/ Biznis / Postmoderna vremena (2): Davljenje u kapitalu
BiF Analize Čitajte B&F online

Postmoderna vremena (2): Davljenje u kapitalu

This post has already been read 1748 times!

Današnje generacije su svedoci kako države padaju kao snoplje i kako se cepaju prema nekim interesima jačim od zdravog razuma. U svemu tome ostalo je još verovanje da zlato predstavlja poslednji stub sigurnosti.

davljanjeukapitalu

Predsednik američke centralne banke (FED), Ben Bernanke, izjavio je: “Doneću novac helikopterima, ako to bude neophodno, da bi se spasla ekonomija u teškoćama”. To sa helikopterima je retorička fraza, a činjenica je da Amerika još nije zabeležila u istoriji da se u roku od samo osam dana dva puta snižavaju primarne kamate. Prvi put 22. januara sa 4,25 na 3,50 i drugi put 30. januara sa 3,50 na 3 procenta. Tako se novcem nije razbacivao ni legendarni guverner Alan Grinspan. Kraj prošle i početak ove (2008.) godine obeleženi su dubokim padom zaposlenosti, potrošnje i berzanskih indikatora, ali i rastom inflacije u Americi. Valja imati u vidu da su o borbi protiv recesije ozbiljno progovorili američki guverner i još odlučnije američki predsednik Buš u svom obraćanju naciji, tek kada se američko finansijsko tržište našlo pod udarom takozvanih sovereign funds – obilja novca iz novoobogaćenih zemalja, koje su počele da kupuju američke banke. Ekonomski nacionalizam nadjačao je liberalističko zaklinjanje američke elite zastrašene mogućnošću da njihovi finansijski dragulji padnu u ruke Kineza, Arapa i Rusa. Novinski naslovi pozvali su na uzbunu: “Monstrumi na Wall Street-u”, “Kraj jednog modela”, “Mnogo novaca, malo pravila”. Podsetimo samo da su ideolozi američke ekonomije, dok joj je išlo od ruke, bili najveći protivnici definisanja bilo kakvih pravila.

Daleke 1941. godine (6. januara) tadašnji američki predsednik Franklin Delano Ruzvelt u govoru pred Kongresom definisao je “Četiri slobode” (Four Freedoms): Slobodu govora, Slobodu veroispovesti, Slobodu od siromaštva i Slobodu od straha, kao etičke stubove američkog društva. Pišemo ih, uprkos pravopisu, velikim slovom jer je zahvaljujući njima Amerika postala bastion slobodnog sveta nasuprot rastućem totalitarizmu u Nemačkoj i SSSR. Ako išta od svojih načela slobode Amerika nije uspela da ostvari to je – sloboda od straha! Ne samo što je postala najveći svetski proizvođač umetničkog i informativnog horora u svetu, nego je strah ovladao svim njenim bićem, posebno posle kobnog 11. septembra 2001. Pod tim poslednjim udarom Amerika je prestala da liči na sebe, prestala da bude uzor svetu, koji joj se divio i pokušavao da je sledi više od jednog stoleća. Mašinerija horora dograbila se danas krize, recesije i nadiranja “finansijskih monstruma”.

Suvereni monstrumi


Dakle, posle krize subprime kredita, koja je devastirala bankarske kase i otkrila niz dubioza iz ranijih prikrivenih loših poslova, konstatovalo se da je došlo do strahovitog pada likvidnosti, do enormnog poskupljenja kredita, a Amerika predstavlja kreditno najzaduženiju zemlju na svetu, koja prestaje da funkcioniše ako nema kreditima anticipirane potrošnje, pokazalo se da su stotine milijardi dolara likvidnog novaca koje je FED pustila u promet nedovoljne da zakrpe sve rupe u bankama te su ove pokušale da nađu novac i na drugim stranama. Iako su strani investitori posednici nekih 17 odsto američke industrije, njihovo finansijsko prisustvo ogledalo se uglavnom u kupovini državnih obveznica – dakle manjim delom na otvorenom finansijskom tržištu. Novi, ovoga puta inostrani talas, su sovereign fondovi koji su ponudili da pokriju rupe u bankarskim bilansima, poneki čak i ne tražeći pravo glasa, odnosno upravljanja, koje im na osnovu uloga sledi. Uočljiva je tendencija da se iskoristi nelikvidnost banaka i da se tim putem prodre u njih, a kasnije će se već na neki način početi i da vlada. Važno je ne preplašiti plen do mere kada počinje da se brani kao zec koji nema izlaza. Nezavisni, najčešće nazivani “suvereni” (zbog engleskog korena) fondovi su državne institucije, koje predstavljaju dodatnu rezervu zemalja pretežno obogaćenih naftom i naglim izvozom, a za vremena kada te komparativne prednosti ne bude. Smisao im je maksimalizovanje prihoda na dugi rok i uglavnom su iskazani u zlatu, SDR (specijalnim pravima vučenja – MMF) i stranim valutama. Postoje nezavisno od državnih valutnih rezervi. Prvi su, kako se tvrdi, takav fond osnovali solidni Norvežani, kada im je potekla nafta, da bi obezbedili sigurnost na dugi rok i svojom masom poduprli penzioni fond. Po njihovom uzoru krenuli su i drugi, pa najbogatiji takav fond danas ima Singapur (330 milijardi dolara), drugi su Norvežani (322), sledi Kuvajt (213), Kina (200), Rusija (127,5), Abu Dabi (100) i niz malih zemalja (Azerbejdžan, Nigerija, Ekvador, Bruneji, Trinidad…) sa njihovim ukupnim iznosom od oko 1.000 milijardi dolara. Sve zajedno računa se na 2.200 milijardi dolara čvrstog novca u tim fondovima. Osnovni strah je što su u posedu država i kao takvi mogu da vrše jaku presiju na banke u koje investiraju, odnosno na njihove domicilne zemlje. Poseban strah je, dakako, od Kine i Rusije. Kina u svojim valutnim rezervama od 1.500 milijardi dolara ima 800 milijardi u američkim državnim obveznicama i može, kada bi joj to odgovaralo, da napravi katastrofu na američkom finansijskom tržištu. Pored toga investirala je u 10.000 velikih kompanija širom sveta.

U najnovijem talasu nelikvidnosti američkih banaka Abu Dhabi Investment Authority je za 7,5 milijardi dolara stekao vlasništvo nad 11 odsto vrednosti Citibank, Singapur, Kuvajt i Južna Koreja uložili su 21 milijardu u Citigroup i Merill Lynch, arapske zemlje i Rusija uložile su oko 70 milijardi u svetske finansijske kolose, Kina je od Blackstone fond za 3 milijarde postala vlasnik 9,9 odsto njegove vrednosti. Pored toga je pokrićem gubitka od 5,7 milijardi dolara u najčuvenijoj investicionoj banci, Merill Lynch, postala vlasnik ravno 10 odsto njene imovine. Sve zajedno soverenity fondovi su od 1974, otkada se pojavljuju na tržištu, investirali 2.876 milijardi (od čega je 2.103 naftnog porekla). Računa se da će za sledećih 5 godina njihovo učešće iznositi 12, a posle još 5 godina 15 do 30 hiljada milijardi dolara. Poređenja radi navodimo da se današnji svetski BDP računa na oko 54.000 milijarde dolara. Tim parama “monstrumi” su prodrli u srce kapitala do te mere da je na zasedanju svetske kapitalističke elite u Davosu raspravljano tajno i otvoreno o opasnosti koju sobom nose. Bum “suverenih” fondova samo je najvidljiviji priliv novca u industrijske zemlje iz zemalja koje su, kao Kina i Rusija, donedavno bile komunistička sirotinja. Od Morgan Stanley, Merill Lynch, švajcarske UBS i Barclays banke pa nadalje, gotovo da nema nijedne velike banke koja svoje bilanse nije “kontaminirala” parama čiji su vlasnici druge države. Pored banaka “suvereni” kapital je prošle godine ušao i u vlasništvo berzi: američka tehnološka berza NASDAQ prodala je 19,9 odsto Abu Dabiju; Londonska 19,9 Kataru i 28 odsto Abu Dabiju. Na kupovinama berzi se nije zaustavilo nego su i njihovi klijenti pali u zavisnost stranaca pa je čak i italijanski ponos, Ferrari, sa 5 odsto vlasništva pripao šeicima iz Abu Dabija. Singapur je kupio 4,9 odsto Sony industrije i 9 odsto UBS (švajcarske banke). Došlo je dotle da su se čak i opštine, uvek nedovoljnog budžeta, u nekim zemljama (Taranto u Italiji, na primer) pozaduživale što dovodi do skoro komičnih situacija. Naime, da poverilac na osnovu vlasništva traži useljenje svojih građana u opštine koje nisu u stanju da vraćaju dugove. Globalizacija postaje difuznija nego što je iko mogao pomisliti. Nije sasvim jasno unose li likvidne pare iz “suverenih” fondova stabilnost ili su osnova za neke nove, mnogo kompleksnije krize, ne samo ekonomske prirode.

Zlatna epilepsija


Dobar deo “suverenih” fondova leži u tezaurisanom zlatu kao depozitima od najvećeg stepena sigurnosti. Zlato je uz svoju mitološku dimenziju sačuvalo i pojam materijalne stabilnosti. Govorilo se nekada o stabilnom novcu, o stabilnim vladama, o stabilnim zemljama, uopšte o stabilnosti kao osnovnom stubu društvene sigurnosti. Zlato je poslednji trag tog poimanja. Dokle će biti tako teško je prognozirati, međutim, lakše je posumnjati da je i zlatu počelo da ističe vreme. Istini za volju, Financial Times je to prognozirao još sedamdesetih godina prošlog veka. Od pojave venture kapitala banke su naglo povećale svoj uticaj i postale osnovni stub postindustrijskog društva. Još je Bertold Breht nazreo taj put i izrekao čuvenu rečenicu da je “manji kriminal opljačkati, nego osnovati još jednu novu banku”. Staro je pravilo da u bankarskim ugovorima treba obratiti više pažnje na fusnote, nego na sam sadržaj ugovora. U tim fusnotama se krilo i krije sve ono što na štedišu ili primaoca kredita svaljuje sve nedaće u kojima banka može da se nađe. U ime dinamizma stvoren je sistem nestabilnosti i neizvesnosti u kojem su se banke i berze najbolje snašle. Taj sistem je dobio i svoju ideologiju, što su je skrojili stručnjaci za preraspodelu u korist onih koji su već bogati. Staljinov šef policije Berija je sarkastično, i gotovo razočarano, konstatovao da ništa nije lakše nego kupiti stručnjake i intelektualce. Dobili smo “naučno utemeljen ekonomski dinamizam” koji je za sobom nosio razaranje svega što može biti siguran oslonac. U tako stvorenom haosu moguće je izvršiti preraspodelu bogatstava, koju nijedna politička snaga na vlasti ne bi mogla da ozakoni.

Postali su nestabilni zaposlenje, zarada, cene, zdravstveno osiguranje, penzije, vlade, pa čak i države. Današnje generacije su svedoci kako države padaju kao snoplje i kako se cepaju prema nekim interesima jačim od zdravog razuma. U svemu tome ostalo je još verovanje da zlato predstavlja poslednji stub sigurnosti. Najnoviji rekordi cena zlata od 940 dolara za uncu, mogao bi da znači kako je ono, zahvaljujući tražnji, dobilo odgovarajuću tržišnu verifikaciju. No, ko nam garantuje da nije i ono konačno postalo predmet spekulacija, odnosno da se taj poslednji stub ne kruni, kao i mnoge druge vrednosti do sada? Nema razvijene države koja nije osnovala nacionalnu agenciju za kontrolu rada na berzama. Američki SEC (Securities and Exchange Commission), državna agencija za kontrolu rada na berzi – koju je osnovao predsednik F.D. Ruzvelt i za prvog šefa postavio Džozefa Kenedija, oca kasnijeg predsednika Džona – u slučaju ENRON-a i predsednikovanja Džordža Buša mlađeg, pokazalo se da je davala lažne podatke da bi spasla kompanije čiji su menadžeri naveliko krali novac i lažno predstavljali bilanse. U Italiji je janura 2007. godine oslobođen odgovornosti za lažne bilanse preduzeća milijarder Silvio Berluskoni, zato što je kao predsednik vlade doneo zakon kojim se ukida to krivično delo! Dakle, ako se tako radi u principu, zašto bi zlato bilo van važećeg principa preraspodele, koja je samo eufemizam za krađu velikih razmera. Sva ona simbolika zlata kao sinonima za besmrtnost, zasnovana na njegovom svojstvu da ne rđa i ljudskom strahu od konačnosti, počinje da se ljuja. Zlatom su oblagani faraoni, Buda i sveci, veruje se u njegovu lekovitost – nanotehnologije je i dokazuju, deci se za prvi rođendan daje zlatnik, za sreću i sigurnost u životu. Sva ta simbolika u poslovnom svetu ima i udeo u ceni. Najveći depozit zlata u svetu nalazi se u njujorškom skladištu, 25 metara u dubini ispod Wall Street-a gde se pored američkih zaliha čuvaju i druge iz velikog broja ostalih zemalja (Britanija, Nemačka, Japan). Njihova se vrednost računa na preko 240 milijardi dolara. Od ukupnih količina tezaurisanog zlata u svetu 39 odsto poseduje zona evra, 26 odsto Amerika, 11 odsto MMF i Svetska banka…

Prvi skok cene zlata nastao je 1971. godine, kada je američki predsednik Nikson ukinuo “zlatni standard” inaugurisan u Breton Vudsu, neposredno pred kraj Drugog svetskog rata. Protivno očekivanjima, cena zlata krenula je nezadrživo da raste. Najviši novo – 850 dolara za uncu – dostiglo je 1980. godine zbog pretnje Homeinijeve revolucije u Iranu i upada sovjetskih trupa u Avganistan. Krajem prošle godine počela je naglo da skače i prekoračila nivo od 940 dolara za uncu, iako nije bilo nikakve ratne opasnosti, ali je kriza američke ekonomije proizvela sličnu tendenciju traženja sigurnog utočišta. Lari Samaers, nekadašnji američki ministar finansija i profesor na Harvardu danas, definisao je “zakon” koji po njemu nosi ime, a glasi: “tražnja za zlatom je inverzno proporcionalna izvesnosti dobiti od industrijskih i finansijskih investicija”. Odnosno, što realna ekonomija više pada, to raste potražnja i cena zlatnih poluga. Zlatom se trguje pre svega u Londonu, gde je 1919. godine formulisano pravilo “Gold fixing”: da se dva puta dnevno (ujutro u 10 i 30 i popodne u 15 sati tačno) fiksira cena. Tu se obrću samo velike količine preko 1.000 unci (fina unca ima 31,1034 grama) dok su prave berze neograničenih količina trgovanja u Hogkongu, Istambulu i Šangaju. Dakako da gotovo svaka velika banka ima svoje sektore kod kojih se zlato može kupovati i prodavati. Trguje se fizičkom kupovinom (poluge i monete), na aukcijama i u zlatarama se prodaje nakit, koji često ne odgovara deklarisanoj čistoći. Pored toga se trguje akcijama kompanija koje se bave ekstrakcijom zlata, sa rizikom koji prati svaku sličnu transakciju zbog lažnog bilansa kompanije. Konačno trguje se certifikatima, odnosno potvrdama o kupovini određene količine zlata, koju kupac može da podigne kada to želi. Nalik na zamenu za zlatno pokriće dolara. Tu je mogućnost spekulacije najveća. Uprkos raznim nadzornim telima, postoji velika mogućnost da je certifikata izdato više nego što zlata ima, te da može doći do još jednog “pucanja balona” i verovatno najveće svetske berzansko – ekonomske krize.

Javno do sada nema ni jednog znaka da se spekulacije događaju negde u senci. Međutim nije bilo ni sa „Enronom“, čak mu je do poslednjeg trenutka rast vrednosti akcija bio nezadrživ i prvi znak da nešto nije u redu bilo je naglo puštanje u prodaju akcija čiji su posednici bili menadžeri te kompanije. Drugi detalj koji nameće sumnju je apsolutna kontaminiranost fondova i banaka akcijama i obligacijama, koje nemaju nikakvu vrednost. Jedan deo takvih finansijskih sredstava korišćen je za kupovinu zlata. Finansijski mehanizmi i tehnologija su toliko razuđeni da ni najstručnijim službama nije lako da dokažu nepravilnosti, čak i kada znaju da postoje. Treći razlog za sumnju je zapravo istorijska anegdota. U vreme zlatnog pokrića, kada je svaki dolar i u svakom trenutku bilo moguće zameniti za odgovarajuću količinu zlata, zbog rata u Vijetnamu i ogromnog američkog deficita (neuporedivo manjeg od današnjeg) počela je da se pojavljuje sve veća količina dolara u opticaju. De Golova Francuska podnela je zahtev da se ustanovi koliko je realno pokriće dolara zlatom i pozvala zemlje i građane da masovno traže konverziju dolara u zlato, odnosno da se tako najjasnije ustanovi postoji li blef sa zlatnim pokrićem. Reakcija američkog predsednika Niksona bila je munjevita – ukinuo je “zlatni standard” i time sprečio da se ustanovi istina. Ko može da garantuje da danas nije ista situacija, pre svega sa certifikatima za zlato, koje ne bez osnova u žargonu zovu “papirno zlato”. Padne li zlato kao stub stabilnosti pod opravdanjem preduzetništva i dinamizma, koji su dobrim delom okrilje za špekulacije, doživećemo krizu kakvu čovečanstvo još nije videlo.

Milutin Mitrović

broj 41, mart 2008.

Send Us A Message Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Close