kursevi

Što se više ograničavaju osnovne životne namirnice, to je veća ponuda onlajn kurseva za samousavršavanje. Programi koji su nekada koštali preko 2500 dolara magično su spušteni na smešnu cifru od 40 i manje. Jer kapitalizam računa na naš strah od gubitka tržišne konkuretnosti. Na zebnju da ćemo propustiti priliku da se usavršimo po umanjenim cenama. I tako se pripremimo za sve sve što nas čeka na tržištu rada po okončanju pandemije. Sva ta borba za postizanjem „boljeg sebe“ umrtvljuje nas za bilo kakvu društvenu promenu i sagledavanje šire slike, piše Vanja Seničić na portalu beforeafter.

„Ako sada ne steknete nove veštine i nova znanja, znaćete da vam je uvek nedostajalo discipline, a ne vremena“ – ovo je jedan od onih udarnih, šerovanja vrednih citata, koji ovih dana možemo pročitati na društvenim mrežama. I zaista, produženi boravak u izolaciji sigurno nas je naterao da se suočimo sa tim da možda nikad nećemo pročitati neku knjigu koju smo mesecima odlagali ili da nikada nećemo naučiti da pravimo kolače – jer smo do sada sebe uspešno ubeđivali da smo prezauzeti drugim aktivnostima.

Višak slobodnog vremena nas inspiriše na maštanje o tome kako ga možemo iskoristiti da postanemo bolja verzija sebe, ali istovremeno može delovati tako da se osećamo krivima jer se ne trudimo i ne radimo dovoljno.

Ovo znači da se ne uklapaju samo pružaoci usluga u novonastalu (ili prastaru) kapitalističku jednačinu: uklapamo se i mi, potrošači, bez kojih ništa od navedenog ne bi ni postojalo. Verovatno svako od nas strimuje neki sadržaj – iz želje za rasterećenjem i kratkotrajnim zaboravom onih strašnih brojki koje slušamo svakog dana, ali istina je da bismo vreme najradije trošili i na nešto korisnije.

Besplatni odjednom postaju i onlajn kursevi, među kojima ima i onih koje nude prestižne akademske institucije. U ovim besplatnim (ili značajno jeftinijim) ponudama nije nužan kontekst zarade, ili je on makar primetno skrajnut.

Oglasi koji tvrde da smo lenji ako ne radimo na sebi

Sve ovo događa se u vreme kada bi trebalo da brinemo o sopstvenom zdravlju, o svojim bližnjima, da se pridržavamo određenih disciplinskih mera i pokušavamo da održimo, koliko-toliko, ekonomski i društveni balans. Tim ključnim aktivnostima izvesno ne pomažu brojni oglasi koji tvrde da mora biti da smo samo lenji ako čak ni sada ne radimo na sebi.

Na pitanje kako preživeti potencijalni krah ekonomije i civilizacije kakvu smo do sada spoznali počinje da se traži odgovor u sticanju novih znanja i veština, ne bismo li se brže bolje pripremili za sve što nas čeka na tržištu rada.

Odjednom se svo to slobodno vreme, koje se na početku uvođenja mera izolacija činilo beskonačno dugo, sve više smanjuje. Čini se da povećanje izbora, koje bi trebalo da nam omogući lakoću oblikovanja života prema vlastitim željama i učiniti ga boljim, dovodi do još veće teskobe i još snažnijih osećaja neprilagođenosti i krivice.

Umesto brašna, kurs za digitalni marketing

Ovde bi se sa pravom moglo reći i da je kultura izobilja i mnoštva izbora na koju smo navikli trenutno ipak iza nas, budući da su određene države uvele ograničenje kupovne moći. Od skoro je u većini zapadnih zemalja moguće kupiti samo „osnovne namirnice“. Svedoci smo i da se količina određenih proizvoda koji se mogu kupiti u prodavnicama (poput ulja, brašna, hleba i limuna) ograničava i u regionu.

Međutim, događa se jedna zanimljiva stvar svojstvena novom dobu: ideološka matrica mnoštva izbora premešta se u potpunosti u onlajn prostor gde nije zabranjeno pretplatiti se na kurs digitalnog marketinga za 150 evra, ili zakazati dostavu nekog kućnog aparata. Ne samo da se stvar nije značajno promenila u tom smislu, nego je kriza dokazala da uopšte i ne moramo da ustanemo iz fotelje da bismo „oblikovali“ svoj život, pre svega znanja i sposobnosti, a po diktatu tržišta.

I mi smo deo jednačine povećanja prihoda

Kriza je svakako trenutak u kojem se urušava svet koji smo do sada poznavali i u kojem se suočavamo sa nepoznatim. Bez obzira na posledice koje ovaj period može imati na društvo i pojedince, ona pre svega označava trenutak u kojem moramo promisliti šta nam je stvarno važno i koliko su određene stvari koje kupujemo „esencijalne“, a ovo se svakako odnosi kako na materijalne, tako i na nematerijalne potrebe.

Moglo bi se reći da je današnja misija modernog selfmademan-a samoizumljavanje: kupovina se u potrošačkom društvu više ne odnosi samo na materijalna dobra, mi i na sebe gledamo kao na „ulaganje“. Zbog toga nisu samo velike korporacije, poput gorepomenutih striming platformi, te koje su pod pritiskom upravljanja rizicima i povećanja prihoda: i mi smo sami deo te jednačine.

Osim stvarnog vremena koje provodimo na poslu, od nas se očekuje da se prekvalifikujemo, unapredimo i podvrgnemo doškolovavanju za nove poslove.

Masterklasovi koji su nekada koštali preko 2500 dolara magično su spušteni na smešnu cifru od 40 i manje, jer kapitalizam računa na strah od gubitka tržišne konkuretnosti, pri čemu je efekat „jednokratnog sniženja“ ono što u nama proizvodi dodatnu anksioznost da ćemo propustiti priliku da se usavršimo po umanjenim cenama.

U doba korone i bolesni se osećaju krivima

Da bi ideologija izbora u postindustrijskom društvu imala takvu moć, potrebno je samo da se sa njom složimo, ali i da za sebe zadržimo sumnju u to da možemo postići baš sve što se od nas očekuje. Možemo uvek izabrati hoćemo li pristati na tržišnu trku, a najlakše ćemo se odvažiti na to da joj prkosimo ukoliko shvatimo šta nam se zaista nudi, te zašto nam se nudi baš sada.

Raditi na sebi samome (na telu, karijeri ili identitetu) krajnji je imperativ za svakoga ko ne želi da bude isključen iz društvenih odnosa i da se probije na poslovnom ili partnerskom tržištu.

U kontekstu ovih imperativa i vlastito zdravlje posmatramo kao robu – moramo paziti na sebe, ne samo zato što je to društveno odgovorno, već zato što ne želimo biti izbačeni iz trke. Zdravstvene tegobe u doba korone postaju najveći greh pojedinca – i bolesni se osećaju krivima jer nisu sprečili svoju bolest. Sva ta borba za postizanjem „boljeg sebe“ umrtvljuje nas za bilo kakvu društvenu promenu i sagledavanje šire slike.

Da li nam treba dodatno diciplinovanje u vremenu discipline?

Umesto da se neprestano priklanjamo diktatu samousavršavanja i osećamo krivicu kada to ne činimo, možda je potrebno da ponekad provedemo vreme sa porodicom i prijateljima, makar samo u onlajn prostoru.

Desi se da zaboravimo da se posvetimo aktivnostima koje su u ovom trenutku presudne za naše kolektivno zdravlje i psihički mir, pa i da se ugledamo na ljude na društvenim mrežama koji koriste ovo vreme da obavljaju smešne i nepotrebne zadatke; vrše operaciju mandarine ili prave kuću za lutke od toalet papira.

Ovakvo razmišljanje nema za cilj da nas odvrati od rada na sebi ili napredovanja u poslovnom smislu, kao ni od korišćenja vrlo korisnih besplatnih onlajn mogućnosti, već radije da nas podseti da se oko nas u tom smislu ne dešava ništa novo – sve ovo radimo (ili ne radimo) i u regularnim uslovima.

Situacija u kojoj se trenutno nalazimo je zaista vanredna – hajde da zato merilo za to šta je „dostignuće“ i „uspeh“ u ovim kriznim vremenima odredimo sami za sebe, bez obzira na društveni i kolektivni konsenzus da po svaku cenu moramo biti produktivni.

Od nas zavisi kada ćemo i hoćemo li otkriti da je i to konstantno prilagođavanje tržištu rada u stvari jedna nova forma discipline. A toga, čini se, već imamo sasvim dovoljno ovih dana.

Ceo tekst možete pročitati na: https://www.beforeafter.rs/drustvo/mit-o-produktivnosti-slobodno-i-oteto-vreme-u-doba-krize/