Close
/ Blogovi / Sokrates i samoupravljanje
BiF Analize Čitajte B&F online

Sokrates i samoupravljanje

Redakcija BIF on 26/12/2018 - 15:41 in Blogovi, Milutin Mitrović, Slajder

This post has already been read 1042 times!

Rođen je 19. februara 1954. godine i ispred raskošnog imena koje je opredeljeno poreklom i tradicijom, a koje je glasilo: Brasilero Sampaio de Souza Vieira de Oliviero, samouki otac, zaljubljenik u filozofiju antičke Grčke, stavio je – Sokrates. To ime bacilo je u senku sva ostala. Uprkos očevoj žarkoj želji da mu sin postane filozof, Sokrates se opredelio za medicinu i završio studije mada nikada nije postao lekar. Tokom školovanja je kao svako muško u Brazilu pikao loptu i pokazao da ima talenta pa su ga pozvali da se pokaže u klub Corinthians (Korinćani) u San Paolu. Bio je to “polisportski” klub u kojem se pored fudbala igrao rukomet, odbojka, košarka, plivanje, tenis.

Osnovan 1910. godine prolazio je razdoblja od zvezda do prašine više puta. U vreme kada je Sokrates zaigrao u njemu nosio je posprdni nadimak “faz-me-rir” (zasmejava me). Sokrates je odmah pokazao da ume ne samo da igra nego i da nadahnjuje ostale igrače koji su ga zavoleli i oslovljavali sa “Doutor” (doktor). Lep, po nekima čak uzor lepote, dobar dribler, ali lenj da potrči za loptom, u 298 utakmica koje je odigrao dao je 172 gola što nije naročiti učinak za centarfora. Ipak, bio je nesporni miljenik publike.

Osokoljen naklonošću publike, u vreme kada se fudbal gledao na stadionima, a ne na TV, počeo je puni stadione, ali i da propagira svoje shvatanje jedinstva fudbala i politike. Prvo je obznanio teoriju da i u fudbalu postoji “podela rada” na dve kategorije igrača – na one koji trče i one koji misle. Sebe je, dakako, video među misliocima pa je tako stekao i drugi nadimak “Filosof”. Svoju “filosofiju” je razvijao dalje, pa kako je bio talentovan i kao agitator uspeo je da ubedi ostale igrače i upravu kljuba da treba uvesti demokratiju u sport koji sve više gubi od čari igre i srlja u kriminalizovani profesionalizam. Njegova koncepcija je bila jasna – sindikat i samoodlučivanje. Svi zajedno: igrači, treneri, lekari, treba da se učlane u sindikat i da donose odluke. Kada se nešto izglasa većinom glasova onda je svako obavezan da to sprovodi bez prava na oponiranje – demokratski centralizam.

Morao je biti ubedljiv, imati autoritet, znati šta hoće, kad je njegov klub poverovao da ga Sokratesova politika može spasti od propasti u koju je polako klizio. Nove ideje, nov pristup, nov elan i počinje niz pobeda na utakmicama. Igrači prosto u transu iz utakmice u utakmicu trijumfuju – dok publika ludi za njima videvši u konceptu sportske demokratije odstupnicu za diktaturu hunte koja je vladala Brazilom. Utakmice na kojima Sokratesovi Korinćani pobeđuju postaju pozornica neviđenog oduševljenja na kojoj se odigrava generalna proba pobede demokratije nad diktaturom. U sezoni 1982/3. godine Korinćani posle više od tri decenije tavorenja osvajaju prvenstvo najfudbalskije nacije na planeti. Dve godine kasnije u Brazilu demokratija izborima preuzima vlast od vojske. To dakako nije samo zasluga Sokratesa i njegovog kluba, ali da su doprineli nema nikakve sumnje.

Sokrates, neobuzdani Latinos, kome je još slava udarila u glavu dozvoljava sebi, da pije, puši, juri devojke i sve manje trenira. Njegova slava počinje da se topi, pa svestan toga napušta Brazil i odlazi prvo u Španiju, a zatim u Italiju gde igra u Fiorentini. Ostaje samo jednu sezonu, ne uspeva da se uklopi i sve više beži u alkohol. Vraća se u Brazil postaje fudbalski komentator i kolumnista uglednog nedeljnika Carta Capital. Posle jedne večere pada u komu zbog trovanja hranom. Alkoholom žestoko načeti organizam nije izdržao. Kada je njegov klub 1983. godine osvojio prvenstvo Brazila, bila je nedelje i tada je uskliknuo: Jedino što želim je da umrem u nedlju, na dan kada sam dokazao Brazilu i celom svetu da sam bio u pravu. U nedelju 4. decembra 2011. godine umire Sokrates u 57. godini života ostvarivši tu svoju želju.

Na priču o Sokratesu i njegovom trijumfalnom modelu sportske demokratije naleteo sam prebirajući napise o samoupravljanju. Iz Argentine koja se prva povela za jugoslovenskin primerom samoupravljanja i nemačkom participacijom, krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina prošlog veka širio se talas zadrugarstva i samoupravljanja u celoj Latinskoj Americi. Brazilski primer koji je, kako biografi naslućuju, bio inspiracija Sokratesu je kompanija SEMCO. Kada je pokrenula svoj eksperiment 1980. godine imala je 100 zaposlenih i prihod od 4 miliona dolara, opterećena dugovima nailazila je na zid bankarskog nepoverenja. Banke su odbijale da daju nove kredite dok ne budu isplaćeni stari. Pretio je bankrot.

Sin tadašnjeg vlasnika, Rikardo Semler, kojem je otac predao firmu nemoćan da se bori za njen spas, školovan u Americi i pod uticajem novih ideja poznatih kao Managing Without Managers otpustio je većinu rukovodilaca i rešio da u svojoj kompaniji upravu poveri zaposlenima. Za pet godina kompanija je uspela da vrati sve dugove, da poveća obim poslova na 37 miliona dolara i da joj stopa profita iznosi 10 odsto. Već 2003. imala je 212 milona obrta. Udruženje menadžera, sindikalna konfederacija i mediji proglasili su SEMCO najboljom kompanijom u Brazilu 1988. godine. Slede i druga priznanja: Wall Street Journal proglašava Rikarda Semlera za najuspešnijeg biznismena Latinske Amerike 1990. godine, dve godine kasnije opet isto priznanje. Time i World Economic Forum uvrštavaju Semlera u 100 globalnih mladih lidera. O njemu i njegovom poduhvatu ima na Amazonu 14 knjiga! Danas njegova u svetu poznata kompanija ima preko 3.000 zaposlenih i sopstveni institut.

Na skupu industrijalaca 2014. godine izložio je svoj koncept: “Razmotrili smo stanje i rekli, hajde da se obratimo našim ljudima, hajde da poverimo njima kompaniju iz koje ćemo ukloniti sve dosadne školske aspekte, to kad ćete doći, to kako ste odeveni, to šta ćete reći, to šta nećete reći, i videti šta ostaje što je važno. Iz toga se nametnulo pitanje koje glasi: Kako ćemo voditi računa o ljudima? Ljudi su jedino što imamo”

Niti je Rikardo Semler samoupravljač, niti je to bio neobuzdani Sokrates, niti sam ja samoupravni dogmata i propagator da im to prišijem. Moja je želja da u ovoj zabelešci pokažem kako je poštovanje individue i ukazano poverenje “radnom čoveku” najefikasniji put ka uspehu i skladu u preduzeću, klubu i društvu. Sklon sam da verujem kako je to bio smisao favorizovanog samoupravljana u preduzećima i samouprave u teritorijalnim zajednicama i kod nas. To što je taj eksperiment, makar i kao moguća alternativa, zakonom o totalnoj privatizaciji uništen u korenu, plaćamo i plaćaćemo još dugo. Postoji izreka: Na ludog kiša, na ludog suša.

Send Us A Message Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *