Svesni smo da se vremena menjaju i da će za nas biti bolje da ih pratimo u stopu. Međutim, oduvek postoji taj prečesto pominjani generacijski jaz, činjenica da smo u svojoj mladosti bili objekat zgražavanja starijih, a da danas cokćemo kao tetke na ono što mladi rade. Mislila sam da nikad neću izgovoriti rečenicu koja počinje sa „ova današnja omladina“, ali počela sam sve češće da je koristim, u raznim varijacijama (npr. ovi današnji klinci). Pretpostavljate i za šta sam je nedavno upotrebila – za petnaestogodišnjeg dečaka koji izgleda kao gorštak i bije profesorke po školi.
Iskreno, prvi put kada sam pogledala klip na youtube-u, scena u kojoj se mladić vraća da nastavnici udeli još koju pedagošku zaušku me je naterala da poskočim iz stolice. Nije taj udarac bio toliko jak, niti sam ja slabih nerava, trenirala sam borilačke veštine pa sam i sama dobijala batine, neretko i nogama u glavu (što se može primetiti po nekim mojim tekstovima). Ali, činjenica da neko udara stariju ženu, to me je šokiralo. Iako sam znala o čemu se radi u klipu, ipak nisam očekivala da ću to zaista videti. Da ne budem kao deka koji u Mućkama počinje priče sa „during the war“, izbećiću da kažem „u moje vreme“, ali dok sam ja išla u školu svašta nam je padalo napamet ali ne i da bijemo profesore. Na moju inicijativu smo pred kraj jedne školske godine u gimnaziji osuli paljbu kesama punjenim vodom kroz prozore zbornice. Zatim smo iz prikrajka gledali profesorke koje istrčavaju iz iste, sa sve razmazanom šminkom i prilepljenim bluzama. To je nama naivnima delovalo kao bezobrazluk, mislili smo da smo baš prešli sve granice. Ovi danas izgleda da ni nemaju granice. Jedan mlati profesorku, ostali se prave ludi, a drugi snimaju ceo prizor. Neverovatno!
Ali, ma koliko šokantna ova priča bila, moramo je sagledati što objektivnije. Iako to nije opravdanje za malog tabadžiju, profesorka ga zaista jeste prva udarila. Što je naš narod davno lepo sročio – kako seješ, tako ćeš i žnjeti. Dakle, vi imate profesore koji bi trebalo da su uzori deci a ne ponašaju se pedagoški, crkveni ogranak za lečenje narkomanije koji osim što propoveda ljubav prema bogu odobrava batinanje zavisnika dok se ovi ne unerede, a usred krize plaćate kazne za siledžiju koji mlati ljude po belom svetu. Kakav vi to obrazac ponašanja želite da uspostavite? Da je ok ako pesnicama rešavamo sporove? Ta ista deca koja su počela da mlate svoje nastavnike gledaju televiziju i samo upijaju. Eto, Kovačević se provukao, država mu platila kaznu što je pretukao čoveka. Što ne bi onda tinejdžer koji ne može da se izbori sa svojim testosteronima izmlatio profanku koja hoće da mu da keca?
Ovaj problem je tek sada akltuelizovan, ali meni se čini da se u našoj državi sistematski neguju primitivni obrasci ponašanja. U suštini, deca nisu ni mogla da vide ništa drugo. Uzmimo za primer tog malog koji je prebio Mariju Mošić. On ima 15 godina, što znači da je rođen 1993. godine. U ratno vreme, u vreme divljanja inflacije, u vreme kada je sin predsednika države divljao po klubovima širom zemlje sa oružjem, a njegovi maloletni fanovi kao obred zrelosti shvatali skidanje patika školarcima. U najranijem detinjstvu je mogao imati uzore poput Arkana, jer ni sportisti ni umetnici nisu mogli nešto preterano da se istaknu devedesetih. Dakle, mali je shvatio „ko kosi a ko vodu nosi“. Shvatio je i da najjačima niko ne sme da se zamera, što kroz Slobine čistke, što gledajući svoje okruženje, na ulici. Zatim, kada je imao verovatno 7 godina, desio se Peti oktobar. Mi smo uspostavili demokratiju na veoma nedemokratski način. Šta je on tada video na tv-u? Paljenje skupštine i lomljenje grada, praćeno velikim oduševljenjem. Dakle, shvatio je da zajednica odobrava ovakvo ponašanje. Sa takvim iskustvom je krenuo u školu. U međuvremenu, zajednica je odobravala još neke gluposti. Mogao je npr, godinu dana posle „demokratske revolucije“ shvatiti da je sila nad zakonom, gledajući kako se za vreme gej parade policija poslušno sklonila sa ulica pružajući ćelavim Radovcima šansu da pokažu svoje borbeno umeće. Prizori koje je objavljivala televizija bili su veoma edukativni, jedan aktivista leži na podu dok ga navijači šutiraju. Naravno da ga šutiraju, pa jači su, zar ne? Ja tu ne krivim navijače, oni su priča za sebe (i za neke grane medicinske nauke), već državu.
Još jedan od slučajeva u kojima je srozan autoritet policije i svih principa pravne države desio se prošle godine, a taj naš klinac je u godinama ustreptalosti i hormonalnih lomova mogao primetiti da je ok „ako polomiš nekoliko prozora“ kada si ljut i ogorčen. To mu je poručio niko drugi, do ministar! Šta zna dete šta je pesnica…. Ako već visoki predstavnici vlasti poručuju da je ona prihvatljiv način pokazivanja emocija.
I tako je dečko primio k’ znanju sve što je video na televiziji i čuo od kojekakvih političara, te kobnog dana otišao u školu i shvatio da će ponavaljati ili pasti na popravni. Umesto da polomi prozor, odlučio je da polomi profesorku, iako je Velimir Ilić bio izričit u tvrdnji da je opravdano lomiti prozore, a ništa nije komentarisao o nastavnom kadru. Ali mali je naučio da čita između redova, svi znamo da se ne smeju mlatiti ljudi, posebno ako ste stranac u njihovoj državi, ali naša država je Kovačeviću velikodušno ponudila finansijsku pomoć, i time ga nagradila za doprinos u širenju srpske kulture i umetnosti (borilačke) po svetu. Možda će pak, dečko koji je išamarao profesorku, imati lošiji tretman – ipak on širi kulturu u matičnoj zemlji, gde se ovaj doprinos utapa u moru sličnih.
Elem, poenta ovolikog teksta nije da taksativno nabrajam sve propuste države, niti da ocrnim vlast, jer uradi ona koji put i nešto dobro. Moj cilj je da se svi skupa zapitamo šta pružamo deci, kako ih vaspitavamo i da li su ona kriva za svoje ponašanje.
Marija Dukić