Pedesetogodišnjaci su “u novom dobu koje traži nove ljude” dočekali da budu svačiji i ničiji poput društvene svojine koja je, kažu, zato i propala.
Kada je današnja generacija oko pedesete bila mlada živela je u drugoj državi, u kojoj je tek licenca pedesetogodišnjaka garantovala da nezavisno od školske spreme sve znate najbolje, te da ste konačno zaslužili da vam društvo udeli stan bez roditelja i šansu da i vi nekom šefujete. Čak i oni koji su koristili partijsku prečicu, tek sa famoznih 50 mogli su da računaju na neku doživotnu društvenu funkciju.
U međuvremenu ostala je dosledna samo biologija, pa oni koji su konačno dočekali status pedesetogodišnjaka žive u novoj državi u kojoj vas u tim godinama sumnjiče kao robu kojoj ističe rok trajanja, osim ako niste političar, tajkun ili pripadnik sekte nezavisnih stručnjaka koja uspešno nadživljava i vlast i tajkune. Ostali su, “u novom dobu koje traži nove ljude” dočekali da budu svačiji i ničiji poput društvene svojine koja je, kažu, zato i propala. Svačiji, jer za razliku od javnih i poslovnih servisa oni su zaista na raspolaganju svim zainteresovanim korisnicima 24 sata u sedmici, prevashodno razapeti između dece, ostarelih roditelja i šefova na poslu, od kojih po pravilu niko nije zadovoljan iskazanim učinkom. Ničiji, jer iako odgovorni za sve, za njih niko nije odgovoran ma kakav maler da ih snađe u životu, naročito ako izgube posao.
Hiljadu i jedna noćna mora
Dakle, ako ste danas prosečni pedesetogodišnjak u Srbiji, to otprilike znači da ste vi u klimaksu, deca u pubertetu kome se ne nazire kraj, roditelji podetinjili, a svuda oko vas tranzicija koja teče… I teče… I za koju ste sve više ubeđeni da će vas nadživeti. Nema dana a da se ne upitate da li je moguće da ste samo vi normalni a svi oko vas ludi i kako bi bilo lepo da opet imate petnaest godina pa da i vi možete da pobegnete od kuće, ili da se, poput zaštićenog svedoka, uspešno sakrijete od novokomponovanog šefa koji je rešio da na vama izleči sve komplekse pod izgovorom svetskih standarda. U neprestanom ste raskoraku i sa roditeljima i sa decom, od kojih vam prvi prebacuju da iako ste dogurali do pedesete ne umete da razdvojite bitno od nebitnog, pa zanemarujete i njih i decu jureći karijeru (u pedesetoj?!). Krivi ste i za političku situaciju, i za obogaljene zdravstvene ustanove a posebno za to šta “ovi vaši” rade sa njihovim penzijama. Ako pomenete da vi svoju, kako stvari stoje, najverovatnije nećete ni dočekati, sačeka vas ideološka pridika “šta ste tražili, to ste dobili”.
Deca su posebna priča. U panici da im nenormalna i nemoralna vremena ne unakaze dušu, štitili ste ih od svega živog, pa sad vapite što među tolikim nevladinim organizacijama ne postoji i neko udruženje za zaštitu roditelja. Uprkos tome što radite od jutra do mraka da bi preživeli, rado biste provodili više vremena sa njima kada bi uspeli da uskladite biološke časovnike, jer vaša deca istinski živnu tek kada se vi spremate za spavanje. Nasuprot vašoj liberalnoj i svetski orijentisanoj mladosti, perspektiva vaše dece ne doseže dalje od gluvarenja u kraju – i bukvalno i figurativno, a vi ste im uzor za sve ono kako ne treba raditi u životu. Iako vas u tranzicionoj javnosti neprestano optužuju da ste inertni za nova saznanja, praksa pokazuje da to baš i nije tako. Da bi ste spašavali decu od društva čiji su lideri ti isti što vas prozivaju, naučili ste sve o drogama kao da se spremate za dilera, kretanje lokalnih kriminalaca poznajete bolje od bilo kojeg policajca, a u školi koju vam pohađaju deca redovniji ste od njih, u pokušaju da ih vratite u školske klupe u onim kratkim predasima između štrajkova prosvetara.
Kada svoje strahove poverite psiholozima, oni vas, a naročito školski, naruže što nemate više poverenja u svoju decu. Kada deca svako malo zabrazde u kriminal i međusobno kasapljenje noževima, onda vas, ovog puta preko medija, naruže da ste sve svoje roditeljske dužnosti prepustili institucijama. Kojim institucijama, zapitate se vi iskreno zaprepašćeni. Pa opet pomislite na školu, u kojoj su u vaše vreme nastavnici barem znali sve padeže, a vašim roditeljima nije padalo na pamet da vas u školi neko može prebiti na smrt, navući na drogu ili u neku sektu. Koliko je vama poznato, jedino što u obrazovnovaspitnom sistemu funkcioniše je institucija privatnih časova koju državni budžet ne poznaje, već isključivo vaš džep. Isto je i sa zdravstvom, gde ste dobrodošli samo ako posedujete kovertu odgovarajuće sadržine, u suprotnom ste ili paničar koji od muve pravi slona, ili krajnje neodgovorni što dovodite već bolesno dete, ili samog sebe u predinfarktnom stanju.
Diploma iz doba jure
Da biste što legalno, što na crno isfinansirali stubove društva, a sa onim što preostane nahranili porodicu, neophodan vam je posao. I mada se kao građanin zemlje u kojoj je starosni prosek 44 godine sa svojih 50 leta ne osećate baš tako matoro, poslodavci jedva čekaju da vas se reše. Da ste ugrožena vrsta zvanično potvrđuju i istraživanja, prema kojima spadate u novu kategoriju diskriminisanih kada je u pitanju pravo na rad, a ako ste još i žensko, imate privilegiju da ste po ovom osnovu i tradicionalni i novi, takozvani tranzicioni gubitnik. E sad, ko vam je kriv što ste najproduktivnije godine svog života, umesto u normalnom proveli u nenormalnom usavršavanju kako da spasete od gladi i užu i širu porodicu. I sad vam je, naravno, teško da progutate da vam se umesto pravog znanja poturaju petorazredne “edukativne” tezge o govoru tela i kako da naredno jutro osvanete kao nezaustavljivi preduzetnik ili harizmatični lider, za koje vas ubeđuju da su srž razvijenih tržišta. A vi se, sa tolikim godinama iza sebe, logično upitate ko bi na takvoj srži uopšte opstao, a kamo li ušao u društvo najbogatijih zemalja sveta?
Osim što ne posedujete moderne veštine kako sagovornika ubediti da ste stručni za ono o čemu nemate pojma, i vaša akademska diploma se etiketira kao iz doba jure, mada ste naučili mnogo više u daleko kraćem periodu studiranja nego što je to danas običaj u Srbiji. Čak iako ste stigli da znanje nadogradite na nekom svetskom univerzitetu pre nego što vam se “smanjila zemlja u korist većeg inostranstva” i vas saterali u geto, to vas neće spasiti liste za odstrel. Naprotiv, šta će takav kao vi uspešnom srpskom preduzetniku koji je kapital stekao orobivši društvenu firmu u kojoj je radio kao magacioner? Na kraju, ako ništa drugo, ubeđuju vas, maknite se da bi mogla da se zaposle vaša deca. Samo što podaci pokazuju da je stopa nezaposlenosti mladih u Srbiji među najvećima u Evropi, pa vam u toj računici nije jasno u čiju korist vas otpuštaju.
Kako god okrenete, u godinama ste kada vam je prošlost definitivno duža od budućnosti, ali vam ta spoznaja ne vredi mnogo u svakodnevnici u kojoj o smislu svog života stižete da razmišljate jedino u gradskom prevozu, ako nema gužve. I u sporadičnom druženju sa generacijom shvatate da je velike ideje iz mladosti samlela svakodnevnica. Čak i kada saznate da je neko od njih, u krizi srednjih godina pored bračnog posegnuo i za vanbračnim partnerom, više ne potežete pitanje moralnosti, već satrveni nedostatkom vremena očajnički zavapite “ama kad stiže!” Maštate da bi vam oronulu svakodnevnicu osvežili prijatelji koji su se odavno razbežali po svetu i kojima, suprotno zvaničnim tvrdnjama, nikada nije palo na pamet da se vrate uprkos povremenoj nostalgiji. Možda će sada pohrliti nazad kao stampedo, u jedinu zemlju u svetu kojoj recesija nije pretnja, već razvojna šansa. Gde će Srbija završiti vas ne pitaju kako god glasali, ali kuda ste se vi zaputili i po koju cenu – pitanje je na koje vam, to odavno već znate, niko neće odgovoriti sem vas samih.
Zorica Žarković
broj 50/51, decembar 2008./januar 2009.