/ B&F Plus / Nove seobe naroda: Postati parija i živeti u logoru
BiF Analize Čitajte B&F online

Nove seobe naroda: Postati parija i živeti u logoru

Redakcija BIF on 24/05/2019 - 12:56 in B&F Plus, Slajder

This post has already been read 673 times!

Sve u svemu, 75 miliona ljudi u svetu je „prinudno raseljeno“ (izbeglice, interno raseljena lica, ljudi raseljeni usled prirodnih katastrofa). Znatan deo njih, između petnaest i dvadeset miliona 2014. godine, kraće ili duže boravi na izdvojenim mestima – u logorima, privremenim logorima, pritvorskim centrima, zonama čekanja ili privremenog prihvata.

„Radikalnost“ njihove stranosti u očima drugih ne potiče od njihove nacionalnosti ili njihovog etničkog identiteta, već je posledica toga što su njihov položaj i mesto na kome se nalaze izvan onoga što predviđa koncept građanstva; oni su „ne-građani“. Jer to što su udaljeni od prava i prostora ljudske zajednice svodi ih na princip „viška ljudi“, koji je opisala Hana Arent povodom ljudi bez državljanstva. U tim okolnostima, privremenim ili ne, odstranjenost je ono što odlikuje položaj stranca kao parije; ostatak njegovog „identiteta“ za druge proističe iz toga. Njegovu „radikalnu“ stranost utemeljuje biopolitička drugost, koju proizvodi „tehničko“ upravljanje jednom posebnom populacijom. Ta radikalna drugost, nametnuta postavljanjem zidova i prepreka koje je teško preći, u relacionom smislu prethodi kulturnoj različitosti koja nema mesta na kojem bi se mogla iskušati. „Parija“ je bez glasa i bez lica da bi mogao uopšte biti kulturni drugi. Kako bih mogao da se razumem (ili ne) sa nekim avganistanskim migrantom ako je on smešten u pritvorski centar? Kako znati da li je Bobo NʼK Malinke ili Mende i zbog čega mu je to značajno ili nije, ako mi on ostane nedostupan, godinama „zatvoren napolju“?

Kraće ili duže iskustvo „ulogorenih“ dovodi ih do brze kulturne promene kao posledice dodira sa izbeglicama koje su došle iz drugih regija ili iz drugih zemalja, onima koje nikada ne bi sreli da nije bilo tog nasilja, kao i dodira sa lokalno prisutnim humanitarnim dispozitivom. Neki među njima uče jezike (među kojima i jedan sažeti međunarodni engleski), drugi se upoznaju sa ranije nepoznatim načinima života, bilo da je reč o stanovanju ili o hrani ili nečem trećem. Pre svega uče da se „snađu“, a uče i strategije opstanka u uslovima koje diktiraju humanitarni programi: višestruko upisivanje kod administracije da bi se obezbedile veće površine za stanovanje, dvostruko prijavljivanje boravka (u kampu i u gradu), rad na crno, kupovina (ili preprodaja) karata za dodatno snabdevanje hranom, itd. Izbeglički logor je očvrsli oblik prostorne i vremenske „granice“ između izgubljenog i još ne stečenog novog mesta u društvu i u prostoru, ali je on i ulaz u jedan mali kosmopolitski svet. A oni koji su se tu našli na kraju se nastane u njemu u nedostatku boljeg, jer nisu sigurni da će se na nekom drugom mestu ponovo osećati kao kod kuće i kao građani.

Odlomak iz knjige Mišela Ažijea „Nove seobe naroda, novi kosmopolitizam / La condition cosmopolite. Identités, frontières et migrations“ (2013), koja je u prevodu sa francuskog Olje Petronić izašla u izdanju Biblioteke XX vek.

Francuski etnolog i antropolog Mišel Ažije (Michel Agier, Oranž 1953) je profesor na Fakultetu društvenih nauka (EHESS) u Parizu. Globalizacijom i migracijama se bavi i u knjigama „Gérer les indésirables / Upravljati nepoželjnima“ (2008), „Le Couloir des exilés / Hodnik izbeglica“ (2011), „Campement urbain / Logori u gradu“ (2014), „Les migrants et nous / Migranti i mi“ (2016) i „L’etranger qui vient / Stranac koji dolazi“ (2018).

Izvor: Peščanik.net

Send Us A Message Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Close