ucena

Osim gasa, sad je i rusko žito okarakterisano kao „oružje“ uz pomoć kog Rusija može da „preti“ i „dovodi u red“ svoje konkurente. Ova zemlja se naime našla na meti Poljske, koja je optužuje da trgovinu žitom može da iskoristi kao sredstvo za vršenje pritiska.

List „Žečpospolita“ je, naime, ovih dana objavio komentar upravo s naslovom „Žito — novo oružje ruske ucene“ u kom navodi da je u poslednjih 10 godina Rusija od uvoznika postala najveći izvoznik pšenice.
„Ekspanzija na druga nova tržišta budi strahovanja da će Kremlj iskoristiti žito za političke igre kao ranije druge sirovine, gas i naftu“, navodi se u komentaru.

Leonid Ivanovič Holod, doktor ekonomskih nauka i bivši zamenik ministra poljoprivrede i prehrambenih proizvoda, kaže za Sputnjik da je poljska teza o žitu kao „novom ruskom oružju“ jako neobična i čak „egzotična“.

Žito nije gas

Žito nije ni nafta ni gas a tržište žitarica je dosta slobodnije od tržišta energenata, ističe Holod.

„Čisto sumnjam da se trgovina žitom može iskoristiti kao oružje. Žitom se trguje na osnovu ugovora, dugoročnih, spot ugovora ili po partijama transportovanim brodom ili železnicom. A onda na drugom kraju tih operacija rešava se sudbina i prihodi ruskih proizvođača poljoprivrednih proizvoda kojih ima sada više nego radnika u sferi eksploatacije gasa. I koji uzgred ne bi sedeli ćutke da im nešto krene naopako. Pa da li bi oni radili sebi na štetu“, pita Holod.

On objašnjava da na svetskom tržištu prehrambenih proizvoda zapravo važe dosta stroga pravila, a da Rusija tu ne može biti monopolista.

„Ako ćemo ozbiljno, Rusija je kao važan akter na tom tržištu prisutna tek odnedavno. Naravno, svaka trgovina, od čizama do žita, na ovaj ili onaj način utiče na zemlju koja ih isporučuje kao i na zemlju koja ih kupuje. Ali kako Rusija može da potkopa pravila međunarodne trgovine žitom, recimo, da sklapa dugoročne ugovore, ako zemlja primalac ne prihvati te uslove, pocepa ugovor i kaže — neću tako. A onda će to mesto zauzeti drugi i kraj“, navodi Holod.

Snabdevanje žitom kao način političkog pritiska je besmislica, jer bi, konstatuje ovaj stručnjak, bilo kakva izvozna manipulacija pogodila pre svega privredu same Rusije, njenu agroindustriju. Svetsko tržište žita je uravnoteženo i konkurentno i Rusija zauzima svoju nišu na njemu. Cene se ne formiraju zbog geopolitičkih igara, već zbog potražnje, prinosa, kvaliteta proizvoda i logistike, objašnjava Holod.

„U svakom slučaju, razvoj izvoza poljoprivrednih proizvoda uvek se postavljao kao jedan od zadataka poljoprivrednog sektora iz prostor razloga što je diversifikacija izvoza dobra stvar“, kaže on.

Cena ruske pšenice na maksimumu

Podsetimo, cena ruske pšenice porasla je za tri odsto prošle nedelje i dostigla 316 dolara za tonu, što je najveća vrednost od 2012.godine, navodi sajt „Sov ekon“.

Što se tiče američke pšenice, ona je za nedelju dana poskupela za tri odsto i dostigla 277 dolara za tonu, a francuska 280 evra za tonu.

Eksperti smatraju da podršku tržištu pružaju visoke kvote u svetu i jaka rublja, a značajno povećanje kamatne stope od strane Centralne banke čini rusku pšenicu manje konkurentnom u dolarskom ekvivalentu. Rublja je u septembru ojačala za četiri odsto.

„Prošle godine postojala je razlika između svetskih i domaćih cena. Takođe, Rusija je radila na tome da se izveze žito u što većoj količini. Ta količina je dostigla određeni nivo, a nakon toga je zaustavljen izvoz da se to ne bi odrazilo na domaćem tržištu, od kojeg ipak zavisi skoro ceo lanac u agroindustrijskom kompleksu. Ali, ova odluka nije doneta da bi se to negativno odrazilo na neku od država, nego se Rusija jednostavno zaštitila od rasta cena na domaćem tržištu“, objašnjava Holod.

Tržište uravnoteženo

On dodaje da u poljoprivrednom sektoru mnoge zemlje imaju svoje niše.

Rusija snabdeva svetsko tržište mekim žitom uglavnom treće i četvrte klase. Neko snabdeva Evropljane na tržištu, na primer, žitom druge ili treće klase. Amerikanci i Kanađani snabdevaju tvrdim žitom. To znači da su sve ove vrste žitarica, ali i druge žitarice, tražene na svoj način.

„Tržište je danas uravnoteženo. Generalno, cene na žito brzo rastu, jer je potražnja velika i Rusija je uvek u prednosti za razliku od drugih zemalja, jer ona može da proizvede više od ostalih. Uvek će se dešavati da konkurenti optužuju jedni druge za nešto besmisleno, jer se to smatra uobičajenom tehnikom prilikom trgovine“, objašnjava sagovornik.

„Žito ne predstavlja nikakvo ‘oružje’, jer na tržištu ima dovoljno proizvođača. Za razliku od gasa, zahvaljujući kom su zemlja koja kupuje i zemlja koja šalje vezane jedna za drugu gasovodom, kod žita sve funkcioniše drugačije. Ali ako je Rusija, hipotetički, odlučila da naudi sebi i da nekoga tamo ‘dovede u red’ koristeći žito za to, naći će se neko, ko će zauzeti njeno mesto i još joj reći hvala“, smatra stručnjak.

Ekspert takođe precizira da su dva glavna uvoznika žita iz Rusije — Egipat i Turska. Oni ga kupuju u ogromnim količinama. Egipat kupuje uglavnom preko državnih programa, a Turci kupuju čisto tržišnim kanalima.

Sagovornik je objasnio da glavni konkurent, koji je za petama Rusije Ukrajina, sa otprilike istim kvalitetom žita i približno istim cenama i količinom – kod njih je samo žito malo skuplje. Rusija, s druge strane, ne želi da izgubi mesto koje je sa teškom mukom zauzela na svetskom tržištu.

Uticaj klimatskih promena

Ekspert se osvrnuo i na pitanje uticaja klimatskih promena na proizvodnju žitarica. Prema rečima Holoda, ranije se smatralo da klimatske promene pomažu Rusiji da uspe na tržištu žita, zbog toga što će u južnim zemljama biti prevruće, severne zemlje mogu biti poplavljene zbog topljenja glečera, a Rusija se nalazi u stabilnoj centralnoj zoni, gde neće biti poplava i strašnih vrućina.

On smatra da, bez obzira što se Rusija nalazi u zoni, koja izgleda ne bi trebalo da bude pogođena vrućinama, ipak treba uzeti u obzir da atmosferske promene mogu predstavljati pretnju i za Rusiju.

Ekspert je objasnio da se u Evropi već duže vremena vodi beskompromisna borba protiv bilo kakvih zagađivača , a određenim industrijama su odavno nametnuli kolosalne ekološke takse. Kao rezultat, proizvođači u zemljama u kojima je ili proizvodnja visokotehnološka, ili pak manje obraćaju pažnju na štetne gasove su na dobitku.

Što se tiče proizvodnje žita, on ne vidi u tom smislu nikakav problem jer proizvodnja žita ne može biti zagađivač u odnosu na druge industrije, ali da bi ukoliko se ekološke takse uvedu na rad mašinske opreme, to naravno smanjilo konkurentnost.

Izvor: Sputnjik

Foto: Pixabay