas živi 100.000 ljudi više nego pre raspada. Statistički zavod Slovenije raspršuje svaku nadu podatkom da je Slovenaca svake godine sve manje te da se u 2017. godini njihov zbir umanjio za 0,1 odsto (1.250). Povećao se broj stranaca u Sloveniji i to za 2.250 osoba u 2017, pa je njihov ukupni broj porastao na 121.875 što čini 5,9 odsto ukupnog stanovništva. Od toga broja samo 91.632 osobe ima odobrenje stalnog boravka. Negde krajem sedamdesetih godina od jednog slovenačkog istaknutog intelektualca, oca brojne porodice čuo sam da on i drugi svesni sunarodnici planirano uvećavaju porodice “jer smo mala nacija i ne želimo da nestanemo”. Isti princip programskog nataliteta proklamovao je i Ibrahim Rugova kao meru otpora, ali i vid tihe ekspanzije. Splašnjavanje nacionalnog naboja dovelo je do postepenog odustajanja od individualnih bračnih napora u korist jačanja nacije.

Ministarstvo rada Slovenije objavilo je temeljitu Belu knjigu o penzijama (2016.) u kojoj je urađena demografska analiza i perspektiva, pa se između ostaloga konstatuje da se posle Drugog svetskog rata (dakle u doba Jugoslavije) u Sloveniji rađalo godišnje između 32 i 36 hiljada dece, da bi 2003. godine bila zabeležena najniža tačka od samo 17.000 novorođenčadi. Kasnije se situacija poboljšava, ali nikada nije prevaziđen nivo od 21.000 novorođenih. Zaključak koji iz toga sledi je da će “radnici iz drugih zemalja za Sloveniju biti od vitalnog značaja”. Međutim nacionalno ostrašćeni lamentiraju nad podatkom da se darmatično menja religijska slika. Broj stanovnika katoličke vere pao je na 60 odsto, a raste broj muslimana i pravoslavaca (približno po 2,5 odsto) što je posledica doseljavanja; međutim, autohton je proces povećanja broja ateista koji se po procenama kreće između 10 i 20 odsto. I jedan i drugi vid osipanja katoličkih vernika odvija se pretežno u gradovima, dok selo ostaje verski i politički konzervativno i nepokolebljivo.

Pored Slovenije još samo Crna Gora ima porast broja stanovnika i to za 7.338 njih u skoro dve decenije što je, kako tvrde novine, blisko statističkoj greški. Demografske analize predviđaju pad broja stanovnika u CG do 2050. godine za 37.000 što je već nešto upečatljiviji podatak. O Makedoniji postoje zapravo samo nagađanja jer ta zemlja već 18 godina ne objavljuje podatke o stanovništvu. Popis 2011. godine bojkotovali su Albanci, koji čine približno četvrtinu stanovništva, pa dobijeni podaci ne samo da ne služe ničemu, nego su političkom odlukom postali nedostupni. Bosna je nenadoknadivo opustošena za skoro milion stanovnika (922.823), a tendencija manjeg rađanja dece i emigracije mladih posledica su ponajpre trajne društvene besperspektive.

Stvaranje nacionalno homogenih regija najviše je obogaljilo Vojvodinu; procenjuje se, tačnih podataka za javnost nema, da je Pokrajinu što napustilo, što proterano 10.000 Hrvata i 40.000 Mađara. Na njihovo mesto doseljeni su Srbi proterani iz Hrvatske. “Vreme” je još pre 5 godina objavilo podatak da u Novom Sadu od 340.000 stanovnika oko 200.000 čine “dođoši”. Obilje podataka postoji u studiji “Etničke migracije na prostoru Vojvodine” Nade Doroški koji pokazuju kako pokrajina, nekada ponosita na svoju multinacionalnost, postaje sve dominatnije naseljena rodoljupcima.

Nije floskula da je problem oscilacija brojnosti stanovništava – kompleksan. Svakoga puta kad neko od sredstava javnog informsanja ili kakav stručnjak, vođeni neobuzdanom voljom za publicitetom proglase da su otkrili jedinstveni imenitelj za probleme, rezultat jednačine može biti samo negativan. Svi razlozi za pad nataliteta i emigriranje stanovnika u osnovi su tačni, ali ni jedan od njih nije dominantan. Dominantan je njihov zbir. Poremećeni su osnovni parametri društvenog života: buknuo je rat (čak i tamo gde ga kao nije bilo), nasilje nad drugačijima, etničko čišćenje (javno i potajno), mržnja i siromaštvo, socijalna i politička nesigurnost, uspon primitivizma svake vrste, svest o inferiornosti prema ostalima, ksenofobija i zatvorenost, odsustvo perspektive i niz drugih razloga nadjačavaju kod ljudi instinkt produženja vrste, jer im razum nalaže da ne uvlače svoje potencijalne potomke u nedostojan život. Drugi pak zele da pobegnu negde gde će takve stvari manje doživljavati.

Ostaje pitanje koliko je i zašto samnjenje broja stanovnika tragedija. Ako sam u pravu nabrajajući razloge, onda je jasno da je demografski pad samo posledica, dakako loše organizacije koju država pruža svojim građanima. Emocije bih ostavio po strani, jer uzmimo za primer najpoznatiju žalopojku Alekse Šantića: pred sam njen kraj slede stihovi:

Za ove krše sve vas, sve vas veže:
Ime i jezik4)O ulozi jezika u jačanju nacionalnih naboja preporučujem intervju Borisa Budena https://telegram.hr/price/ima-li-hrvatski-jezik-sanse-prezivjeti-pricali-smo-s-filozofom-borisom-budenom-koji-bas-i-nije-optimistican, bratstvo, i krv sveta.
Ostajte ovdje!… Sunce tuđeg neba
Neće vas grijat k’o što ovo grije,

Uzaludan je vapaj ako se sugrađanima nema šta ponuditi osim sunca koje će ih besplatno i navodno bolje grejati u domovini. Pesma je lepa, majstorska, ali bez onog socijalnog prodiranja kao u “O klasje moje”. A kada pređe u nabrajanje: Ime, jezik, bratstvo, krv sveta… otkriva da su korenovi “patnje” duboko konzervativni i žestoko nacionalistički. Današnje poturanje uzvišenih nacionalnih ciljeva nepošteno je prema onima koji se odriču potomstva zato što nisu u stanju da mu pruže ni život kakav su oni imali, kao i prema onima koji napuštaju sopstvenu zemlju, ne zbog pohlepe (ankete oduvek pokazuju da je zarada tek na trećem mestu među razlozima napuštanja sopstvene zemlje) nego zbog uslova u kojima će iskazati svoje sposobnosti i za to biti pošteno nagrađeni. Izmene li se uslovi, mnogi bi se rado vratili donoseći sa sobom stečeno znanje, radne navike, iskustvo i ušteđevinu. Možda bi to uticalo povoljno i na natalitet.

Futnote   [ + ]

1. Dok sam počeo pisanje ovoga teksta (tri dana ranije) do završetka broj stanovnika na Zemlji se povećao za 1.031.104 osobe.
2. U ovom tekstu korišćeni su podaci procena dražavnih zavoda za statistiku nekadašnjih republika SFRJ, Svetske banke, UN Population Division, Eurostat, kao i pojedinačne studije stručnjaka. Uvek su u pitanju procene, jer egzaktih podataka nema, ili se kao takvi nude oni koji nisu verodostojni.
3. Podaci vojske su šest i po puta veći (23.000), a Fonda za humanitarno pravo četiri i po puta manji (760)
4. O ulozi jezika u jačanju nacionalnih naboja preporučujem intervju Borisa Budena https://telegram.hr/price/ima-li-hrvatski-jezik-sanse-prezivjeti-pricali-smo-s-filozofom-borisom-budenom-koji-bas-i-nije-optimistican

Send Us A Message Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *