I oni koji žive od pisanja ponekad ostanu bez teksta. Ovo je jedan od takvih trenutaka.
Reči su možda i suvišne u ovom momentu, a ipak preko potrebne da bismo se, na način na koji bi on to želeo, oprostili od našeg najdugovečnijeg saradnika i prijatelja – Milutina Mitrovića, koji od danas više nije sa nama.
Naši čitaoci su ga znali po detaljnim i čitkim analizama koje obiluju ne uvek kratkim ali zato uvek interesantnim digresijama, a mi po fascinantnim pričama iz mladosti, po živopisnim mejlovima sa fotografijama i opisima prelepih mesta koja je za života posetio, ali i po jednoj tradiciji uspostavljenoj pre mnogo godina – da svaki put kada u Srbiju dođe iz Italije, u kojoj je pored mora provodio mirne penzionerske dane, usred radnog vremena vodi mlađe kolege na pivo, koje smo mi željno iščekivali ne zbog omiljenog alkoholnog napitka niti zbog “opravdanog bežanja sa posla”, već zbog Dživinih dosetki i citata koje je uvek spremno “ispaljivao” iz svoje gotovo enciklopedijske memorije, u skladu sa temom razgovora.
No, naš Džive nije samo uveseljavao kolege, već ih je sve vreme, neprimetno i sofisticirano, zapravo izvodio na pravi put.
Milutin je rođen 1931. godine, preživeo je mnoge ratove i krize na našim prostorima, a deo njih je i profesionalno pratio kao novinar i urednik uglednog lista „Ekonomska politika“, a potom i dopisnik časopisa “Biznis i finansije” i sajta “Peščanik”. Čitaoci B&F-a su posebno voleli njegov feljton o Berluskoniju, u kojem je na veoma lucidan i duhovit način pratio politički život u Italiji, koji je obilovao spletkama, korupcijom i seksizmom. Džive je uspevao da sve to predstavi u pristojnim a opet veoma pitkim tekstovima, koji su se čitali “u dahu”. Bez pojmova poput “senzacionalno”, “nećete verovati šta se onda dogodilo”, bez vulgarnosti i selektivnih podataka. Onako kako novinar i treba da radi.
Iako ovo zvuči kao fraza kakvu Milutin nikada ne bi upotrebio, u današnje vreme nemaju svi novinari tu čast i sreću da uče od najboljih. Mi smo je, nekim suludim sticajem okolnosti, ipak imali.
Zato može delovati čudno što oproštaj od Milutina pravimo baš na blogu, ali imajući u vidu da je to bila njegova omiljena rubrika, u kojoj ga nismo sputavali brojem karaktera kao u štampanom izdanju, nekako se ona čini kao najadekvatnija. Bez ograničenja i sa mogućnošću stavljanja mnoštva fusnota, koje je Džive obožavao.
Verovatno bi, opraštajući se od našeg omiljenog kolege, trebalo da nabrojimo njegov dosadašnji opus, ali posle više od 60 godina provedenih u novinarstvu i pisanja nekoliko knjiga, to je nemoguće učiniti u samo jednom članku. Uostalom, mnoge njegove tekstove možete i sami pronaći na našem sajtu. Zato ćemo se, pošto već znamo kakav je Dživa bio novinar, podsetiti kakav je bio čovek.
Mnogo je prideva kojima se Milutin može opisati. Neki od njih su “mudar, umeren, pronicljiv, načitan, pravedan, pošten, nepotkupljiv, istrajan, širokih shvatanja, radoznao…” O Dživinom konstantnom pomeranju granica i volji da stiče nova saznanja najbolje svedoči jedan događaj iz pretprošle godine, kada je, sa svojih 88 godina starosti, želeo da nauči kako funkcioniše SEO optimizacija, da bi svoje tekstove prilagodio novim formatima objavljivanja.
No, za razliku od iscrpljenih radoholika koje interesuje samo napredovanje u poslu, Dživu je krasila i bitna hedonistička crta – umeo je da uživa u malim stvarima koje čine život, bilo da je u pitanju umetnost, druženje, hrana, dobra kapljica ili smešna anegdota.
I u svojim tekstovima ali i u konverzaciji uživo, voleo je da pravi interesantne digresije, ali i da citira mudre ljude. Ti citati će ostati uklesani u naše kolektivno redakcijsko sećanje.
Mnoštvo novinara “peklo je zanat” kod njega, a on bi se uvek sa istim žarom posvećivao mladim nadama, pružajući im konstruktivnu kritiku ali i ohrabrenje baš kada bi im ono zafalilo. Zato će najmlađa članica naše redakcije, sledeći njegovu tradiciju citiranja mudrih ličnosti koje su ostavile trag u istoriji, podeliti sa javnošću delove jednog Dživinog mejla koji joj je uputio na početku karijere: “Nasa profesija je na udaru utoliko što uvek na neki način učestvuje u vlasti – bilo da gladi ili da napada. Političari, poslovna elita, pa bogami i poslednje golje, imaju neodoljivu potrebu za publicitetom. Da bi to postigli korumpiraju novinare. To naročito godi nestabilnim ličnostima. U našem se poslu fukara lakše i brže prepozna. Možda ću ti ličiti na dobrog hrišćanina (mada bih se uvredio da mi to neko drugi kaže) ali jedini izlaz je da maksimalno čestito i dobro radiš svoj posao. Da dokažeš da ima novinara vrednih poštovanja. Za tebe sam siguran da to možeš. Tako shvaćeno novinarstvo ne donosi ni lovu ni slavu, možda samo povremeno neko lično zadovoljstvo – ono da smeš da se pogledaš u ogledalo ujutro dok se umivaš. Ne mnogo više. Ali, to je zapravo veoma mnogo”.
Ovakve, lične prepiske mnogo više govore o našem kolegi Milutinu Mitroviću nego svaka reč koju mi možemo u ovom tužnom trenutku napisati.
Jer, svako ko redovno odvaja svoje dragoceno vreme za podsticanje i motivisanje mladih kolega, bez snishodljivosti, bez arogancije i bez isticanja sebe i svojih postignuća u prvi plan, živeće večno u njihovom sećanju. A ako kroz njegove tekstove i publika uspe da primeti dobrotu i nesebičnost, obezbedio je svoje mesto u istoriji. Bez namere. Iz čiste dobrote.
Dživo, ti si sigurno obezbedio mesto u istoriji i kolektivnom sećanju B&F-a i svih članova njegove redakcije.
