/ B&F Plus / Unutrašnja mobilnost radne snage i deficitarna zanimanja: Zaposlenje kao relativna kategorija
BiF Analize Čitajte B&F online

Unutrašnja mobilnost radne snage i deficitarna zanimanja: Zaposlenje kao relativna kategorija

This post has already been read 1200 times!

Dok osobe školovane za malo tražene profesije godinama „čame na birou“, oni sa popularnim zanimanjima obično imaju po nekoliko poslova. Lakše zapošljivi kadrovi radije se opredeljuju za velike kompanije nego za manje firme, ili su i sami preduzetnici, što je čest slučaj među zanatlijama. Mada mala i srednja preduzeća i u Beogradu imaju ogromnih teškoća da nađu i zadrže odgovarajuće radnike, onima u manjim mestima je još teže jer većina mladih, ako ostaju u Srbiji, uglavnom hrle ka glavnom gradu.

Nezaposlenost u Srbiji je za poklonike logičnog rasuđivanja uglavnom teško objašnjiva pojava. S jedne strane, broj nezaposlenih je u drugom kvartalu 2018. iznosio 11,9 odsto, što je naspram evropskih kriterijuma i dalje visoka stopa, dok se, s druge strane, poslodavci, a posebno vlasnici malih i srednjih preduzeća, žale da već godinama ne nalaze odgovarajuće kadrove.

Ovaj apsurd često se objašnjava ogromnom emigracijom visokoobrazovanih i zanatskih kadrova, neusaglašenošću obrazovnog sistema i potreba privrede, ali i – nespremnošću stanovništva da zbog posla menja mesto boravka. U Evropi, posebno severnoj i zapadnoj, ekonomske migracije nisu neobična pojava. Početkom 2017. oko 2,75 odsto populacije EU živelo je i radilo u nekoj drugoj državi Unije, a još oko 36,9 miliona ljudi iz ostatka Evrope i sveta (pet odsto populacije EU) obitavalo je na njenim prostorima zbog radnog angažmana.

Srbija nije u EU, ali mnogi njeni mladi stručnjaci već jesu. Ovo je višedecenijski trend, koji se, kako izgleda, u poslednje vreme intenzivirao. No, kada je reč o selidbi radi posla unutar naše zemlje, ona se, uglavnom, kreće samo u jednom smeru – ka Beogradu.

Iz Nacionalne službe za zapošljavanje (NSZ) kažu da se na njihova pitanja o spremnosti za promenu mesta prebivališta radi zaposlenja, oko 40 odsto ljudi izjašnjava pozitivno kada su u pitanju dnevne migracije, odnosno svakodnevni odlazak u obližnje mesto na posao, dok je taj broj značajno manji kada je u pitanju preseljenje u neki drugi grad, osim glavnog.

Decentralizacija ili beogradizacija?

Zbog nestašice određenih kadrova kompanije se, doduše velike jer male ne raspolažu sa dovoljno sredstava, međusobno nadmeću u ponudi do nedavno nezamislivih uslova. Mnoge su uvele fleksibilno radno vreme, povremeni rad od kuće, privatno zdravstveno osiguranje, vaučere za putovanja, najmoderniju tehnologiju i druge povlastice, a pojedine, ali ne sve, i povećale zarade, koje su izgleda poslednji motivacioni alat za kojim se u Srbiji poseže.

Radeći za „drugu“ stranu, odnosno za osobe koje traže posao, NSZ nudi uslugu međuregionalnog posredovanja. Reč je o saradnji dve ili više njenih filijala u praćenju potreba poslodavaca i izveštavanju nezaposlenih lica u kojim sve mestima u Srbiji mogu konkurisati za radno mesto. Uspeh ovog poduhvata, odnosno prihvatanje poslovnih ponuda izvan mesta prebivališta, kažu, uglavnom zavisi od ponuđenih uslova rada, odnosno visine zarade, obezbeđenog smeštaja, ishrane i slično.

U toku 2018. na ovoj evidenciji Službe najtraženiji su bili diplomirani farmaceuti, doktori – specijalisti ginekologije, građevinski inženjeri, veterinari, socijalni radnici, biohemičari, kuvari, konobari, zavarivači, armirači, tesari, zidari, fasaderi, vozači, bravari, radnici obezbeđenja, terenski anketari, kasiri, točioci goriva itd.

Grad u koji se građani Srbije najradije sele je Beograd, a gradovi u kojima se najviše oseća deficit kadrova, odnosno u kojima poslodavci redovno traže nove kandidate za posao su Kruševac, Smederevo, Novi Bečej, Novi Sad, Čačak, Arilje, Kraljevo, Sombor, Subotica, Inđija, Sremska Mitrovica, Niš, Vršac i drugi.

Paradoksalno, neki od ovih gradova, poput Kraljeva, Kruševca i Čačka, istovremeno su i oni iz kojih se radna snaga najviše iseljava. Prema poslednjim podacima NSZ-a, prosečan radni migrant dolazi iz regiona Šumadije i Zapadne Srbije, ženskog je pola u 53 odsto slučajeva, oko 42 godine starosti, srednjeg nivoa obrazovanja, i traži posao više od četiri godine i 10 meseci.

No, uprkos svemu navedenom, gradovi su još i svetla tačka. U selima je situacija daleko teža. Prema podacima UNDP-a, 2011. godine je socijalna isključenost bila četiri puta veća u ruralnim sredinama u odnosu na gradske. Drugim rečima, stanovnici sela imali su manje prilika za zaposlenje, slabiji pristup dobrima i uslugama, lošiju infrastrukturu, manje opcija za formalno obrazovanje… Možda je to razlog što je u periodu između 2011. i 2013. godine procenat siromašnih u ruralnim područjima bio dva puta veći nego u urbanim, i što su mladi mahom napuštali sela zauvek.

Da li će vas plata tuđeg neba grijat kô što ova grije?

Razlozi što Srbija nema dovoljno ni posla ni radnika su razni: nepopularnost pojedinih profesija među mladima iako su tražene, težina i uslovi rada u određenim delatnostima, visoki standardi i zahtevi profesije u drugim, potreba da se stalno stiču nova znanja i prati razvoj tehnologije…

Jedno od rešenja za ovaj problem mogla bi biti najavljena stipendija za studente koji se školuju za deficitarna zanimanja. To predviđaju izmene Zakona o učeničkom i studentskom standardu koje, međutim, u vreme pisanja ovog teksta još nisu bile usvojene. One bi omogućile po 8.400 dinara za studente mašinstva, elektrotehnike, građevine, rudarstva, molekularne biologije, nemačkog, arapskog i kineskog jezika, itd.

Međutim, tržište rada ne oskudeva samo u fakultetski obrazovanim kadrovima. Zavarivači i kvalifikovani građevinski radnici su toliko retki da su pojedini među njima počeli da zarađuju kao lekari. I nisu jedini. Tako od vlasnika sajta „Klik do posla“ saznajemo da je jedan poslodavac iz Beograda nedavno tražio obućara koji bi radio za platu od 80.000 dinara, te da je, ne našavši kandidata, na kraju zaposlio penzionera sa juga Srbije, kome je platio da doputuje u Beograd.

Osim za ovim specifičnim zanatskim strukama, poslodavci vape i za vozačima i kuvarima. Prevoznici su nedavno tražili od države pomeranje starosne granice za vozače, kako bi mogli da zapošljavaju i one koji su otišli u zasluženu penziju. Razlog za to je činjenica da Srbiji nedostaje najmanje 5.000 vozača, a da nije ni jednostavno ni jeftino položiti za dozvolu potrebnu za prevoz tereta ili većih grupa ljudi. Nezaposleni, pak poslodavcima predlažu još jednostavnije rešenje za privlačenje radnika: povećajte zaradu u ovim zanimanjima, pa ćemo se lako prekvalifikovati za njih.

Naime, plata vozača u Srbiji je oko 500 evra, dok u EU doseže čak pet puta veću cifru. Slična je situacija i sa kuvarima. Iako ovde zarađuju u proseku između 50.000 i 80.000 dinara, a šefovi kuhinja od 80.000 do 100.000, pokazalo se da njihova vrednost skače čim napuste granice naše zemlje.

Svako ko se nedavno upustio u avanturu renoviranja stana, takođe može da posvedoči da je potraga za dobrim majstorima za nijansu manje zahtevna od potrage za iglom u plastu sena. Na keramičare, električare, molere i majstore sličnih zanimanja se uglavnom čeka mesecima. Kada, napokon, sklopite dogovor s njima i radovi započnu, vrlo često se dešava da im s vremena na vreme iskrsne još neki, dodatni „poslić“, pa se popravke odlažu i nepotrebno produžavaju.

Ovo pogotovu važi za Beograd, u koji na rad dolaze i mnogi majstori iz Srbije, naplaćujući svoje usluge značajno više nego van prestonice. Većina majstora radi za sebe ili u malim neformalnim timovima, jer im se to više isplati nego zaposlenje kod registrovanog poslodavca koji bi morao da plaća doprinose i poreze. U takvoj situaciji, male firme koje legalno posluju u ovom segmentu tržišta, sve teže mogu da se nadmeću i za radnike i za posao.

 

 

decembar/januar 2018/19, broj 156/157

Send Us A Message Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Close