U raspodeli kriznog budžeta, republička vlada je procenila da kultura u Srbiji vredi 5,36 milijardi dinara. Ne vredi ni toliko, poručuju oglasi u kojima filharmonisti nude da sviraju na svadbama i sahranama, a pojedini izdavači pozivaju građane da kradu njihova izdanja u knjižarama.
Kultura u Srbiji u uslovima ekonomske krize vredi 5,36 milijardi dinara, izračunala je republička vlada prilikom aprilskog rebalansa budžeta za 2009. godinu. Iz te sume Ministarstvo kulture će, pored ostalog, morati da obezbedi sufinansiranje više od 30 nacionalnih institucija kulture i realizaciju programskih aktivnosti za koje je namenjeno 670 miliona dinara. Prethodno opredeljena sredstva za sve aktivnosti nedležnog ministarstva za ovu godinu iznosila su 6,9 milijardi dinara, što je prema zvaničnim izjavama bilo prvi put nakon više godina da taj iznos premaši jedan odsto ukupnog budžeta Republike Srbije. Izdašnost je bila kratkog daha, kao što svedoči i saopštenje Ministarstva kulture da će kao posledica budžetskog rebalansa sredstva za realizaciju programa ustanova kulture u Srbiji biti umanjena za 15%, a programske aktivnosti samog ministarstva, uključujući i realizaciju međunarodnih projekata i domaćih festivala i manifestacija čak za polovinu. Tako je novi, dijetalni budžet, domaćoj kinematografiji namenio 156 miliona dinara, scensko stvaralaštvo spalo je sa pređašnjih 67 na 27 miliona dinara, muzičko sa 49 na 21 milion, a za oblast književnosti ranija suma od 165 miliona istopila se na 71 milion dinara. Za bilatelarnu saradnju odobrena je tek trećina ranije predviđenih 34 miliona dinara, dok će kreatori kulturnog turizma zaista morati da budu izuzetno kreativni u iznalaženju rešenja kako da započete i predviđene projekte realizuju sa milion, umesto ranije obećanih 27 miliona dinara.
Utešna vest u već pomenutom saopštenju Ministarstva kulture da se zaposlenima u ovoj oblasti neće smanjivati plate nije izazvala euforiju, s obzirom na hladan tuš u vidu Zakona o izmenama i dopunama zakona o budžetu za 2009. godinu, kojim se propisuje da deo prihoda direktnih i indirektnih korisnika budžeta u visini od 40% sopstvenih prihoda bude direktno uplaćeno u korist budžeta. Nakon zahteva ministra kulture Nebojše Bradića da iz ovog člana zakona budu izuzete ustanove kulture, usledila su trapava uputstva iz Ministarstva finansija na koga se od kulturnih institucija ovaj član zapravo odnosi, a koja su umesto razjašnjenja samo dodatno unela konfuziju u celu priču. Stvari nisu mnogo jasnije ni oko visine poreza na autorske honorare, koji je izmenama Zakona o porezu na dohodak građana sa 48,3 povećan na 76,8%, da bi nakon prašine koja se digla u javnosti republička vlada ipak donela odluku da se visina poreza smanji na 53,6%. Sa tim se saglasilo i Ministarstvo kulture kao “prihvatljivim privremenim rešenjem, dok se ovaj problem ne reši sistemski”. Kad će to biti ne zna se, budući da u Ministarstvu finansija izjavljuju da još tragaju za rešenjima i modelom za oporezivanje autorskih honorara.
Ni budućnosti, ni prošlosti
Jedino što je jasno je da su svi koji od kulture treba da žive kulturno rečeno – nezadovoljni. Od početka godine glavne vesti o kulturi svele su se na ostavke i smene čelnih ljudi kulturnih institucija, a šta misle o svom položaju i perspektivama jasno su dali na znanje članovi Beogradske filharmonije objavivši oglas da u cilju pukog preživljavanja sviraju na svadbama i sahranama. U očaju su ih prevazišli pojedini izdavači, pozvavši građane da se kulturno uzdižu kradući njihova izdanja iz knjižara koje im u nedogled duguju novac za prodate knjige. Istovetno odobrenje još nije izdato za biblioteke povodom spora koji se vodi između izdavača i države, nakon odluke da se za već otkupljene knjige za biblioteke umesto ugovorenih 99 miliona dinara, iz budžeta izdavačima isplati 50 miliona. Dok izdavači prozivaju Ministarstvo kulture da ranije ugovorena suma iznosi svega dva odsto ukupnih sredstava kojima raspolaže, druga strana poručuje da je u budžetskom izgladnjivanju kulture knjiga još i među najprivilegovanijima, uključujući i odobrenje da se 21 milion dinara utroši na promociju domaće književnosti u svetu. Šta će ministarstvo promovisati kad od domaće knjževnosti neće ostati ništa, pitaju pak književnci koji tvrde da su, zajedno sa drugim samostalnim umetncima, najugroženija kategorija koja ima manja prava od ostalih zaposlenih u kulturi. Njihova egzistencija je, upozoravaju samostalni umetnici, svedena na socijalu, o čemu svedoče i primeri da im se uplaćuju minimalni doprinosi na osnovicu zarade, ili da umetnik može da održi jednu izložbu godišnje za koju dobija oko 50.000 dinara.
I dok aktuelna kulturna scena isijava od upozorenja da je u ovakvim uslovima zapečaćena budućnost i ono malo kulture u Srbiji, nedavno održan skup u Beogradu u organizaciji Ministarstva kulture o stanju kulturne baštine pokazao je da ni sa očuvanjem prošlosti ne stojimo mnogo bolje. Za zaštitu kulturne baštine Ministarstvo kulture je prošle godine raspolagalo sa nešto više od 235 miliona dinara, što je iznosilo oko 22% ukupno raspoloživih sredstava. Programi iz ove oblasti u rebalansu budžeta za 2009. prošli su najgore – od ranije predviđenih 123 miliona, za njihovu realizaciju odobreno je svega 23 miliona dinara. U Republičkom zavodu za zaštitu spomenika upozoravaju na permanentnu degradaciju kulturnog nasleđa, koje se često tretira kao teret a ne kao privilegija, o čemu svedoči i činjenica da nikada nije urađena valjana revizija kulturnih dobara. Problemi počinju već na nivou nedostatka državne stragije, nekompatibilnosti postojeće regulative i nedostatka koordinacije različitih nivoa vlasti, privatnog i civilnog sektora, što često dovodi do situacija da se odobravaju investitorski projekti koji direktno ugrožavaju kulturnu baštinu. Srbija se ne može pohvaliti ni odgovarajućom fiskalnom politikom, koja bi pored budžetskih stimulisala i druge izvore finansiranja: formiranje namenskih fondova, razvijanje donatorstva kome bi se pridavao poseban društveni značaj, zajedničkih projekata javnog i privatnog sektora, kao i modela samofinansiranja spomenika kulture putem osnivanja javnih preduzeća ili uvođenja spomeničke rente kao u Hrvatskoj. Među mnogobrojnim problemima su i nejasna prava i obaveze vlasnika i korisnika objekata kulturne baštine, uključujući i crkvene ustanove, ali i dodatne teškoće u funkcionisanju zavoda za zaštitu kulture, kao što su preklapanje nadležnosti, neadekvatna međunarodna i međuresorska saradnja, nedostatak stručnih kadrova i permanentne edukacije, uz lošu tehničku opremljenost i neadgovarajući radni prostor. Kakve su mogućnosti ovih ustanova da se na kvalitetan način bave kulturnom baštinom ilustruje i podatak da se o 2.300 registrovanih kulturnih dobara u Srbiji brine 14 zavoda sa ukupno 231 zaposlenim.
Politikantsvo umesto politike
Na koji način se jedna mala i siromašna zemlja odnosi prema svojoj kulturnoj baštini govori i primer legata, čiji tačan broj od Drugog svetskog rata do danas još nije utvrđen. Testamenti ili ugovori predstavljaju jedan od retkih pravnih akata na osnovu kojih legati funkcionišu kod nas, a praksa pokazuje da se sa legatima često ne postupa u skladu sa voljom darodavaoca, da se prostor za čuvanje legata koristi nenamenski, da se oni izlažu u loše održavanom i tehnički neadekvatnom prostoru, da postoje nerešeni imovinsko pravni odnosi vezani za sam prostor ili sadržinu legata, da sadržina legata nije popisana ili zavedena a predmeti nisu muzeološki obrađeni… Dešavalo se i da ovlašćeni predstavnici darodavaoca traže poklon nazad zbog neadekvatnog tretmana, što se može protumačiti jedino kao krajnja društvena neodgovornost u situaciji kada je legat gotovo jedini način da domaći muzeji dođu u posed nekog dragocenog predmeta. Činjenica da tehnički uslovi za čuvanje umetničkog materijala iziskuju visoke troškove ne može biti opravdanje za takav odnos prema legatima, budući da njihov značaj često prevazilazi lokalne granice i da oni predstavljaju značajan potencijal za povezivanje turizma i kulture, ekologije i kulturne baštine.
Svetlost u kulturnom tunelu prema očekivanju čelnika nadležnog ministarstva obećava novi Zakon o kulturi, koji će definisati javni interes u kulturi, omogućiti da se nekim drugim zakonima koji iz njega proizilaze posebno zaštite i razvijaju pojedine kulturne oblasti, podstakne kreativnost i utemelje uslovi koji će omogućiti da kultura umesto mrtvog kapitala i trošadžije bužeta, postane izvor budžetskih prihoda i razvojni resurs. No, kako su pokazale mnogobrojne primedbe izrečene u javnoj raspravi o novom zakonu, dobar deo kulturne javnosti ne deli takav stav, počev od ocena da preglomazan sastav Nacionalnog saveta za kulturu kojim, pri tom, dominiraju predstavnici republičke vlade, Srpske akademije nauka, Srpske pravoslavne crkve i Univerziteta na račun predstavnika kulture, ukazuje da će se obećani kulturni razvoj i dalje bazirati na politikantstvu a ne na kulturnoj politici.
Zorica Žarković
broj 57/58, jul/avgust 2009.