/ Posle 5 / Vladavina strahom: Zastraši pa vladaj
BiF Analize Čitajte B&F online

Vladavina strahom: Zastraši pa vladaj

This post has already been read 2100 times!

Svet je pun potencijalnih opasnosti. Neko može da te gurne pod tramvaj, neki meteorit može da te udari u glavu i neki terorista može da otme avion u kome si, ali nije baš najpametnija ideja da svoj svakodnevni život zasnuješ na strahu da se tako nešto može dogoditi.”

(iz knjige Filozofija straha Laša Fr.H. Svensena, u izdanju Geopoetike)

vladavina strahom

Autor gornjeg citata je moderni norveški filozof, koji kao i mnogi drugi sociolozi današnjice, zastupa tezu da savremeno društvo počiva na kulturi straha. Ranije ideologije koje su nudili političari počivale su na vizijama kakav svet treba da bude i čemu treba da težimo. Danas, izgleda, ideologije odumiru, a političari se više ne pozivaju na pozitivne ciljeve koje treba dostići, već na negativne vizije za koje se svi slažemo da ih treba izbeći. Strah i pozivanje na opasnost i rizike koje nosi život savremenog čoveka postao je sveprisutan i prožimajući, od medija do politike, i kao takav sredstvo društvene moći. Onaj koji ima moć nad ljudskim strahom, u poziciji je da vlada ljudima.

„Baby, it’s cold outside”

Istražujući ovaj fenomen, pomenuti autor je analizirao novinske članke od 1996. do 2006. godine. Ustanovio je da se pojavljivanje reči „strah“ u tekstovima udvostručilo, dok je još upečatljiviji porast upotrebe sintagme „u opasnosti“ od neverovatnih devet puta. Iako statistika ukazuju da ljudi danas, posebno u razvijenijim državama, žive u bezbednijem svetu nego pre, istraživanja javnog mnjenja ukazuju da su ljudi sve više uplašeni i smatraju da su više okruženi potencijalnim opasnostima i rizicima nego generacije pre njih.

Mnogo je primera kako su mediji dramatičnošću izveštaja doprineli stvaranju popuno nesrazmernog straha od različitih pojava. Uzmimo za primer medijski „poznate“ viruse ptičjeg gripa, ebole i virus Marburg. Od njih se strepelo širom zemaljske kugle, a smatra se da je panika oko SARS-a (ptičji grip) koju su mediji izazvali koštala 25 milijardi evra. Od njega je umrlo 774 osobe, a Marburg je odneo 467 života (tokom šest epidemija), što je dva do četiri puta manje nego što godišnje prosečno u nekoj zemlji umre ljudi od infarkta. Da ne pominjemo koliko je ova brojka mala ako se uporedi sa crnom statistikom koja kaže da dnevno 35.000 dece širom sveta umre od siromaštva i izlečivih bolesti. Ipak, daleko od toga da nas mediji „bombarduju“ ovakvim podacima.

Ljudi danas imaju sve manje poverenje u lekare i bolnice, i to nije slučaj samo kod nas, a još veći broj oseća strah od upotrebe lekova i potencijalnih nuspojava. Činjenica da upravo ti lekovi leče bolesti od kojih se do pre sto godina masovno umiralo, izgleda da nije dovoljno upečatljiva. Strah od bolesti i smrti se povećava, iako su šanse za izlečenje i preživljavanje teških bolesti danas veće nego ikad ranije. Interesantan je primer jedne medijski izazvane panike koja je nastala 1998. godine kada je u poznatom medicinskom časopisu Lanset izašao tekst koji je tvrdio da postoji moguća povezanost između vakcine koja se daje novorođenim bebama i pojave autizma kod dece. Uprkos tome što je ovaj naučni rad ubrzo diskreditovan, a časopis se izvinio što je greškom objavio neproveren članak, mediji su nastavili da pišu o tome kako je vakcina opasna po zdravlje. To je rezultovalo time da su mnogi roditelji odbili da njihova deca prime ovu vakcinu, što je dovelo do povećanog oboljevanja dece od bolesti koje su odavno iskorenjene.

Uopšte gledano, konstantno smo zatrpani vestima koje izazivaju strah – lekovi koji škode, opasni virusi, teroristički napadi koji se mogu dogoditi bilo gde i bilo kada (statistika kaže da je šansa da se umre od terorističkog napada toliko mizerna da ju je teško brojčano izraziti), ekološke katastrofe, zaražena hrana, inflacija, islamski ekstremisti, i slično. Pitanje koje se postavlja je kakvu funkciju ovakva vrsta straha igra ili treba da igra u životima ljudi danas. Psihologija kaže: strah ima motivaciono dejstvo koje se svodi na sledeće: bori se ili beži.

Cilj opravdava sredstva

Ruku pod ruku sa medijima, koji su „otkrili“ da strašne vesti povećavaju tiraž, a emisije sa temama iz crne hronike magnetski privlače ljude ekranima, politika je pronašla zastrašivanje kao novog keca u rukavu. Strah postaje moto koji ujedinjuje ljude, a svest o potencijalnim rizicima opravdanje mnogih postupaka državnih institucija. Na primer, strah od terorizma, medijski predimenzioniran i iskrivljen, postao je opravdanje ne samo za ratove koji se vode protiv nekoliko zemalja (takozvani „rat protiv terora“), već i za ograničavanje velikog broja građanskih sloboda državljana Amerike, Engleske, Australije… Pozivajući se na državnu bezbednost, američke vlasti su zabranile osnivanje sindikata zaposlenih na aerodromima i lukama, a Nacionalni biro za bezbednost (NSA) slobodno prisluškuje telefonske linije, za šta više nije potrebno da ima dozvolu suda. U Australiji, recimo, jedna od antiterorističkih mera je novi Zakon protiv pohvalnog govora o terorizmu. Jasno je da ovakav zakon stavlja „amandman“ na slobodu govora građanina demokratskog društva, ali takođe je činjenica da građanstvo ovih država prihvata ova ograničenja slobode kao legitimna, u borbi protiv „zla čiji je cilj da ugrozi naše temeljne vrednosti i način života“ (iz dokumenta „National Strategy for Combating Terrorism“ iz 2003.). Kao što nobelovac Dž. M. Kuci u jednom svom eseju o terorizmu kaže: „…BBC-jev dokumentarac zastupa tezu da američka administracija, iz nekih svojih razloga, svesno održava u životu mit o Al Kaidi kao moćnoj terorističkoj organizaciji i namerno preuveličava opasnost po građanstvo… Ne sumnjam uopšte da su postavke tog dokumentarca tačne. Kad bi zaista postajala neka tako dijabolična organizacija sa mrežom agenata širom sveta, rešena da demoralizuje stanovništvo zapada i uništi zapadnu civilizaciju, ona bi dosad svakako zatrovala sve moguće vodovode, ili poobarala masu putničkih aviona, ili zapatila kakve god ogavne klice – sve teroristički činovi koje nije naročito teško izvesti.“ (iz romana „Dnevnik loše godine“, Paideia)

Bori se ili beži
Osećaj straha, nastao je tokom evolucije kao evolutivna prednost – bića sposobna da ga dožive su sposobnija da prežive. Strah se opisuje i kao onaj osećaj koji nas priprema na jednu od dve moguće akcije – bori se ili beži (fight or flight). On povećava oprez i pripravnost u suočavanju sa opasnostima. Ali, strah može postati i disfunkcionalan, kada nas parališe. To se dešava u situacijama kada je njegov objekt iracionalan, ili kad situacija izaziva neprimereno jak intenzitet straha.

Nije na odmet pozvati se ponekad na statistiku i napraviti izvesna poređenja. Godine 1999. u terorističkim napadima širom sveta poginulo je 233. ljudi, od toga petoro Amerikanaca. U 2000. godini je ubijeno 405 ljudi, a među njima 19 američkih državljana. Kada se uzmu zajedno poznati teroristički napadi u Tokiju (1995.), Madridu (2004.) i Londonu (2005.) ukupan broj žrtava je 259. Napad sa najužasnijim posledicama odigrao se već čuvenog 11. septembra 2001. godine. Tada je poginulo oko 3.000 ljudi. Iste godine u Americi 18.000 ljudi (šest puta više) stradalo je kao žrtve pijanih vozača.

Čovek je čoveku vuk

Mnogi savremeni istoričari i sociolozi ističu da je od kraja dvadesetog veka predstava o ljudskom zajedništvu počela manje da se zasniva na optimizmu povodom ljudske sposobnosti za dobro, a više na strahu od ljudske sposobnosti za zlo. Društvene, a posebno političke, debate se danas vrlo često koncentrišu oko teme koji bi rizik (po društvo, ekonomiju, čovečanstvo…) trebalo da nas najviše brine.

Još 1744. filozof Đambatista Viko (u delu Nova Nauka) je izneo tezu da cela ljudska civilizacija i sve što okružuje ljude – kuće, oružje, zakoni, društvene institucije i religije, počiva na strahu koji ih je ujedinio. To je strah od nečega čemu svi možemo biti izloženi i koji stoji izvan nas. Kod Hobsa i Makijavelija javlja se nova ideja – nije zajednički strah ujedinio ljude, već strah jednih od drugih. Čovek je čoveku vuk, a zlo, brutalnost, pohlepa i kompetitivnost su u ljudskoj prirodi.. Država je sazdana da zaštiti svoje državljane, kako od napada građana drugih država, vojne sile ili terorista, tako i od drugih opasnosti koje vrebaju – od bolesti, katastrofa i slično. Država zato mora da pokaže da je sposobna da ispuni ovu svoju ulogu, a da bi to pokazala ona mora da ukaže ljudima koje su zapravo sve te opasnosti od kojih ih štiti. Tu na scenu stupaju mediji, iznoseći, najčešće preuveličano i iskrivljeno, rizike i potencijalne opasnosti, koristeći se poznatom psihološkom sklonošću čoveka da više pažnje obraća na negativne nego na pozitivne događaje. Sledeći korak je da država preduzima različite akcije a svoje postupke opravdava upravo tim istim izvorima straha.

Kao što je jednom prilikom rekao indijski mislilac Krišnamurti (1895. – 1986.): “Svet kakav je danas, sa svom svojom tugom, sukobima, destruktivnom brutalnošću i agresijom, izgradio je čovek, još uvek isti kao što je uvek bio – brutalan, nasilan, posesivan i kompetitivan, u skladu sa tim osobinama. (izvor: američki underground dokumentarac “Zeitgeist 2”)

Lana Vučićević – Miladinović

broj 49, novembar 2008.

Send Us A Message Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Close