Close
/ B&F Plus / Mihajlo Đukić, Institut ekonomskih nauka: Imamo kompetentne ljude, ali ih niko ne konsultuje
BiF Analize Čitajte B&F online

Mihajlo Đukić, Institut ekonomskih nauka: Imamo kompetentne ljude, ali ih niko ne konsultuje

Marija Dukić on 02/10/2018 - 11:34 in B&F Plus, Slajder

This post has already been read 1243 times!

Iako se u javnosti neprestano ističe da nam je za iskorak iz siromaštva potrebno više stručnjaka i naučnika, „ni oni koje imamo nisu dovoljno konsultovani prilikom donošenja važnih političkih i ekonomskih odluka“, kaže istraživač Instituta ekonomskih nauka Mihajlo Đukić, sa kojim razgovaramo o položaju društvenih nauka u vreme kada se u celom svetu favorizuju naučne oblasti koje donose brzu zaradu, ali i kako se zanemarivanje razvoja kritičkog mišljenja može odraziti na budućnost demokratije.

Stanje ekonomske nauke u Srbiji je isto kao i u ostalim naučnim oblastima – u nju se premalo ulaže, a rezultati malobrojnih primenjenih istraživanja se ne uvažavaju dovoljno pri donošenju njavažnijih odluka za društvo, smatra Mihajlo Đukić, istraživač Instituta ekonomskih nauka i asistent na predmetu Mikroekonomija na Beogradskoj bankarskoj akademiji.

Paradoksalno je, kaže, da je sedamdsetih i osamdesetih godina prošlog veka, u komunističkom sistemu koji se danas poistovećuje sa dominacijom ideologije nad činjenicama i gušenjem slobode mišljenja, ekonomska nauka bila daleko cenjenija u društvu. „Tako je prvi direktor Instituta bio Branko Horvat, koji se s pravom može nazvati nezavisnim stručnjakom. Mada se njegov rad odvijao u ideološkim okvirima tadašnjeg sistema, on je pre svega cenio znanje i stručnost. Doktorirao je u Mančesteru, uvažavan je u svetu, a bio je čak u konkurenciji za Nobelovu nagradu iz ekonomije bez obzira na to što je dolazio iz komunističke države. Njegovi i radovi njegovih kolega iz Instituta su se proučavali u globalnim okvirima, a priznata svetska imena su bili redovni gosti Instituta”, kaže Đukić i dodaje da smo sada, uprkos široko dostupnim tehnologijama za komunikaciju i sticanje raznovrsnih saznanja, daleko od tadašnjeg nivoa naučnog razvoja.

B&F: Da li to znači da, iako se danas stručnost javno ističe kao najveći kvalitet, u praksi se ona ne uvažava?

M. Đukić: U Srbiji se političke odluke i mere ekonomske politike donose bez stvarne konsultacije sa stručnom javnošću. Mi ovde imamo kompetentne ljude koji bi mogli kreatorima politika dati korisne savete i informacije, ukoliko bi ih neko pitao. Stalno se ističe pritisak da promene moramo sprovesti što pre, ali to ne opravdava politiku ad hoc rešenja, bez ozbiljnijih razmatranja kako će se ona odraziti na sve članove društva.

B&F: Kakvu bi ulogu ekonomska nauka zapravo trebalo da ima u našem društvu?

M. Đukić: Za početak analitičku. Ovde se pokreću brojne reforme i donose ekonomske odluke bez pripremnih istraživanja a potom, kada se sprovedu, i bez analiza njihovih efekata. Za evaluaciju javnih politika jedva da je neko čuo. Uzmimo za primer subvencije stranim investitorima. Mi ne možemo objektivno diskutovati o opravdanosti ovih podsticaja, jer nemamo podatke koliko je do sada uloženo u subvencije, kojim je sve kompanijama i u kojim sektorima pripomognuto, niti kako je njihovo poslovanje stvarno uticalo na državni budžet, privredni razvoj, zaposlenost i životni standard stanovništva. Ista je situacija i sa izgradnjom nacionalnog fudbalskog stadiona i sličnim projektima koji se najavljuju. Mi još uvek ne znamo, a čini mi se da nećemo ni saznati, kakvu ćemo korist imati od izgradnje stadiona, u kojem periodu bi se koja količina uloženih sredstava mogla vratiti, i koje su osim finansijskih koristi za društvo u celini. Upravo zato što nemamo bilo kakvih informacija na osnovu kojih se može proceniti ekonomska i društvena opravdanost tog projekta, mislim da je njegova svrha isključivo politička – za potrebe marketinga ili radi zadovoljavanja potreba određenih interesnih grupa.

B&F: Da li bismo ovo zanemarivanje ekonomske, ali i ostalih društvenih nauka u Srbiji, mogli svrstati pod globalni trend kojim se favorizuju prirodne nauke, pogotovu one čiji se rezultati istraživanja, poput tehnoloških rešenja, lako mogu komercijalizovati?

M. Đukić: Društvene nauke su na globalnom nivou pomalo gurnute u zapećak, jer njihovi rezultati nisu opipljivi kao u slučaju prirodnih nauka koje nas iz godine u godinu iznenađuju sve naprednijom i kompleksnijom tehnologijom. Logično je da su privredi takva istraživanja interesantnija za ulaganja, jer njihove rezultate može materijalizovati, odnosno na njima ostvariti profit. Države bi trebalo da vode više računa o društvenim naukama, jer one doprinose razvoju građanske svesti, kreiranju sistema vrednosti i imaju pozitivne eksterne efekte koji se prelivaju na čitavo društvo. Uostalom, bez razvijenih društvenih nauka, teško je ostvarivo i postojanje prave demokratije, u kojoj informisani i osvešćeni građani donose promišljene odluke o svojoj budućnosti.

B&F: Kakve to posledice može imati u Srbiji koja iza sebe ionako nema dugu demokratsku tradiciju?

M. Đukić: Naši najveći problemi u ovom trenutku su siromaštvo, depopulacija i nerazvijenost. Masovan odlazak mladih iz zemlje dugoročno ugrožava njen razvoj. Ali ako bi mladi studirali tehničke fakultete koji su konkurentni na tržištu i sa kojima će lakše naći posao onda bi se mogao smanjiti i odiv mozgova koji predstavlja ogromnu prepreku napretku društva. Dugoročno posmatrano, za Srbiju i zemlje u regionu, ulaganja u nauku mogu imati samo pozitivne efekte na ekonomski razvoj. Upravo zato me zabrinjava što se ulaganja u nauku smanjuju u zemljama regiona pod parolom „ušteda“. Fokusiranjem isključivo na BDP i fiskalni deficit mi gubimo iz vida indirektne troškove koje donošenjem nekvalitetnih politika na dugi rok generišemo.

B&F: Ako se zanemare nauke koje razvijaju kritičko mišljenje, koliko će mladi biti svesni društvenih problema i potrebe da se aktiviraju u njihovom rešavanju?

M. Đukić: Mladi su danas generalno apolitični. Oni nisu mnogo zainteresovani za velike društvene teme i politička dešavanja, možda i jer su ubeđeni da ne mogu da utiču na njih. Ne znam šta je prouzrokovalo ovakav način razmišljanja, ali znam da to jeste opšti trend. No, verujem da će mladi postepeno shvatiti da je bolje imati sistem gde se političke odluke donose na bazi istraživanja i analiza, nego sistem koji ne radi za građane već za pojedine interesne grupe.

B&F: Opšti trend je i bujanje populizma koji se ogleda kroz iznenađujuće izborne rezultate u mnogim zemljama sveta, od senzacionalista koji vode politiku na Tviteru, do ultra desnih partija izniklih na strahu od sve većeg broja izbeglica druge veroispovesti.

M. Đukić: To je donekle posledica kriznih vremena. U nesigurnim epohama se menjaju prioriteti građana. Čak i sada, kada je ekonomska kriza bar na papiru prošla, uočljiva je želja ljudi za promenama u društvu. Izborni rezultati koje ste pomenuli jesu indirektni pokazatelj tinjajuće, „prikrivene“ krize. Ljudi su u strahu za svoju egzistenciju zbog čega im očuvanje demokratije i građanskih sloboda nisu prioriteti, već svoje poverenje poklanjaju onome ko im obeća da će zaštiti njihovu nacionalnu ekonomiju i obezbediti posao. Ali, ukoliko je to što sam naveo zaista razlog za bujanje populizma, ovaj globalni zaokret ka ekstremima bi mogao biti kratkog veka.

B&F: Ali ne možete to sa sigurnošću tvrditi?

M. Đukić: Prognoziranje u društvenim naukama uvek treba uzeti sa oprezom jer su postupci ljudi teško predvidivi i međusobno uslovljeni. Nedavno sam bio na seminaru gde je poznati društveni analitičar Frensis Fukujama javno priznao da je 1989. godine, kada je objavio „kraj istorije“ i konačnu pobedu parlamentarne demokratije nad drugačijim društvenim uređenjima – ipak poranio. Nije mogao ni pretpostaviti da će ga Kina svojim ekonomskim rastom tako demantovati. To je dokaz da se i društva bez liberalne ekonomije zapadnog tipa mogu ekonomski razvijati, u šta mnogi teoretičari tada nisu verovali.

B&F: Iako se sada u svetu mnogo raspravlja o posledicama neoliberalnog modela kapitalizma, zašto se on u Srbiji i dalje forsira kao jedini „pravi“ reformski model?

M. Đukić: Mislim da mnogi građani ni danas nisu svesni koliko je u društvenom i ekonomskom smislu bio dubok ponor u koji smo upali devedesetih godina. Zato smo nakon promene vlasti 2000. godine pokušali što pre da se izvučemo iz te nepovoljne situacije, pa makar i kopirajući ponekad rigidna, neoliberalna rešenja. No, nijedan model razvoja ne daje dugoročne rezultate bez razvoja nezavisnih institucija. Zbog toga je potrebno da nezavisno od toga koji se razvojni model realizuje, on bude baziran na podacima i istraživanjima, a da fokus bude na tome koja je korist za građane, da li je taj model održiv, šta su alternative. A kada se kod nas meri ekonomski napredak, neprekidno se potenciraju pokazatelji poput rasta BDP-a ali se ne predočava kako i koliko će njegov ovogodišnji rast od 3,5 odsto uticati, na primer, na životni standard stanovnika Srbije, kako na zaposlenost, kako na nejednakost itd.

B&F: Sudeći po dosadašnjem iskustvu – ne mnogo. Ali, čini se da to građanima ne smeta, jer se retko ko buni.

M. Đukić: Imajući u vidu u kakvim su sistemima ljudi u Srbiji živeli, ne može se očekivati da se preko noći svi probudimo kao pojedinci koji kritički razmišljaju, i koji su ekonomski i politički osvešćeni. Čak i da postoji politička volja da se građani edukuju i podstiču da kritički misle, to je dugoročni proces koji zahteva vreme i u suprotnosti je sa kratkoročnim interesima ljudi na pozicijama vlasti. Verovatno se u svakoj sferi društva mora okupiti kritična masa koja bi se izborila za promene u svojoj oblasti i koja bi tako postepeno uspostavljala nove vrednosne obrasce u društvu.

 

 

Septembar 2018, broj 153. 

Send Us A Message Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *