Cenjkanje o broju bodova potrebnih za upis u narednu godinu studija potisnulo je u drugi plan najvažnije pitanje: zbog čega je prolaznost naših studenata tako loša i dokle se stiglo sa reformom visokog obrazovanja?
U trenutku zatvaranja ovog broja još uvek se ne zna tačan broj studenata koji će morati da se zadovolje statusom samofinansirajućeg visokoškolca, a koliko će ih školovanje nastaviti o trošku države. Akademci zahtevaju da se svima koji imaju 42 boda odobri prelazak na budžet, da se starijim studentima bezuslovno omogući upis na završne godine fakulteta, da se ne naplaćuju preneti ispiti (odnosno nedostajući bodovi!?) i da se smanje školarine. Da li će im država izaći u susret ostaje da se vidi 5. novembra, do kada će se znati koliko je studenata ispunilo nove, ad hoc postavljene uslove, ali po svemu sudeći, prelazak na budžet biće odobren za najviše 20 odsto onih koji su se dosad sami finansirali. Pretpostavlja se da će biti rangirani prema uspehu, ali ni to nije precizirano.
Da podsetimo, prethodno je, i to u poslednji čas, Skupština Srbije usvojila izmene i dopune Zakona o visokom obrazovanju po kojima je kriterijum za upis naredne godine studija sa 60 bodova smanjen na 42 boda, čime su standardi bolonjske konvencije značajno degradirani. Da nisu usvojene ove izmene, više od 80 odsto akademaca morali bi da obnove godinu, ili bi fakulteti, kao i prošle godine tražili “rupe u zakonu” i upisivali studente prema internom dogovoru o minimalnim uslovima potrebnim za prolaznost. Da ne bude zabune, većina visokoobrazovnih institucija je to učinila ne toliko zbog svojih akademaca, koliko zbog činjenice da se finansiraju i na osnovu broja studenata upisanih na budžet.
Aktuelni problem samo je još jedna ilustracija da se reforma visokog obrazovanja, uvedena pre tri godine, sprovodi neorganizovano i nesistematski; da profesorski kadar nije pripremljen niti edukovan (na Filozofskom fakultetu jedna profesorka je zamolila studente treće godine psihologije da joj objasne kako treba da ih boduje); da je bolonjski sistem provere znanja samo „nakalemljen“ na zastarele metode predavanja, bez dovoljno prakse i adekvatnih uslova za rad: mnogi fakulteti nemaju internet, laboratorije, pa čak ni svoje prostorije (Biološki fakultet, na primer, smešten je u pet zgrada). Da i ne pominjemo konzervativni pristup dela profesora koji i dalje smatraju da se autoritet gradi na strahu i što masovnijem obaranju na ispitima.
Odokativno bodovanje
Glavni uzrok navedenih problema je što nema jasno definisanog nacionalnog programa razvoja visokog obrazovanja, niti se radi na toj strategiji, a oni koji treba da sprovode reformu nisu za to pripremljeni, motivisani ni edukovani, smatra Milica Popović, predsednica Studentske unije Srbije. Bolonjski proces, ističe, stavlja studenta u centar obrazovnog sistema i zahteva da se način rada prilagodi njemu, da ga motiviše i zainteresuje. Interaktivna nastava i mentorski rad su postulati ovog načina edukacije, ali su oni kod nas prisutni tek na nivou statističke greške. Studenti najčešće nemaju prilike ni da se obrate profesoru za savet, a mentorski rad zahteva bar nekoliko sati u semestru tokom kojeg će predavač raditi sa malom grupom akademaca ili pojedinačno sa svakim od njih. Na fakultetima koji primaju po hiljadu brucoša svake godine jedva da svi mogu da stanu u amfiteatar, a kamo li da dobiju mogućnost da iskažu svoje mišljenje o temi koju obrađuju. Za razliku od Evrope, gde su prema rečima Srbijanke Turajlić, profesorke na beogradskom Elektrotehničkom fakultetu i saradnice Centra za obrazovne politike, struktura visokoobrazovnih ustanova i progam prilagođeni većini koja želi da se zaposli odmah nakon diplomiranja, naši fakulteti su koncipirani kao osnova za dalji naučnoistraživački rad, što odgovara samo malom broju akademaca, dok ostali predugo studiraju ili nikada ne stignu do diplome.
Procenjena stopa odustajanja (nema precizne statističke evidencije) naših akademca je čak 45 odsto, a predstavnici studentskih organizacija tvrde da je razlog ovako loše prolaznosti u nedovoljno i neravnomerno sprovedenim reformama, prevelikom opterećenju studenata i neprimenjivanju međunarodnih standarda prilikom određivanja vrednosti boda. Po tim standardima jedan bod odgovara angažmanu od 25 do 30 radnih sati u koje se ubrajaju: nastava, samostalno učenje, izrada seminarskih radova, polaganje ispita, praksa, društveno angažovanje u lokalnoj zajednici… Kako ovaj način bodovanja kod nas još nije zaživeo, a nema ni jasnih uputstava niti uslova za njegovu primenu, kriterijumi su različiti ne samo od fakulteta do fakulteta, već se menjaju i u toku jednog semestra kod istog profesora.
To što skoro polovina upisanih studenata nikad ne završi fakultet izgleda da najmanje brine nadležne. U ovom trenutku njihova glavna preokupacija su rasprave koliko će novca iz državne kase pripasti univerzitetima i kako će se rasporediti. Stručnjaci tvrde da kada bi država, prilikom finansiranja fakulteta uzimala u obzir ne samo broj upisanih studenata, već i procenat onih koji studije završe u roku – možda bi se i povećala efikasnost studiranja. Ovaj sistem već postoji u mnogim evropskim zemljama – u Finskoj fakultet dobija sredstva za svaki položeni ispit, a Martina Vukasović, istraživač i direktorka Centra za obrazovne politike kaže da nije doveo do snižavanja kriterijuma, već su fakulteti motivisani da forsiraju studente da završavaju godinu u roku. Kod nas, na žalost, nije reformisan način finansiranja fakulteta, a ovaj postojeći ne podržava Bolonjski proces, tvrdi Vukasovićeva. Predstavnici studentskih organizacija i studenti prodekani, koji su organizovali studentske proteste u oktobru tvrde da je upravo spuštanjem uslova sa 60 na 42 boda učinjena usluga fakultetima, jer i dalje mogu da upisuju dovoljno studenata koji im obezbeđuju novac iz budžeta, iako nisu adekvatno sproveli reformu.
Uzaludne diplome
Prošle godine u centru medijske pažnje bile su afere vezane za korupciju na pojedinim fakultetima, koje su samo ozvaničile ono o čemu se među studentima već uveliko govori: da pojedini profesori imaju tačno određenu deviznu tarifu za svaku ocenu. S druge strane, ni pojedini akademci nisu “gadljivi” na ovaj vid polaganja ispita, a snalaze se i na druge načine: angažuju druge studente da umesto njih polažu ispit, usavršavaju najnovije tehnike prepisivanja sa “bubicama” i mobilnim telefonima… Uprkos podmićivanju i dovijanju, Srbija je po uspešnosti studiranja daleko iza evropskog proseka, a sve navedeno ima za posledicu i nizak kvalitet stečenog znanja i njegove konkurentnosti na globalnom tržištu.
Jer savremeni sistem obrazovanja zahteva razvijanje sposobnosti za sagledavanje i rešavanje najrazličitijih problema, budući da održivi ekonomski rast društva direktno zavisi od naše sposobnosti da stvaramo, selektujemo, komercijalizujemo i koristimo znanje, objašnjava profesorka Turajlić. U našoj zemlji nema adekvatnih analiza, no procena zemalja EU je da će do 2010. godine preko 80 odsto novootvorenih radnih mesta zahtevati obrazovanje veće od srednjoškolskog. Naš problem je u tome što se i dalje ne shvata da je diploma samo početan uslov da se konkuriše za željeno radno mesto, ali da ishod zavisi od toga koliko je stečeno znanje zaista kvalitetno, odnosno koliko je pojedinac sposoban da ga primeni i da ga usavršava, upozorava Turajlić. Već sada je jasno da kadrovi koji se edukuju na domaćim univerzitetima većinom ne odgovaraju ni potrebama domaće privrede, a Milica Popović iz Studentske unije Srbije ističe da zbog nereformisanog nastavnog programa, studenti iz Srbije ne mogu da učestvuju ni u evropskoj studentskoj razmeni i na taj način steknu dodatno obrazovanje i dragocena iskustva.
Pitanje kada će reforma univerziteta u Srbiji zaista zaživeti postavlja se već godinama, a za sada se jedino zna da će se broj bodova potrebnih za upis naredne godine postepeno povećavati, sve dok opet ne stignemo do onih famoznih 60 na početku priče. Nadajmo se da će i primenjivost znanja koje će studenti dobiti biti u skladu sa ovim standardima.
Sanja Lazarević
broj 49, novembar 2008.