/ Biznis / 1968: Mašta na vlasti
BiF Analize Čitajte B&F online

1968: Mašta na vlasti

This post has already been read 1616 times!

-To je revolucija? – Ne, to je revolt. Mogla bi to biti suština dijaloga koji su vodili Žan Pol Sartr i port parol pobunjenih studenata Danijel Kon Bendit, zvani Crveni Deni. Mesto zbivanja je univerzitet Sorbona, datum 20. maj 1968. godine, trajanje rasprave – sve dok Sartr nije, odgovorivši i na poslednje studentsko pitanje, pobrao buran aplauz.

Bio je to pokušaj uspostavljanja mosta između generacija. Iscrpan, otvoren i simpatičan, ali i bezuspešan. Mlada generacija je tražila nešto izvan ukorenjenih standarda. Tražila je širenje granica slobode, čak je proklamovala proizvoljnost vrednošću po sebi. Njeni idoli su tek nastajali: Alan Ginsberg, pesnik, autor kultne poeme “Urlik”; Teodor Rozak, teoretičar alternativnih oblika življenja i autor knjige “Stvaranje kontrakultura”; Džoni Mičel svestrana umetnica i autorka stiha “Neki su se okrenuli Hristu, neki heroinu”. Njihova pobuna ni u jednom kalendaru nije označena crvenim slovima, a za utehu ostaju brda knjiga o njima i malo sete u svakoj civilizovanoj duši.

Započelo je u Francuskoj i proširilo se po celom relevantnom svetu, a mi smo tada spadali u svet. Revolt nije pokrenula ni jedna klasa, već masa mladeži za koju se verovalo da je politički nezainteresovana i po malo ugnjavljena slavom svojih roditelja. Oni su otkrili revolucionarnu romantiku. Njihovi idoli su bili podjednako Džems Din i Če Gevara. Bilo je to vreme naglog industrijskog, potrošačkog, urbanog napretka, ali i revolta protiv paternalističkog društva podvojenog između tehnokratije i rigidnosti komunističke partije (u Francuskoj). Kako u svojoj sintezi ’68. časopis “Débat” navodi bila je to “prva subverzivna snaga provocirana obiljem, a ne nemaštinom; pokret koji nije želeo da se žrtvuje za revoluciju nego da živi punim životom; pokret koji je težio da promeni način života u svetu, ali bez da prigrabi vlast”. Uprkos primesama lenjinizma, maoizma, trockizma i drugih političkih opredeljenja pokret je u suštini bio “egzaltacija individualizma”. Pokušaji da ga se sabije u bilo kakvu raniju definiciju ostali su bez uspeha. I možda bi najveću odu trebalo da mu speva farmaceutska industrija, jer je proklamovanjem rušenja građanskog morala eksplodirala ljubavna sloboda, a kontraceptivne pilule (novitet tog vremena) nosila je svaka studentkinja sa sobom kao znak emancipacija. Koji put su ostajale samo kao uspomena na parolu: “Na vlast je došla mašta!”.

1968

Virus sa Sorbone

U najkraćem hronologija je sledeća: 22. marta vođeni anarhistom Danijelom Kon Benditom studenti, njih oko 200, zauzeli su univerzitet Nanterre i držali ga pod okupacijom sve do 2. maja kada ih je policija rasterala. Rasterani studenti našli su utočište na univerzitetu Sorbona i tada je sve buknulo. Od 3. do 10. maja traju pobune sa podizanjem barikada po ulicama i sve većim bojem povređenih u sukobima sa policijom. Radnici 13. maja započinju štrajk i od 800.000 njih na početku, za samo tri dana, broj štrajkača se penje na 10 miliona. Radnici i studenti zajedno okupiraju fabrike, ali bez jasne ideje šta dalje. Sartr 20. maja izlazi pred studente sa namerim da im usadi bar malo ideologije, ali bez uspeha. U sukobima sa policijom 25. maja ginu jedan policajac i jedan demonstrant. Francuski predsednik De Gol 30. maja prvi put izlazi u javnost, pred demonstrante na Jelisejskim poljima i burno dočekan, očinski odaje priznanje studentima da su pokrenuli ključna pitanja i da je sada vreme kada politika treba da realizuje njihove zahteve. Radnje se otvaraju posle nekoliko nedelja, svet hrli na benzinske pumpe i odlazi na vikend kao da ničega nije bilo. Mesec dana kasnije na izborima za nacionalni parlament, koji raspušten na zahtev studenata, degolisti dobijaju ogromnu većinu.

Međutim, virus sa Sorbone, nastavio je da se širi svetom dobijajući specifična obeležja. Istoričar Timoti Garton Eš tvrdi da je veliki deo Gorbačovljevih bliskih saradnika pripadao “šesetosmašima” koji su u SSSR van javnosti vodili diskusije o sudbini društva. U Americi se studentski pokret slio u hipi varijantu, koju je godinu dana ranije jedna lokana radio stanica iz San Franciska lansirala kao putokaz i sopstveno ime: “Human Be-In”. Jedan od vođa američkog studentskog protesta Ted Tarner upoznao je tu svoju buduću suprugu Džejn Fonda. Neposredno posle kraja protesta osnovao je svoju malu reklamnu agenciju, koja je počela da buja i iz koje je 1980. iznikao CNN. Danas Tarner vodi i delom poseduje 24 medijske kompanije i toliko je bogat da je mogao sebi da dozvolu kupovinu poseda, samo za 20 odsto manjeg od cele Crne Gore, na kojem spasava od istrebljenja nekih 40.000 bizona.

Britanija je bila nešto živahnija i bliže evropskoj buntovnosti. Studenti London School of Economics skandirali su: “Šta hoćemo? Sve! Kada hoćemo? Odmah”.

Tadašnja Jugoslavija bila je plodno tle za širenje pobune. Bila je dovoljno demokratizovana da se moglo javno protestovati i dovoljno policijska da se ti protesti žestoko guše. Pobuna je u Beograd stigla onda kada je u Francuskoj već sve utihnulo.U prvom vanrednom broju “Studenta” od 4. juna objavljen je izveštaj kako je nesmotrenošću organizatora, prebacivanjem priredbe u manje prostorije, “Karavan prijateljstva” postao varnica sukoba nezadovoljnih studenata namernih da prisustvuju priredbi i organizatora koji su doveli miliciju. Da je već uveliko tinjala spremnost na bunt potvrđuje što je 4. juna već objavljen spisak studentskih zahteva: smanjivanje privilegija, sklanjanje nesposobnih kadrova, smanjenje nezaposlenosti, stručnost kao osnovni kriterijum za vrednovanje, demokratizovanje SKJ, sloboda medija, organizovanja i javnih protesta, odbacivanje političke podobnosti i reforma univerziteta. Klicanje Titu, Partiji i Programu (partijskom) uz zahtev za njegovo energičnije sprovođenje nije bilo nikakva kamuflaža već iskreno stanovište studenata koji su i univerzitet preimenovali u “Crveni univerzitet Karla Marksa”. U telegramu Titu oni se deklarišu jasno: “Mi smo za društvenu svojinu, a protiv pokušaja da se uspostave akcionarsko-kapitalistička preduzeća. Nas boli da hiljade naših ljudi mora da odlazi da služi i radi za svetski kapital”.

Njihova odanost Titu i Partiji iskorišćena je u borbi frakcija kao argument za definitivno rušenje pokušaja ekonomskih reformi i nešto kasnije za uklanjanje “liberala” iz srpskog političkog rukovodstva. U predsedništvu SKJ 9. juna došlo je do, za to vreme, nepojmljivog sukoba. Dobrivoje Radosavljević (fundamentalista) zgužvanim novinama gađao je Miku Tripala (reformatora) uz hrpu teških reči sa obe strane. U Borbi je objavljen komentar sa tezom: “Ciljevi – da, metodi – ne” na koji je reformatorski orijentisana “Ekonomska politika” odgovorila uvodnikom: “Metodi – da, ciljevi – ne”. Dakle, demonstracije su normalan demokratski metod izražavanja nezadovoljstva, a proklamovani ciljevi su konzervativni i izvan modernog sveta. Baš kao i De Gol, i Tito se obratio studentima posle nekoliko dana nepojavljivanja u javnosti. I on je dao studentima za pravo, a njima se to dopalo, jer nisu čuli potmulu tutnjavu komunističkog fundamentalizma, koji će im se kasnije osvetiti. Ostaje u sećanju Steva Žigon, kad je pred studentima recitovao Robespjerov monolog iz Dantonove smrti: “Nema sporazuma, nema primirja s ljudima za koje je Republika predstavljala špekulaciju, a Revolucija – zanat!” Kako je vešto sve režirano i okrenuto naopako. Još jednom je Srbija, vođena svojom elitom, okrenula leđa onima koji su želeli da je modernizuju.

Aplauzi i zvižduci

U Zagrebu je 5. juna u Studentskom centru Fabijan Šovagović, recitujući Krležin “Plameni vjetar” podigao studente na noge i izveo na ulice. Preimenovali su svoj univerzitet u “Sveučilište Sedam sekretara SKOJ-a”. Bio je to ipak samo odjek opštih studentskih nemira širom Evrope. Dan kasnije u Ljubljani je održan masovni studentski zbor na kojem se uzvikivalo: “Ako imamo prava da vam aplaudiramo, imamo prava i da vam zviždimo”. Revolucionarnost u okviru zakona. Protesti u Ljubljani izbacili su u orbitu jugoslovenske politike novu ličnost: predsednika Univerzitetskog komiteta partije – Staneta Dolanca. Njegova veština da studentske zahteve svede na gradnju bazena i terena za mini golf, otvorila mu je vremenom vrata do zvaničnog tumača Titove volje u vreme kada je malo ko uspevao da prodre do obolelog predsednika. Uprkos zabrani okupljanja izdatoj pre nego što se išta dogodilo, dan nakon beogradske eksplozije nezadovoljstva, u Sarajevu su studenti krenuli sa Filozofskog fakulteta prema zgradi Izvršnog veća, gde im se pridružila masa građana. Brojne Titove slike, koje su demonstranti nosili, nisu sprečile policiju da nemilosrdno rastera i ovaj skup. Bez obzira na okolnosti i modalitete protesta ljudi su, ne samo studenti, otkrili slobodu govora, koju im niko više nije mogao oteti.

Bez ideološke i političke opredeljenosti pokret se neminovno polarisao na odanost Titu, kod nas, i dezorijentaciju drugde. Džon Lenon je napisao prigodnu pesmu “Revolucija” u čijoj prvoj verziji stoje stihovi: “But when you talk about destruction/ don’t you know that you can count me out”. Dakle, kada govorite o rušenju, mene možete isključiti. U naknadnoj verziji stoji na tom mestu stih: “Don’t you know that you can count me in”. Mnogo nalik na Balaševićevo “Računajte na nas”. Bez obzira na sve, bio je to revolt kakav svet nikada ranije nije video, prvi globalni antirat. Bila je to neka vrsta utopije, koja je ostavila više traga u sveti ljudi nego bilo koja ideološka platforma što se pojavila posle nje. Bio je to veliki korak napred u emancipaciji čovečanstva. Ljudi su od tada mnogo više jednaki: žene, homoseksualci, manjine svih vrsta i društvene podklase probile su rigidne okvire i otkrile lepotu slobode i jednakosti. Primera radi, francuski predsednik Sarkozi, koji se ponosi svojim konzervativizmom, izrekao je 1. maja ove godine: “Ostaju još dva dana da likvidiramo nasleđe ’68”. Međutim, bez tog nasleđa, ni u snu, on sin imigranata, spektakularno razveden, ne bi postao to što jeste. U ostalom 8 od 10 Francuza smatra pozitivnim nasleđe ’68. i nalazi razlog više za nepopularnost svog predsednika.

Robovanje političkim stereotipima nameće procenjivanje vrednosti ’68. na uzak, formalistički način. Parolama: “Trči druže, stari svet ti je za petama”, “Zabranjeno je zabranjivati”, “Jedini svet u kojem možeš živeti je da činiš nemoguće” ili “Misli na ono što želiš i živi svoj život” teško da se može pripisati mobilizatorska vrednost, ali su bar iskrene i antipopulističke. Danijel Kon Bendit, nekada najistaknutija ličnost ’68, a danas poslanik Evropskog parlamenta sažima rezultate revolta ovako: “Pobedili smo u oblasti kulture i socijalnih odnosa, međutim, imali smo sreće da izgubimo u politici”. Šezdesetosma nije stvarala heroje nego svet u kojem ljubav istiskuje mržnju.

Milutin Mitrović

broj 44, jun 2008.

Send Us A Message Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Close