glad

Milioni gladnih i još milioni onih koji će to uskoro postati. Prenatrpani izbeglički kampovi, na stotine ljudi koji se guraju u redovima za hleb uprkos karantinskim merama. Razrušene bolnice, lekari koji istovremeno leče i ranjene u borbi i obolele od korone. Negovanje bolesnika pod raketnom paljbom uz medicinsku opremu koja se negde svodi samo na toplomer… Ovo nije jedan od apokaliptičnih filmova koji se u Holivudu prave za svetske bioskope i još više za blagajne. To je surova stvarnost milona ljudi u ratnim područjima koji su za većinu ostalog sveta, okupiranog svojim brigama zbog korone, postali nevidljiviji od aktuelnog virusa.

Posle pandemije koronavirusa može nastupiti pandemija gladi, upozorava Svetski program za hranu Ujedinjenih nacija. Krajem 2019. godine 135 miliona ljudi je živelo u „akutnoj gladi”. Ali u ovoj godini taj broj može porasti na 265 miliona, najviše u Jemenu, Demokratskoj Republici Kongo, Venecueli, Južnom Sudanu, Avganistanu…

U većini navedenih zemalja, stanovništvo je već godinama više gladno nego sito zbog dugotrajnih ratnih sukoba koji su opustošli ekonomiju i razorili društvo, a sada je suočeno i sa virusom koji i u najrazvijenijim zemljama ima veliku stopu smrtnosti.

Sa njim se suočava i oko 25 miliona ljudi koji su, bežeći od ratnih razaranja, završili u pretrpanim izbegličkim kampovima gde je problem i osnovna higijena, a kamoli održavanje fizičke distance kao prevencije od zaraze. Najveći broj humanitarnih radnika koji su im pomagali je morao da se vrati svojim kućama, a donatori od kojih je stizala pomoć uglavnom su preusmerili ta sredstva ka sopstvenim državama.

Zato su Ujedinjene nacije zatražile još dodatnih dve milijarde dolara za testiranje potencijalnih zaraženih, za instaliranje stanica za pranje ruku u izbegličkim kampovima i za bolničke ležajeve.

Bez humanirane pomoći nema ni života

U Jemenu su prizori izgladnele dece koji liče na najgore slike iz nekadašnjih nacističkih logora bili svakodnevni i pre krize izazvane koronavirusom. Ova država je bila najsiromašnija u arapskom svetu i pre izbijanja krvavih sukoba, koji su usledili pošto su Huti, jemenska šiitska pobunjenička grupa, svrgnuli 2014. godine dotadašnjeg predsednika Adrabuha Mansura Hadija. Godinu dana kasnije je protiv vladajuće militantne frakcije intervenisala arapska koalcija predvođena Saudijskom Arabijom. Tako je počeo sukob koji je dodatno razorio ovu zemlju.

Jemen ima 28,5 miliona stanovnika, a procenjuje se da je humanitarna pomoć potrebna za čak 24 miliona ljudi u ovoj zemlji. Dve trećine stanovništva je na korak od teške gladi, a Svetski program za hranu prehranjuje mesečno 12 miliona ljudi u Jemenu, od kojih se većina nalazi na teritorijama pod kontrolom Huta. Osim hrane, nedostaju i lekovi i voda. Pored teškoća u transportu koje izaziva pandemija, pobunjenici dodatno ometaju dostavu humanitarne pomoći koja je mnogim porodicama glavni izvor hrane.

Zdravstveni sistem koji bi trebalo da se suprotstavi pandemiji skoro i da ne postoji. U poslednjih pet godina zdravstvene ustanove su bombardovane preko 80 puta, a polovina njih je i dalje u ruševinama. Medicinski radnici nemaju odgovarajuću zaštitu, pa čak ni dovoljno toplomera. Podaci o broju obolelih su vrlo oskudni, između ostalog i zato što, kako tvrde analitičari, zaraćene strane kriju ove informacije kako ne bi obeshrabrile borce od odlaska na front.

U nedostatku hrane, struje, lekova, vode, bolnica i svega što je bitno za suzbijanje zaraze, Jemen samo može da se nada pomoći spolja. Međunarodne organizacije poput Svetske banke su počele da izdvajaju veće sume za pomoć ovoj zemlji, ali pitanje je da li će ona stići na vreme i da li će biti dovoljna.

Žrtve zaboravljenog rata

Sukobi u Siriji skoro da više nisu vest, budući da je ova država ušla u desetogodišnjicu građanskog rata. U zemlji konfliktima sukobima živi 16,9 miliona stanovnika, od kojih 11 miliona zavisi od humanitarne pomoći. Od početka rata 2011. godine, preko 590 puta je bombardovano 300 bolnica širom zemlje, od kojih većina još nije popravljena.

Teško je utvrditi ko sve ratuje u Siriji, jer je mnogo frakcija, ali glavne protivnike čine snage predsednika Bašara al-Asada kojem pomažu Rusija i Iran s jedne, i više grupa militantnih pobunjenika koje podržavaju zapadne i zalivske zemlje s druge strane. Najgora situacija je na severozapadnim teritorijama, poput Alepa i Idliba, koje drže pobunjenici i gde su izbeglički kampovi prenatrpani ljudima koji beže iz drugih delova zemlje pred ofanzivom vlasti.

Sirijci, međutim, gde god da žive nisu znali ko im radi o glavi i pre pojave još jednog neprijatelja, Kovida-19. Prvi slučaj je registrovan 14. marta, a za mesec i po dana navodno je obolelo ukupno 43. osobe. Ova informacija pothranjuje strahove da Sirija ne testira dovoljno ljudi, a što potvrđuju i izveštaji nevladinih organizacija kao što je „Refugees International“. Osim toga, bolnice u Alepu, na primer, imaju samo jedan respirator na 26.500 ljudi, dok poređanja radi, u Srbiji na 6.818 građana dolazi po jedan respirator.

Redovi za hleb

Na severoistoku Sirije, u mestima u kojima pretežno žive Kurdi, takođe se ne vrše masovna testiranja, zato što su uređaji za testiranje uništeni prošle godine tokom ofanzive turskih snaga. Tamo se medicinsko osoblje snalazi pomoću „štapa i kanapa“. Koriste testove za malariju i pacijentima redovno mere temperaturu, pa ukrštajući ove podatke pokušavaju da otkriju potencijalne zaražene. Međunarodne organizacije, uključujući i UN, izražavaju sumnju da je slična situacija na teritoriji cele zemlje i zato, ali i zbog cenzure, dovode u pitanje istinitost zvaničnih podataka o broju zaraženih.

Sirijci se, uz sve to, suočavaju i sa sve većom nemaštinom – nema posla, samim tim ni novca, a inflacija se ubrzano uvećava, Primera radi, povrće i jaja su poskupeli između 40 i 75 odsto, ali njih bar još ima u radnjama. Međutim, sve je izraženija nestašica hleba, čiju proizvodnju subvencioniše država ali to ne pomaže jer nema brašna. Zato se, uprkos karantinskim merama, u redovima za hleb svaki dan gura na stotine ljudi koji očigledno nemaju mnogo mogućnosti da biraju da li im je preči hleb ili briga da se ne zaraze.

Lečenje pod raketnom paljbom

I u ostalim zemljama opustošenim ratom, pored metaka i korone, veliku opasnost predstavlja glad. Posle četvrt veka oružanih sukoba, Demokratska Republika Kongo završila je u statistici kao „druga najveća kriza gladi“ u svetu.

U Libiji sukobi još traju, a lekari se istovremeno staraju i o ranjenicima i o pacijentima koji su zaraženi koronom. I sve to bez odgovarajuće zaštitne opreme i lekova. Dodatni problem je što je ovo podeljena zemlja, uključujući i činjenicu da uporedo postoje dva ministarstva zdravlja koja ne sarađuju i nemaju zajedničku strategiju za borbu protiv pandemije. Da situacija bude još gora pobrinule su se snage libijskog generala Khalife Haftara, komandanta Libijske narodne armije, bombardujući skladište bolnice u kojoj se leče zaraženi virusom.

U Pojasu Gaze je takođe vladala kritična situacija i bez „upada“ Kovida-19. Od kako je zabeležen prvi slučaj zaraze, lekari daju sve od sebe da pomognu obolelima u gotovo nemogućim uslovima. Stalno nedostaju lekovi, zaštitna oprema, testovi i respiratori. Prema izveštaju Crvenog krsta, celokupni zdravstveni sistem na ovoj teritoriji sa oko dva miliona stanovnika, ima kapacitet da zbrine svega 100 do najviše 150 obolelih.

Dok lekari, uprkos tome što je sve protiv njih, pokušavaju da spasu najugroženije pacijente, iznad njihovih glava povremeno preleću rakete koje Izrael lansira u akcijama protiv palestinskog Hamasa.

Nažalost, ovo nije jedan od apokaliptičnih filmova koji se u Holivudu prave za svetske bioskope i još više za blagajne, već surova stvarnost miliona ljudi koji su za većinu ostalog sveta, okupiranog svojim brigama zbog korone, postali nevidljiviji od aktuelnog virusa.

Marija Dukić

broj 173, maj 2020. 

Foto: aamiraimer, Pixabay