Vest da je nekadašnja Fabrika lovačke municije, privatizovana 2006. godine, ponovo vraćena u državno vlasništvo samo je najnoviji primer loše privatizovanih firmi koje se već decenijama šetaju od nemila do nedraga – između partijskog vlasništva i jednokratnih privatnih investitora.
Vojna kompanija „Krušik“ je u aprilu ove godine, gotovo 13 godina posle privatizacije, kupila svoju nekadašnju Fabriku lovačke municije koja je opet postala deo holding korporacije u vlasništvu države. Tu fabriku je za 24 miliona dinara u novembru 2006. godine na aukciji kupila beogradska firma „Agroprogres“, a cena po kojoj je država otkupila tu fabriku nije objavljena. „Krušik“ je ranije otkupio i neuspešno privatizovanu fabriku „Krušik-Akumulatori“.
Država je 2012. godine od američkog „Ju Es stila“ (U.S. Steel) preuzela Smederevsku železaru, za jedan dolar, a 2016. je prodala kineskom „Hestilu“ za 46 miliona evra. Iste godine je za 380 miliona evra od grčke kompanije OTE otkupljen udeo od 20 odsto u Telekomu Srbija. Pre toga je, 2003. godine, i od Italijanskog telekoma otkupljen paket od 29 odsto akcija Telekoma Srbija za 195 miliona evra, pa sada država u tom preduzeću poseduje 58,1 odsto kapitala.
Na početku privatizacija društvene imovine u Srbiji, koja traje skoro tri decenije, teško je bilo pretpostaviti da će biti moguć takav obrnut proces – da privatna imovina postane državna. Preciznu cifru koliko je do sada državu koštala loša privatizacija teško je izračunati. U nju bi pored cene otkupa privatizovanog kapitala trebalo uračunati i rasprodatu i ukradenu imovinu, subvencije koje se daju podržavljenim firmama, socijalne programe za preživaljavanje radnika koji idu na posao u fabike koje ne rade…
Uloži u stečaj
Privatizacije su najčešće raskidane jer novi vlasnici nisu ispunjavali ugovorene obaveze, a radnici privatizovanih firmi su tražili podršku države, očekujući da će uz budžetsku pomoć izbeći stečaj i bankrot. Mnoga podržavljena preduzeća, ipak, nije mimoišla takva sudbina i danas u pod katancem ili se na aukcijama prodaje njihova imovina.
Među firmama koje je država posle propale privatizacije preuzela od nesavesnih novih vlasnika bila je i pančevačka „Azotara“, najveća srpska fabrika mineralnog đubriva i azotnih jedinjenja, koja je prošle godine otišla u stečaj. Za njenih 900 radnika koji su ostali bez posla takva odluka je bila nelogična, jer je država u tu fabriku prethodno investirala 20 miliona evra u izgradnju novog pogona. „Azotara“ je bila prodata 2006. za 13,1 milion evra konzorcijumu litvanskih firmi „Arvi“ i „Saniteks“ i beogradskog „Univerzal holdinga“, a privatizacija je raskinuta 2009. godine i upravaljanje fabrikom je preuzelo javno preduzeća „Srbijagas“.
I Valjevska pivaru je preuzela država posle neuspešne privatizacije koja je obavljena 2003. godine. Fabriku je za 20 miliona dinara kupio konzorcijum beogradske „Atlas grupe“, u kojem su bili „Triglav osiguranje“, „Gradina ekspres“ i tadašnja „Atlas banka“. Stečaj je uveden 2010. godine, jer kompanija nije mogla da izmiruje obaveze. Početkom ove godine, ta pivara je prodata preduzeću „Brauerei grupa“ iz Beograda koje ponudil 101 evro više od početne cene, koja je iznosila oko tri i po miliona evra.
Privatizacija hemijske industrije „Župe“, koja je na početku tog procesa bila svrstana među 40 najboljih preduzeća u Srbiji, raskinuta je 2005. godine. Fabrika je prešla u državno vlasništvo, potom otišla u stečaj, da bi 2016. godine bila prodata beogradskoj firmi „Eucom“.
U najvećem broju podržavljenih bivših društvenih firmi koje su bile prodate, pokušava se sprovesti „ozdravljenje“ preko Unapred pripremljenog plana reorganizacije (UPPR). Na spisku takvih preduzeća su „Simpo“, „Tehnohemija“, „Ikarbus“, „Trajal korporacija“…
U privatizacionom portfelju Ministarstva privrede, kako je rečeno za „Biznis i finansije“, nalazi se 25 preduzeća kod kojih je raskinut ugovor o prodaji kapitala, a u njima je zaposleno oko 2.000 radnika. Ta preduzeća nalaze se u postupku pripreme za privatizaciju, za neka od njih je već objavljivan javni poziv, ali nije bilo zainteresovanih investitora, a za neka je planirano raspisivanje tendera u 2019. godini.
„Za oko 50 odsto tih preduzeća kod kojih je raskinut ugovor o prodaji kapitala, usvojen je Unapred pripremljeni plan reorganizacije (UPPR). Cilj je da se na taj način regulišu obaveze nastale u periodu prethodne privatizacije, odnosno lošeg i nasavesnog poslovanja bivših kupaca. S druge strane, kod pojedinih preduzeća postoje zahtevi za povraćaj oduzete imovine, te je za rešavanje njihovog statusa neophodno sačekati konačnu odluku Agencije za restituciju“, naveli su u Ministarstvu privrede.
Na pitanje da li će neka od preduzeća ostati u državnom vlasništvu, zbog strateškog interesa, kazali su da Ministarstvo aktivno radi na rešavanju statusa ovih, kao i svih drugih preduzeća koja se nalaze u postupku privatizacije i da u skladu sa opredeljenjem Vlade Srbije da se postupak privatizacije okonča u narednom periodu, ne postoji plan da neka od ovih preduzeća ostanu u državnom vlasništvu.
Opustošene posle privatizacije
Većina domaćih ekonomista stalno ponavlja kako je država loš gazda i da bi što pre trebalo da se rešava sudbina državnih firmi koje upravaljaju važnim resursima, poput Elektroprivrede Srbije. Svaki dan odlaganje je, kako navode trošak koji plaćaju poreski obveznici, a korist imaju samo određeni pojedinci. Ali koristi su imali i pojedinci u liku „jednokratnih“ investitora, a kako se pokazalo na veliku štetu društva, pre svega radnika koju su bili zaposleni u takvim kompanijama.
Po oceni ekonomiste Dragovana Milićevića, firme koje je posle neuspešne privatizacije preuzela država uglavnom su bile potpuno devastirane, za šta su primer „Srpska fabrika stakla“ i „Župa“.
„Te firme su bez obrtnih sredstava, sa velikim dugovima i prihodom koji ne pokriva ni osnovne poslovne rashode. Kod ’Srpske fabrike stakla’ kumulirani gubitak je pet puta veći od imovine, a obaveze su preko 100 miliona evra. Uz to, fabrika je u 2017. zapošljavala 767 radnika. Definitivno, rektko koja od ovih kompanija može u bespoštednoj tržišnoj utakmici danas napraviti konkurentan proizvod sa održivim nivoom poslovanja. Uostalom, zar i ’Galenika’ nije bila sličan slučaj, pa je država morala da otpiše svoja potraživanja i da refundira obaveze prilikom prodaje. Ali to su, ipak, lekovi kao konkurentan proizvod za razliku od proizvodnog programa staklare. Nema potrebe pominjati ostale kompanije, jer je manje više svuda slična ili ista situacija“, konstatuje Milićević.
Odgovarajući na pitanje da li postoji ekonomska opravdanost da Vlada Srbije neke od podržavljenih preduzeća ne nudi ponovo na prodaju, on ističe da pre svega treba izmeriti koristi i troškove jednog i drugog rešenja. „Ni jedno od ovih društava ne proizvodi strateški proizvod od esencijalnog značaja za državu da bi Vlada Srbije bila zainteresovana za njihovo podržavljenje. Evenutalno se mora ići na pronalaženje partnera koji bi imao interes da nastavi delatnost, mada je to veoma teško danas, jer tehnološko zaostanjanje tih fabrika za savremenim trendovima je decenijsko“, komentariše Milićević i dodaje da rešenje može biti u izdvajanju određenih jedinica, koje mogu koliko-toliko opstati na tržištu, ali to zahteva otpuštanje velikog broja radnika.
„Nema velikih izgleda da ova preduzeća opstanu i sa podrškom iz državnog budžeta. Mnogi će reći kako je država uspela sa ’Železarom’ ili ’RTB’, ali to su veliki kombinati sa strateškim i tržišno verifikovanim proizvodima. U podržavljene kompanije je potrebno uložiti stotine miliona u modernizaciju tehnoloških procesa i smanjenja troškova poslovanja, naročito potrošnje energije“, kazao je Milićević.
U Evropskoj uniji i u svetu postoje brojni primeri uspešnih kompanija koje su u državnom vlasništvu, ali da bi takvih bilo i u Srbiji, najvažniji preduslov je da državne firme prestanu da se tretiraju kao „partijski plen“. Za to su se deklarativno zalagale i sve partije koje su od 2000. godine bile na vlasti, ali ni jedna od njih se nije odrekla mogućnosti da zloupotrebljava preduzeća u javnoj svojini za privatne interese.
Članak je prvobitno objavljen u majskom broju (#161) časopisa „Biznis & Finansije“