Danas se na Beogradskoj berzi nalazi svega 0,34% firmi registrovanih u APR-u. Među njima nema onih koje pobeđuju na državnim tenderima, poput Milenijum tima ili sličnih firmi organizovanih kao društva sa ograničenom odgovornošću, niti ijednog javnog preduzeća. Srušen je mit o stranim investitorima, jer su se oni masovno povukli sa srpskog tržišta kapitala, gde su ranije učestvovali u prometu i sa 95%. Način na koji je izvršena privatizacija u Srbiji i destimulisan rad berze, izrazito je pogoršao standard najšireg sloja stanovništva i drastično uvećao mortalitet. O kvalitetu života govori podatak da je u odnosu na 1989. u Srbiji 2,5 puta opala potrošnja mesa, mleka i mlečnih proizvoda, a udvostručila se prodaja luka i krompira.
U osnovi liberalne mantre koja dominira u ekonomskoj misli od kraja prošlog veka, privatizacija je predstavljena kao proces koji povećava produktivnost i razvija unutrašnje tržište kapitala. Preporučivana je za zemlje gde su privredni rast kočili nedostatak finansijskih sredstava i nerazvijena berza kao mesto za tržišnu dokapitalizaciju. Cilj, međutim, nije postignut ni u Srbiji, ni u Istočnoj Evropi. To je jedan od zaključaka istraživanja koje su o uticaju privatizacije na razvoj Beogradske berze sprovele dr Marija Obradović iz Instituta za noviju istoriju i dr Nada Novaković sa Instituta društvenih nauka.
„Tržište kapitala u Srbiji karakteriše trgovanje malog obima i dubine, sa malo likvidnih hartija, koje je pri tom skupo, sa nestabilnim cenama i visokim rizicima. Privatizacija nije dovela do razvoja tržišta kapitala odnosno Beogradske berze. Trgovanje se već gotovo dve decenije obavlja isključivo akcijama koje su u ponudi po sili ranijih zakona o privatizaciji, a preduzeća sredstva neophodna za reprodukciju ili dodatnu akumulaciju ne ostvaruju putem emitovanja akcija na tržištu, nego to čine zaduživanjem. Nije postignuta ni veća efikasnost privrede, samo je promenjena vlasnička struktura, tako da je omogućeno oligarhiji da skoro besplatno ostvari kontrolu nad najvećim delom društvenog bogatstva, pri čemu je sva akumulacija uzeta iz društvenih sredstava. Sada je bitno ko je u toj preraspodeli društvene svojine postao vlasnik, a ko je izgubio sve kao radnička klasa“, kaže u razgovoru za B&F koautorka istraživanja Marija Obradović.
Podseća da je rad berze, posle pauze tokom perioda socijalizma, obnovljen 1989. godine, u početku kao Jugoslovensko tržište kapitala koje su osnovale 34 tada najveće banke, a prvo trgovanje akcijama pokrenuli su Sintelon i Auto kuća Kikinda. Posle raspada zemlje, 1992. institucija menja ime, nastaje Beogradska berza koja je imala 50 članica uglavnom iz bankarskog sektora, a osnivač je bila Republika Srbija. Danas berza ima 21 člana, najveći je udeo NLB Komercijalne banke, 45,1%, sledi Rajfajzen sa 43,9%, dok se učešće ostalih članica kreće od 3,8% pa naniže.
Uspon i pad
„Beogradska berza se najbrže razvijala od 2000. do 2002. godine, kada se trgovalo akcijama oko hiljadu preduzeća, ali su i tada obim i promet bili jako niski. Firme su se uglavnom našle na berzi jer je državni deo njihovih akcija, prema tadašnjem zakonu, bio u Akcijskom fondu koji je imao obavezu da ih iznese na tržište kapitala. Jedino je Naftna industrija Srbije dodatno emitovala akcije, a ona se i sada nalazi na Beogradskoj berzi. Opstalo je još nekoliko preduzeća, poput Jedinstva iz Sevojna, Metalca, Hemofarma, privatizovanim po prvom zakonu iz 1989. godine, kojim su radnici mogli da otkupljuju akcije. Međutim, takvih preduzeća u odnosu na ukupan broj, jako je malo i imate čitave opštine, poput Zemuna, u kojima nijedno nije preživelo privatizaciju. Danas je promet na Beogradskoj berzi upola manji, vidan je nedostatak tržišnog materijala, pa se pretpostavlja da vlasnici štednje investiraju u inostranstvu. Više je nego prepolovljen broj firmi čijim se akcijama trguje na Belex-u, jer se od ukupno 136.490 preduzeća registrovanih u APR-u, na berzi nalazi samo 467 ili 0,34%, većina iz obaveza po ranijim privatizacionim zakonima“, kaže Obradović i dodaje da tržište kapitala u Srbiji ne vrši alokaciju kapitala i ne usmerava viškove štednje u privredu, jer je većina firmi koje se nalaze na berzi tržišno neaktivna i ne privlači pažnju investitora.
Kao jedan od razloga navodi da je Zakonom o privatizaciji iz 2001. godine, čija je primena počela godinu dana kasnije, dodatno oslabljena motivacija za uključivanje u berzansko trgovanje, jer je omogućena prodaja i prenos kapitala zaposlenima bez naknade a ne kroz berzanske mehanizme i inicijalnu ponudu. Najzad, kad je 2014. uvedena slobodna pogodba kao metod privatizacije, prelivanje iz društvenog kapitala postaje još izrazitije, a čitav proces karakterišu sumnjivi potezi i prodavca i kupaca.
Dodaje da se na Beogradskoj berzi ne nalaze preduzeća koja pobeđuju na državnim tenderima, poput Milenijum tima ili sličnih firmi organizovanih kao društva sa ograničenom odgovornošću (d.o.o.), te nijedno veliko državno ili javno preduzeće, poput Pošte, Telekoma, EPS-a. Dodatno, u maju prošle godine srušen je mit o stranim investitorima, jer su se oni masovno povukli sa srpskog tržišta kapitala, gde su ranije učestvovali u prometu i sa 95%, a sada je udeo uglavnom jednocifreni, nekada i manji od jednog procenta.
Zlatne sedamdesete
„Nema dodatnog kapitala, sve akcije samo su derivati iz društvene svojine. Pri tom, sama Beogradska berza nije tome doprinela. Tehnički je vrlo modernizovana, povezana i sa evropskim i sa berzama na Istoku, ima posebne veze na Bečkoj berzi, a od avgusta 2021. u njenoj strukturi je Atinska berza sa udelom od 10,24%, tako da vlasnici hartija koji ovde trguju mogu kapital da ponude trgovcima u Atini i obrnuto. Prvi put je jedna inostrana berza postala vlasnik dela kapitala Beogradske berze i omogućila joj da postane vidljiva na globalnoj investicionoj mapi, da uvede nove finansijske instrumente, čime je olakšan pristup velikim međunarodnim investitorima, bankama i njihovim klijentima. Dakle, nema tehničkih ograničenja koji proizvode nizak promet, uzrok je sistemski“, ističe naša sagovornica. Ona ukazuje da je pozicija na berzi ogledalo uspešnosti preduzeća, ali i političko ekonomskog sistema u celini, pa ovakvo stanje govori da privatizacija nije dovela do razvoja tržišta kapitala, tehnološkog napretka, razvoja konkurencije, ni do povećanja produktivnosti.
Naglašava da je tehnološki napredak privrede u Srbiji na nivou 70-ih godina, slično je i u Hrvatskoj, delimično Sloveniji, dok su privrede BiH, Makedonije ili Crne Gore potpuno devastirane. Privreda Srbije, prema poslednje objavljenim podacima za 2021. godinu, sada ostvaruje tek oko 40% BDP-a po glavi stanovnika u odnosu na 1989. godinu koja se uzima kao referentna, a od bivših republika SFRJ najviše se približila Slovenija sa ostvarenih 70%. Pri tom, sve republike su pre privatizacije imale uzlazni privredni rast, da bi u poslednje tri decenije, tokom tog procesa, zabeležile realan pad BDP-a.
„Posledice privatizacije najviše su pogodile široke slojeve stanovništva, čiji se kvalitet života znatno pogoršao. Primanja radničke klase gotovo su prepolovljena ako se gledaju nadnice, a situacija postaje teža kada se u računicu uključi i raniji društveni standard, od dostupnosti školovanja, lečenja, pa do rešavanja stambenih pitanja. I penzioneri postaju sve ugroženija kategorija, jer im primanja čine svega 40% od prosečne plate i imaju još teži pristup zdravstvenoj zaštiti. To se odražava i na trend smanjenja stanovništva, čiji uzrok nije samo nizak natalitet i migracije, nego pre svega ogroman mortalitet. Pedesetih godina, kada je Srbija imala približno kao i sada oko šest do 6,5 miliona stanovnika, godišnje je u centralnoj Srbiji i Vojvodini umiralo oko 76.000 ljudi, dok je 2022. umrlo blizu 111.000. Uz uvećanu stopu smrtnosti ide i smanjenje životnog veka, što je prisutno i u celoj Istočnoj Evropi, u Rusiji čak za tri godine, dok je kod nas oko godinu i po“, kaže Obradović i dodaje da o kvalitetu života govori činjenica da je u odnosu na 1989. u Srbiji 2,5 puta opala potrošnja mesa, mleka i mlečnih proizvoda, a udvostručila se prodaja luka i krompira.
Mirjana Stevanović
