karteli

Iako industrije cementa i duvana u Srbiji nisu uništene u procesu privatizacije kao neke druge delatnosti, proizvodnja je nastavljena na štetu domaćih radnika, dobavljača i razvoja sirovinske baze. To je posledica kartelizacije tržišta i dogovora između njenih nosilaca kako maksimizirati zaradu, bez obzira kako to utiče na proizvodnju, zaposlenost, izvoz, platni bilans, investicije i druge interese zemlje domaćina.

Amerika se brani u Srbiji. Tako bar deluje po pojedinim ekonomskim komentarima u domaćoj javnosti, koji odluku američkog predsednika Džozefa Bajdena da povede borbu protiv monopolizacije američkog tržišta ocenjuju, ni manje ni više, nego kao državni udar. Bajden je, pak, mere koje je najavio, sažeto obrazložio ovako: „Biću vrlo jasan. Kapitalizam bez konkurencije nije kapitalizam. To je eksploatacija“.

Premda se najveća prašina diže oko tehnoloških predatora, pre svih „Amazona“, „Gugla“ i „Fejsbuka“, američko tržište je sve koncentrisanije u sve većem broju industrija. Primera radi, četiri lanca za distribuiranje govedine drže 80% tržišta, domaćim avioprevozom dominiraju četiri aviokompanije, mnogi Amerikanci mogu da biraju samo jednog provajdera za širokopojasni internet, pa čak i u proizvodnji slušnih aparata tržište kontrolišu svega četiri firme.

Američki predsednik je ujeo za srce zagrižene pobornike nevidljive ruke tržišta svojom namerom da razbuca kartele, koji podstiču slobodnu trgovinu masovno oslobađajući radnike zaposlenja, i usrećuju potrošače tako što međusobno sklapaju sporazume za eliminisanje konkurencije i ostvarivanje monopolskih profita.

To čine društveno odgovornim ponašanjem kao što su dogovor o cenama, deoba tržišta, razgraničenje sfera u proizvodnji i trgovini, ograničavanje proizvodnje i međunarodne trgovine, uspostavljanje složene mreže patentnih sporazuma i niza drugih stvari koje je američki predsednik okarakterisao kao eksploataciju.

Proizvođači cementa i duvana najuporniji „povratnici“

Istraživanja pokazuju da od 2010. godine naovamo, svet postaje bogatiji za oko 80 novih kartela godišnje, i to samo onih koji se otkriju. U SAD koje „klize ka ponoru“ ako Bajednove mere uspeju, u periodu od 1990. do 2016. godine, sudski je gonjeno skoro 11.000 kompanija koje su bile uključene u kartelske aktivnosti.

U istom periodu, 953 okrivljena kartela su zahvaljujući naplaćivanju prekomernih, kartelskih cena, ostvarili prihode od oko 1.500 milijardi dolara, dok su po osnovu kazni platili 172 milijarde, što je tek 11% procenjenog gubitka koje su pretrpeli potrošači zbog takvog ponašanja. Podaci za Evropsku uniju pokazuju da je u periodu od 1990. do 2019. godine, vrednost naplaćenih kazni za kartelsko udruživanje iznosila nešto više od 27 milijardi evra.

Procenjuje se da otkriveni i kažnjeni karteli predstavljaju samo vrh ledenog brega. Njihovu ekonomsku moć je teško utvrditi i na nacionalnom i na globalnom nivou zato što kompanije tajno sklapaju kartelske ugovore i stoga što posluju u većem broju zemalja. Danas su ekonomski najmoćniji karteli prisutni u proizvodnji industrijskih dobara.

Spisak je podugačak: proizvodnja organske i neorganske hemije, hrane i duvana, cementa, grafita, stakla, gume, plastike, metala, instrumenata, alata, mašina, metalnih konstrukcija… Ne zaostaju ni usluge, a prednjače telekomunikacije, bankarstvo, osiguranje, transport, štampani i elektronski mediji…

Prema iskustvu antimonopolskih organizacija, jedni od najupornijih „povratnika“ koji nastavljaju sa tajnim kartelskim dogovorima i nakon što su uhvaćeni i kažnjeni su kompanije u cementnoj i duvanskoj industriji, koje posluju i na našem tržištu, navodi se u analizi o posledicama kartelizacije u proizvodnji cementa i duvana u Srbiji, čiji su autori Ljiljana Maksimović i Milan Kostić, profesori Ekonomskog fakulteta u Kragujevcu.

Svetski oligopolisti kupili domaće oligopoliste

Autori podsećaju da su ove dve industrije u Srbiji i pre privatizacije imale karakteristike oligopolskih tržišta sa malim brojem preduzeća koja su poslovala profitabilno, pa su ih brzo kupili oligopolisti na globalnom nivou. Kada je reč o domaćim cementarama, „Holcim“ je kupio cementaru u Popovcu, „Lafarge“ u Beočinu, a „Titan“ u Kosjeriću. „Lafarge“ i „Holcim“ su se udružili 2015. godine u kompaniju „Lafarge-Holcim“, koja je tako postala vodeća u proizvodnji građevinskog materijala, sa oko 75.000 radnika u 80 zemalja, dok „Titan“ posluje u 15 zemalja i zapošljava oko 5.500 radnika.

U privatizaciji domaćih fabrika koje su proizvodile duvan, „Philip Morris“ je kupio „Duvansku industriju Niš“, „British American Tobacco“ fabriku u Vranju, a „Japanese Tobacco“ fabriku u Senti.

Ovakvim dogovorom o kupovini domaćih preduzeća i zajedničkim nastupom na tržištu Srbije, multinacionalne kompanije strateški upravljaju direktnim investicijama na regionalnom nivou, što je samo jedan korak u realizaciji globalne strategije i kartelizacije u posmatranim granama, navodi se u analizi.

Naime, industrija cementa ima dugu istoriju kartelskih dogovora u brojnim zemljama, a ovakve sporazume olakšavaju homogenost proizvoda, visoke barijere za ulazak u industriju, stabilna tražnja, niski granični troškovi proizvodnje i prisutnost na većem broju tržišta. Duvanske kompanije takođe imaju dugotrajnu tradiciju nezakonitog dogovaranja i koriste razlike u poreskim sistemima u zemljama u kojima imaju podružnice, kako bi maksimalno uvećale zaradu.

Proizvodnja pada, otpuštanja rastu

Posle privatizacije domaćih cementara 2002. godine, proizvodnja je rasla do 2007. godine, kada je počela da pada i negativan trend je trajao sve do 2013. godine. Nakon toga se beleži oporavak, ali pre svega zahvaljujući tome što su multinacionalne cementare u Srbiji, kao i u slučaju drugih lokacija, diferencirale proizvodnju. Tako su osvojile i tržište betona i betonskih elemenata, vezivnih materijala i asfalta, istiskujući lokalne proizvođače sa tržišta.

Podaci, međutim, pokazuju da i pored oporavka proizvodnje, njen obim od 2.093.000 tone cementa u 2018. godini je i dalje bio manji od obima iz 1998. godine, kada je proizvedeno ukupno 2.253.000 tona. Obim proizvodnje je tek 2019. počeo da se približava nivou koji je ostvaren 1998. godine. U međuvremenu, drastično je smanjen broj radnika, sa oko 5.000 na samo 1.000 zaposlenih.

Ovakav ishod na domaćem tržištu proizilazi iz logike poslovanja multinacionalnih kompanija. Prodate domaće cementare postale su samo podružnice u globalnoj mreži novih vlasnika i u njihovoj strategiji da zaradu ostvarenu na pojedinačnim nacionalnim tržištima reinvestiraju na bilo kojoj lokaciji, za koju procene da predstavlja novu profitabilnu mogućnost za razvoj kompanije.

Poslovanje duvanske industrije u Srbiji posle privatizacije domaćih fabrika, potvrđuje da multinacionalne kompanije realizuju globalnu strategiju u koju se često ne uklapa razvoj sirovinske baze na pojedinim lokalnim tržištima. Tako je u Srbiji u 1999. godini površina zasejana duvanom iznosila 8.779 hektara, a u 2018. godini svega 5.762 hektara. Proizvodnja duvana kao poljoprivredne kulture smanjena je više nego dvostruko, sa 14.504 tona u 1999. godini na 7.169 tona u 2018. godini, dok je proizvodnja cigareta povećana sa 13,8 milijardi u 1999. godini na 34,6 milijardi komada u 2018. godini.

Činjenica da se smanjuje površina zasejana duvanom i proizvodnja duvana, a da u isto vreme značajno raste proizvodnja cigareta u Srbiji, ukazuje da se rast finalnog proizvoda postiže uvozom cigareta iz drugih podružnica u sastavu korporacija koje su kupile domaće fabrike.

Iako industrije cementa i duvana u Srbiji nisu uništene u procesu privatizacije kao neke druge delatnosti, proizvodnja je nastavljena na štetu domaćih radnika, dobavljača i razvoja sirovinske baze. Kartelski sporazumi između multinacionlnih kompanija koje su zagospodarile domaćim tržištem omogućavaju im da zaobilaze nacionalne propise, da koriste razlike u visinama poreskih stopa, u valutnim kursevima i visini nadnica, a sve u cilju maksimizacije profita.

One su samodovoljni sistemi, čiji interesi ne uzimaju u obzir kako njihova poslovna politika utiče na proizvodnju, zaposlenost, izvoz, platni bilans, investicije i druge interese zemlje domaćina, zaključuje se u analizi.

Zorica Žarković

Biznis & finansije 190, oktobar 2021.

Foto: Pixabay