mozak

Najveći tehnološki magovi današnjice uporedo sa razvojem veštačke inteligencije, trkaju se i ko će prvi veštački unaprediti ljudsku inteligenciju. Naučnici koji im svesrdno pomažu u tome rukovodeći se dokazanom činjenicom da je „razvoj tamo gde ima novca“, ne spore da ovakvi projekti nose ogromne zdravstvene, pa i tehnološke rizike. Ipak oni tvrde da je to prihvatljiva cena za „opamećivanje“ čovečanstva kako bi u budućnosti donosilo odgovornije odluke. To što se uređaji koji obezbeđuju „super mozak“ već unapred razvijaju samo za privilegovane koji su dovoljno bogati da ih kupe, kako bi postali još privilegovaniji – pa od nekuda mora da se počne…

Pamet za bogate

Zebnje da smo u predvorju pakla u kojem će ljudskim životima upravljati mašine, ili kako se to afirmativnije kaže „veštačka intelegencija“, po svoj prilici su krajnje neosnovane – barem za neke.

Zahvaljujući pravilu još iz antike, a kojeg se drže i novi bogataši iznikli na novim tehnologijama – da se sva jaja ne drže u istoj korpi – trust mozgova iz Silicijumske doline uporedo „diversifikuje“ poslovanje na dva različita, ali podjednako unosna fronta.

Jedan je manje popularan među običnim smrtnicima i odnosi se na razvoj već pomenute veštačke inteligencije, s ciljem da mašine budu pametnije od ljudi, pa time i daleko efikasnije, što je osnova ekstra zarade i sticanja bogatstva za pojedince.

Drugi je, nasuprot tome, u korist ljudi – ali izgleda opet samo onih bogatih. To dostignuće se kolokvijalno naziva „čip za pamet“, na šta bi se stručnjaci s prezirom osvrnuli i više nego razumljivo objasnili laicima da su u pitanju „moždani interfejsi“.

Na ovaj voz gledaju da se pre drugih ukrcaju svi koji nešto znače u ne baš pitomom svetu tehnoloških inovacija, a neki da po svaku cenu predvode, poput perjanica novog doba, Fejsbuka, Gugla i Amazona…

Botoks za mozak

Isto radi i reinkarnacija Leonarda da Vinčija, u sadašnjem obliku pod imenom Ilion Mask, koji se u sve razume bolje od ostalih i pokreće ga isključivo ljubav prema napretku čovečanstva. Ovaj savremeni vizionar je i izazvao najveća komešanja među fanovima „moždanog interfejsa“, objavivši prošle godine da već uveliko razvija „botoks za mozak“.

Uprkos ljubavi prema čovečanstvu, istraživanja dotičnog humaniste i njegove kompanije „Neuralink“ nisu usmerena na oblasti kojima se do sada bavila medicinska nauka kako bi se uz podršku novih tehnologija pomoglo obolelima od slabovidosti, gluvoće, Parkinsonove bolesti, paraplegije i sličnih teškoća, već iskljućivo na „podršku“ zdravim ljudima.

Naime, uređaj koji ova kompanija razvija namenjen je pojedincima koji žele da uvećaju svoju inteligenciju i saznajne sposobnosti, odnosno da uz pomoć tehnoloških inovacija dobiju „super mozak“. Pod uslovom, naravno, i da imaju super finansijske mogućnosti da takvo čudo od mašine kupe.

To što ova istraživanja nisu namenjena napretku nauke radi poboljšanja medicinskih terapija, nije predstavljalo prepreku naučnicima da svesrdno daju svoj doprinos.

Jer kako objašnjava jedan od vodećih članova tima u „Neuralinku“, istraživač na postdoktorskim studijama na Medicinskom fakultetu Univerziteta Harvard, Dejvid Valeri: „Uprkos moralnim dilemama šta sve mogu biti posledice ovakvih istraživanja i opasnostima koje ona nose – kapitalizam je jasan: ako postoji dovoljno potražnje za nečim i dovoljno volje, odnosno novca da se to razvije, onda će se to i razvijati“.

Istorija “remontovanja mozga”

Ma koliko se danas potenciralo da ništa pametno nije postojalo pre pameti u Silicijumskoj dolini, pokušaji naučnika da razviju vezu između računara i ljudskog mozga mere se decenijama.

Prvi takav uređaj napravljen je još davne 1973. godine na Univerzitetu u Kaliforniji. Manje je poznato da se time bavila i nauka u bivšoj Jugoslaviji, pa su 1988. jugoslovenski istraživači eksperimentisali kako se uz upotrebu elektroencefalografije mogu izdavati naredbe robotu da otvara i zatvara očne kapke.

No, najveći pomaci su ipak napravljeni u ovom milenijumu, pa je tako 2005. godine Metju Negl postao prva paralizovana osoba kojoj je omogućeno da pokreće veštačku ruku mislima pomoću tehnologije koju je osmislilo preduzeće „Sajberkinetiks“.

Pre četiri godine, paralizovanom Nejtanu Koperlandu vraćeno je čulo dodira pomoću veštačke ruke razvijene na Univerzitetu u Pitsburgu. Ova tehnologija je omogućila da se nadražuju centri u mozgu koji stvaraju osećaj dodira.

Ipak, tehnološki napredak nije stigao dotle da bi umanjio potencijalne, ne tako male rizike, uključujući i činjenicu da su ovakvi zahvati prilično nasilni, jer zahtevaju ugrađivanje stranog tela u čovekovu lobanju.

Ali kada se osoba koja ne može da hoda, vidi, čuje ili ima neki drugi problem koji nameće ozbiljna ograničenja u svakodnevnom funkcionisanju podrvragava takvim zahvatima, ona to čini u nadi da će bar donekle poboljšati kvalitet svog života.

Hakeri, dobro došli u moju glavu

Stvar je u tome, što bi isti takav rizik morale da preuzmu i zdrave osobe, ukoliko bi se podvrgle dodatnom „opamećivanju“ uz pomoć uređaja koji razvija „Neuralink“, ne krije Dejvid Valeri.

Dodaje da uz medicinski, postoji i tehnološki rizik. Šta će se dogoditi kada jednom neki haker doskoči novoj tehnologiji i reši da preko računara vršlja po mozgu korisnika, menjajući informacije shodno svom ideloškom ili mnogo prizemnijem, materijalnom cilju?

Zatim, ne bi bilo prvi put da se eksperimenti na ljudima – a što je neminovna faza u usavršavanju ovakvih uređaja – sprovode tamo gde vlasti izražavaju mnogo više razumevanja prema mogućoj dobrobiti za celo čovečanstvo i spremnije su da tom dalekom cilju prilagode i sadašnje zakone, što je po pravilu uvek slučaj u siromašnim zemljama.

Umrežavanje sa kompjuterima

Ima toga još, ne spori Valeri, ali kao i svaki naučnik objašnjava da stvari nisu crno-bele, te da se ni na ovakve poduhvate ne sme gledati jednostrano.

Pre svega, tim u „Neuralinku“ je otišao korak dalje, počev od činjenice da bi usađivanje veštačkog tela u ljudsku lobanju bilo manje invanzivno, jer su mikroelktrode napravljene tako da budu savitljive.

Osim toga, stručnjaci su na dobrom putu ka ostvarenju cilja da „Interfejs“ očitava električni rad mozga i prevodi ga na jezik razumljiv računaru, a potom da se informacije koje unapređuje računar prevedu na jezik koji ljudski mozak može da razume.

Dalje, koriste se prethodno prikupljena znanja, naročito ona koja su proistekla iz istraživanja na koje načine može da se poboljša ljudsko pamćenje. Recimo, istraživači sa medicinskog fakulteta „Vejk Forest“ uspeli su prošle godine da poboljšaju kratkoročno pamćenje učesnika u ogledu tako što su im nadraživali neurone u hipokampusu, delu mozga koji obavlja ovaj posao. Naučnici su zabeležili obrasce električnog rada mozga tokom pamćenja informacija, a potom su nadraživali ćelije u skladu s tim istim obrascem, dok su se „zamorčići“ mučili da zapamte određene nizove podataka.

Sve će to narod pozlatiti

Krajnja ideja inženjera i naučnika u „Neuralinku“ je da bi pamćenje moglo da se sačuva i proširi tako što bi se obezbedila njegova „dopuna“ na hard diskovima računara. Tako bi čovečanstvu jednoga dana sva sećanja bila dostupna na „klik“.

Trenutno se, međutim, ne objašnjava kakve bi koristi od toga mogao da ima oboleli od Alchajmera ili drugih oblika demencije ako nema nekog pored sebe da ga podseti da bi trebalo da klikne na računaru kako bi se nečega setio.

Ali jasno je da oni koji su večiti skpetici, a posebno cinici nikada nisu bili i oni koji su promenili svet, pa tako Valeri sa još više ushićenja dočarava mogućnosti da zahvaljujući ovakvim uređajima konačno kao ljudska vrsta počnemo da se ponašamo odgovorno. Drugim rečima, da na osnovu „nadograđene“ inteligencije i daleko veće dopstupnosti informacija donosimo mnogo ispravnije odluke.

A šta tek reći o tako dugo sanjanim mogućnostima da se razumemo telepatski, pokrećemo svet oko sebe samo svojim mislima…

U svemu tome, zaključuje ovaj postdoktorant, najvažnije je to da je Ilion Mask istinski vizionar i humanista, što znači da će sve te blagodeti kad-tad postatiti dostupne svima. To što će ovakav uređaj, kad se jednom pusti na tržište, u početku biti pristupačan samo onima koji su ionako već povlašćeni, kako bi postali još povlašćeniji – pa od nekuda mora da se počne….

Zorica Žarković

broj 171, mart 2020.