granica

U pograničnim zonama uglavnom se osnivaju trgovinske i ugostiteljske firme, ali se malo ko upušta u proizvodnju jer su u pitanju male sredine, koje su ponekad i geografski teško pristupačne. Vlasnici malih i srednjih preduzeća koji posluju blizu granice, kažu da nije svaka granica ista, ali da se zato svaki politički potres obavezno oseti u njihovim poslovnim knjigama. Za razliku od privrednika, koji retko koriste prednosti što im je inostrano tržište „na korak“ od radnog mesta, granice nisu prepreka za odlazak radnika koji „preko“ nalaze bolje plaćene poslove.

Mala i srednja preduzeća koja posluju u pograničnim područjima uglavnom bi radije tu lokaciju zamenila nekom industrijskom zonom u blizini velikog grada. Malo privrednika zna da koristi prednosti prekogranične saradnje i blizine inostranog tržišta, a neki nemaju ni te pogodnosti jer posluju u nepristupačnim i nerazvijenim krajevima iz kojih bi svi radno sposobni da što pre odu.

Procene su da svaki četvrti stanovnik Srbije živi u nekoj pograničnoj opštini kojih ima više od 50, ali se tamošnji žitelji teško odlučuju da započnu samostalni posao u blizini granice. Oni koji ne pakuju kofere u potrazi za poslom u nekoj razvijenijoj zemlji, najčešće biraju sigurnost zaposlenja u većim domaćim kompanijama, koje se lakše izbore sa bilo kojom krizom.

„Najvažnija prednost rada u pograničnoj zoni je ako se time skraćuje prevoz sirovina i repromaterijala, ali i gotovih proizvoda iz matične fabrike u ćerku-fabriku u susednoj zemlji. Mala i srednja preduzeća, a posebno velike kompanije izbegavaju rad u manjim sredinama i uglavnom gledaju da budu locirani kraj većih gradova, koji su i veća tržišta za plasman roba i usluga. To je razlog zašto firme uglavnom ne biraju pogranična područja za centar svog poslovanja. Drugi razlog je što je u tim, manjim pograničnim sredinama jako teško pronaći adekvatnu i motivisanu radnu snagu, od čega zavisi poslovanje i dalji razvoj firme“, kaže za „Biznis i finansije“ konsultant Mreže za poslovnu podršku Dragoljub Rajić.

Po pravilu se u pograničnim područjima najčešće osnivaju manje trgovačke firme, koje obavljaju neki vid trgovačkog prometa sa firmama iz susedne zemlje. Naravno, kako navodi Rajić, ima tu i malih ugostiteljskih firmi i motela i pansiona koji nude ishranu i prenoćište putnicima koji prelaze granicu, a ponekad i firmi koje drže magacine ili obavljaju utovar i istovar robe.

Geografske i društvene prepreke

Nemaju svi privrednici u graničnim zonama sreću da su locirani pored frekventnih graničnih prelaza ili su na trasi saobraćajnih koridora. Nekima je priroda napravila najveće „necarinske“ barijere, pa im je i pored njihove dobre volje otežana saradnja sa najbližim susedima iz druge države.

Vladan Jeremić, direktor Regionalne agencije za razvoj istočne Srbije (RARIS), kaže za „Biznis i finansije“ da taj region ima granicu od 330 kilometara prema Rumuniji i Bugarskoj, ali na njoj su i moćni Dunav i visoka Stara planina. Pored tih geografskih prepreka, kako ističe, prekograničnu saradnju određuje i istorijski trenutak.

„Nemamo bogatu istoriju saradnje sa susednim zemljama jer su ranije bile deo Istočnog bloka, sa kojim je bila prekinuta saradnja, a sada su članice EU. Firme iz istočne Srbije više su okrenute poslovanju sa partnerima iz bivših jugoslovenskih republika, bez obzira što su mnogo udaljeniji“, kaže Jeremić. On navodi i nerazvijenu infrastrukturu kao jedan od razloga što je malo „malog biznisa“ u tom delu Srbije, koji je između saobraćajnih koridora 10 i 4.

Dodaje da iz tog kraja, kao i iz većine drugih mesta u Srbiji, odlaze mladi, pogotovo školovani ljudi koji bi mogli da započnu neki posao. Stoga RARIS nastoji da zainteresuje ljude iz dijaspore da se vrate i nudi im informacije, savete i pomoć ako bi se odlučili da osnuju firmu, pogotovo u oblastima koje imaju veliki potencijal u ovom kraju, kao što su uzgoj i prerada voća i povrća i turizam.

U graničnom delu istočne Srbije, u Knjaževcu, posluje firma MDS koja proizvodi konfekciju, a čiji vlasnik Dejan Miljković tvrdi da nema nikakve koristi od blizne granice.

„Ne nabavljamo sirovine iz Rumunije i Bugarske, niti tamo prodajemo naše proizvode jer imaju veliki broj svojih firmi u industriji konfekcije. Okrenuti smo italijanskom, francuskom i nemačkom tržištu“, kaže Miljković koji zapošljava 40 radnika, ali među njima nikoga iz susednih zemalja.

Blizina granice sa Crnom Gorom nije neka prednost ni za trgovinsku firmu Semira Softića iz Tutina.

„Prodajemo hranu, gvožđe i sitni građevinski materijal, ali samo u Tutinu. Istina, kupci dolaze iz Crne Gore, ali to ne čini značajniju stavku u našim prihodima. Ne zapošljavamo radnike iz Crne Gore jer imamo i ovde nezaposlenih koji mogu da rade u trgovini“, objašnjava Softić.

Firma „Softić“ bi, verovatno, kao i druge rado koristila državne podsticaje za nerazvijena i pogranična područja, kako bi širila poslovanje i zapošljavala ljude da ne bi odlazili iz zemlje u potrazi za poslom. Međutim, za sada je malo olakšica koje nudi vlast, posebno uoči izbora zakazanih za proleće.

Svaki politički potres poremeti poslovne knjige

Za poslovanje preko granice su svakako važni međudržavni odnosi, posebno za privrednike kojima je inostrano tržište doslovno na korak od radnog mesta. U njihovim poslovnim knjigama se odmah oseti svaka politička trzavica, a još više kada narušeni politički odnosi prouzrokuju uvođenje trgovinskih taksi ili zabranu uvoza.

Neretko se tada traži pomoć „treće“ strane da bi se ukinule nametnute barijere, za šta je najbolji primer kad je Hrvatska u vreme migrantske krize uvela zabranu prometa robe na granici sa Srbijom, pa je tadašnja nemačka kancelarka Angela Merkel morala da rešava spor dve države.

I trgovinske barijere koje kosovska vlast često uvodi Srbiji, sa obrazloženjem da time štiti svoju proizvodnju, nanose veliku štetu privrednicima obe strane. Štetu od kosovskih ekonomskih rampi osetio je i proizvođač stočne hrane i hrane za pse i mačke „Gebi“ iz Bajmoka, koji je godišnje na to tržište isporučivao 7.000 tona stočne hrane i ostvarivao prihod od 2,3 miliona evra.

Proizvodi fabrike „Gebi“ mogu se naći ne samo u Bajmoku, blizu granice sa Mađarskom, već i u radnjama na svim ostalim granicama Srbije. Stoga finansijski direktor u toj fabrici Deneš Kemiveš dobro poznaje šta se dešava u pograničnim zonama i ističe da su često suočeni sa netržišnim uslovima poslovanja.

„Za posao nije svaka granica ista. Negde su uslovi bolji, negde lošiji, ali treba koristiti prednosti i boriti se sa manama. Naši proizvodi nisu jednako traženi u svim područjima blizu državnih granica iz razloga koji ne zavise od nas i mi se tome prilagođavamo i tražimo najbolja rešenja“, kaže Kemiveš za „Biznis i finansije“.

Nešto dobiješ, nešto izgubiš

Kako objašnjava, iz Mađarske i u Bajmok stiže švercovana roba iz asortimana koji ima i „Gebi“. Naravno, zbog niže cene kupci ne pitaju za njen kvalitet. Po nižoj ceni se prodaje i stočna hrana koja stiže iz BiH, jer je napravljena od genetski modifikovane (GMO) soje.

„Najbolje se videlo koliko nam siva ekonomija nanosi štetu kad je u vreme pandemije bio otežan međunarodni saobraćaj. Tad nije bilo prodaje švercovane robe i imali smo bolju zaradu“, ističe Kemiveš.

Blizina Mađarske je povoljna za njegovo preduzeće zbog toga što u toj zemlji nabavljaju deo sirovina, pa su troškovi transporta manji, a ostatak nabavke je uglavnom iz Češke i Slovačke. Prednost je i što ni Rumunija nije daleko, pa ljudi iz te zemlje često dolaze da kupuju njihove proizvode, jer su jeftiniji zbog nižeg PDV-a.

„Susedstvo sa članicama Evropske unije može se nazvati manom kad je u pitanju radna snaga“, ističe Kemiveš, čija firma zapošljava 463 radnika, i dodaje da je retko ko spreman da radi u srpskoj fabrici kad može lako da dobije posao u Nemačkoj ili Holandiji. Stanovnici Bajmoka neretko rade i u Segedinu, zbog veće zarade, i nije im teško da svaki dan putuju na posao.

Marica Vuković

Biznis i finansije 192/193, decembar 2021./januar 2022.

Foto: Pixabay