Direktna ulaganja u Srbiji se subvencionišu više od 15 godina, a tokom tog perioda preko 93% sredstava je odobreno stranim investitorima. Svega 2,1% podržanih ulaganja je u oblasti visokih tehnologija, a u poslednjih pet godina skoro 80% ukupnih direktnih investicija je plasirano u tipično radnointenzivne delatnosti, sa zaradama ispod republičkog proseka. Tako je politika podrške direktnim investicijama, koja je inicijalno osmišljena kao zamajac rasta produktivnosti, modernizacije i unapređenja konkurentnosti srpske privrede, postala instrument za korekciju lošeg sistema oporezivanja rada, u kojem je opterećenje porezima i doprinosima gotovo isto u sektorima visokih i niskih zarada.
Politika podsticanja direktnih investicija, pre svega stranih, sprovodi se u Srbiji još od 2006. godine. Zaključno sa pretkriznom 2019. godinom izdvojeno je ukupno 638 miliona evra za subvencionisanje 2.912 investicija, vrednih preko 2,7 milijardi evra. U periodu od 2016. godine, kada je usvojen Zakon o ulaganjima, pa do 2020 godine, potpisan je 121 ugovor o dodeli sredstava za podsticanje ulaganja. Ukupna vrednost ovih investicija iznosila je preko 2,5 milijardi evra, podsticaji države za te namene bili su 459 miliona evra, dok je po osnovu sklopljenih ugovora planirano da se otvori oko 46.000 novih radnih mesta.
Iako su tokom petnaestogodišnjeg perioda skoro trećinu subvencionisanih projekata realizovali domaći ulagači, više od 93% sredstava je dodeljeno stranim investitorima. Kada se posmatra prosečna vrednost subvencija, stranim investitorima je odobreno 6,4 puta više sredstava po projektu. Investiciona aktivnost je naročito pojačana u poslednje dve godine, kada je odobreno oko 60% svih podsticaja u toku prethodnih pet godina, pokazuju uporedna istraživanja o ovoj temi Ekonomskog fakulteta u Beogradu i Fondacije za razvoj ekonomske nauke (FREN).
Najmanje podržana ulaganja u visoke tehnologije
Prema nalazima Milorada Filipovića, profesora beogradskog Ekonomskog fakulteta, vrednost subvencija po zaposlenom koja je dodeljena stranim investitorima je za 30% veća od onih koje su odobrene domaćim ulagačima. S druge strane, odnos investicije i subvencije veći je kod domaćih investitora u odnosu na strane – na 10 evra subvencija strani investitori ulože 43 evra a domaći 55 evra, odnosno na 10 evra investicija strani investitori dobijaju 23 evra subvencija, a domaći 18 evra.
Najviše subvencija od 2006. do 2019. godine je odobreno za ulaganja u prerađivačkoj industriji u iznosu od 564,5 miliona evra, što čini preko 88% ukupno odobrenih subvencija. Vrednost subvencionisanih projekata je iznosila 2,6 milijardi evra, a njihovom realizacijom otvoreno je više od 78.000 novih radnih mesta u prerađivačkoj industriji, što je 90% svih novih radnih mesta koja su otvorena u pomenutom periodu.
Prosečna vrednost investicije u prerađivačkoj industriji od 10,6 miliona evra je 2,5 puta veća u odnosu na investicije u uslužnim sektorima, a prosečna vrednost dodeljenih subvencija je 1,4 puta veća u prerađivačkoj industriji u poređenju s uslužnim delatnostima. U prerađivačkoj industriji je u proseku uloženo 33.234 evra po zaposlenom, što je 1,5 puta više u odnosu na investicije po zaposlenom iz uslužnih delatnosti.
Rezultati istraživanja pokazuju da je tokom posmatranog perioda značajan deo subvencija (49,2%) dodeljen investitorima koji su pokretali poslove niske i srednje niske tehnološke složenosti, a najmanje su podržana ulaganja iz oblasti visoke tehnologije (2,1%).
Takođe, čak i kod ulaganja u poslove srednje visoke tehnološke složenosti koji dominiraju u pogledu visine investicija, novih radnih mesta i vrednosti subvencija, najveći deo projekata je iz oblasti vezanih za proizvodnju delova za automobilsku industriju. Pri tome je najčešće reč o proizvodnji različitih kablovskih sklopova, male dodate vrednosti, sa velikim angažovanjem manuelnog rada niže kvalifikovanih radnika, bez uključivanja lokalnih dobavljača u lanac proizvodnje, zaključuje Filipović.
Najviše zapošljavanja u nerazvijenim regionima
U poslednjih pet godina, skoro 80% ukupnih direktnih investicija plasirano je u tipično radnointenzivne delatnosti sa zaradama ispod republičkog proseka, pokazuje i studija koju je objavio FREN. Njeni autori, Dragan Aleksić, Mihail Arandarenko i Galjina Ognjanov, ocenjuju da su direktna ulaganja znatno povećala zaposlenost i na taj način doprinela i smanjenju regionalnih razlika, ali da nisu ispunila svoj glavni cilj – da modernizuju srpsku ekonomiju i kreiraju nove vrednosti.
Autori podsećaju da je jedan od ciljeva Zakona o ulaganju bio i da se smanje regionalne nejednakosti, pa je u poslednjih pet godina otvoreno više radnih mesta u manje razvijenim nego u ekonomski najnaprednijim regionima. To je posebno bio slučaj 2017. godine, kada je 40% svih novih radnih mesta otvoreno u južnoj i istočnoj Srbiji, i 2018. kada je čak 73% svih novih radnih mesta pokrenuto u Šumadiji i zapadnoj Srbiji. Znatno manje radnih mesta otvoreno u najrazvijenijem Beogradskom regionu (17%) i Vojvodini (21%), koja je drugi region po razvijenosti u Srbiji.
Nešto drugačija slika dobija se ukoliko se posmatra vrednost odobrenih podsticaja po regionima. U tom slučaju, predvode Vojvodina sa učešćem od 34% u ukupnoj vrednosti odobrenih subvencija i Beogradski region sa učešćem od 25%, ali bi trebalo imati u vidu da je reč o svega nekoliko finansijski izdašnih ulaganja, koja ne stvaraju veliki broj novih radnih mesta.
Ublažavanje siromaštva bez razvoja
Mere podrške direktnim investicijama imaju veliki uticaj na obim, sektorsku, kvalifikacionu i regionalnu strukturu zaposlenosti. One su osmišljene tako da promovišu radnointenzivne investicije kroz vezivanje subvencije za pokrivanje određenog procenta opravdanih troškova dvogodišnjih bruto zarada. Ovo ukazuje da su kreatori politike svesni toga da su visoki troškovi oporezivanja rada ograničavajući faktor za ulaganja, ocenjuje se u analizi FREN-a.
U Srbiji, efektivno opterećenje porezima i doprinosima na rad je gotovo isto u sektorima visokih i niskih zarada. Kada se sagleda udeo poreza i doprinosa u ukupnim troškovima rada po delatnostima, onda skoro da i nema razlike između ukupnog procenta koji izdvaja finansijski sektor u odnosu na, recimo, tekstilnu industriju.
Izuzetno visoko poresko opterećenje u delatnostima niskih zarada u Srbiji proizilazi iz proporcionalnog sistema oporezivanja rada, koji je uspostavljen još 2001. godine i u čijoj strukturi dominiraju doprinosi za socijalno osiguranje. Ovakav sistem smanjuje konkurentnost radno intenzivnih delatnosti i stoga destimuliše ulaganja u ove sektore. To utiče na rast regionalnih nejednakosti, ali ujedno čini i niže plaćeni formalni rad neisplativim za radnike i stoga promoviše neformalnu zaposlenost i neaktivnost.
Indikativno je da se u poslednje vreme direktne investicije sve više koncentrišu u radno intenzivnim sektorima nižih zarada i niže produktivnosti. Tako je politika podrške direktnim investicijama, koja je inicijalno osmišljena kao zamajac rasta produktivnosti, modernizacije i unapređenja konkurentnosti srpske privrede, postala instrument za korekciju neodgovarajućeg sistema oporezivanja rada. Drugim rečima, pri ostalim nepromenjenim uslovima, bez subvencionisanih direktnih investicija nezaposlenost, siromaštvo i regionalne nejednakosti bili bi veći nego sa njima.
Stoga bi za razvoj domaće privrede bilo najbolje da se ulaganja i zaposlenost u radno intenzivnim sektorima stimulišu drugačijom poreskom politikom, a da se podrška direktnim investicijama kroz subvencije preusmeri na ulaganja sa najvećim efektima na dodatu vrednost, rast produktivnosti, formiranje izvoznih klastera i rast konkurentnosti, zaključuje se u analizi.
Zorica Žarković
Biznis & finansije, Biznis top 2020/21
Foto: Pixabay