/ Fokus / Siromaštvo u svetu: Glad u tehnološkoj eri
BiF Analize Čitajte B&F online

Siromaštvo u svetu: Glad u tehnološkoj eri

This post has already been read 14165 times!

Posledice krize će najviše pogoditi najsiromašnije – od Amerike do Podsaharske Afrike, ali dok u Americi 97% onih koji se kvalifikuju kao siromašni imaju automobil, televizor u boji i neki vid socijalne pomoći, 1,4 milijarde ljudi koji žive u ekstremnom siromaštvu u najugroženijim regionima sveta teško mogu da zadovolje najosnovnije ljudske potrebe.

Po podacima svetskih organizacija, dnevno u svetu od gladi i siromaštva umre 25.000 osoba, a procene za 2009. pokazuju da će niže stope ekonomskog rasta primorati 46 miliona ljudi više nego što je to očekivano pre krize da preživljavaju sa manje od 1,25 američkih dolara dnevno, a dodatnih 53 miliona ljudi sa manje od 2 dolara dnevno. Taj broj „novih“ apsolutnih siromaha pridružiće se već ogromnoj masi gladnih koja je lani brojala 1,37 milijardi ljudi širom sveta. Istovremeno, najnoviji, korigovani podaci Svetske banke pokazuju da su troškovi života u zemljama u razvoju veći od procenjivanih, a prognoze njenih analitičara da će problem siromaštva eskalirati u narednih 25 godina usled ogromnog priraštaja u zemljama u razvoju, kao i da bi do 2015 godine između 1,4 i 2,8 miliona dece moglo umreti od gladi ako svetska kriza potraje. Stoga ova finansijska organizacija planira da udvostruči vrednost zajmova siromašnim državama, kako bi nadomestila smanjenje privatnih investicija u njihove ekonomije. Dugoročni krediti će uglavnom biti usmereni ka desetak najsiromašnijih zemalja u Aziji i Africi, poput Gane, Bangladeša i Kambodže.

Dok je većina zemalja u razvoju uspela da smanji siromaštvo, to se nije dogodilo u podsaharskom regionu, najsiromašnijoj oblasti sveta već skoro četvrt veka, gde je 2005. godine polovina stanovništva, odnosno 380 miliona ljudi živelo ispod granice siromaštva. Trendovi su daleko pozitivniji u istočnoj Aziji, gde je stopa siromaštva 2005. pala na 18% sa skoro 80% u 1981. godini, kada je to bio najsiromašniji region sveta. U južnoj Aziji je u istom periodu stopa siromaštva pala na 40 sa 60%, ali to nije pomoglo da se smanji ukupan broj siromašnih u tom regionu od oko 600 miliona ljudi. U Indiji se broj najsiromašnijih čak povećao sa 420 na 455 miliona, a broj od oko 230 miliona pothranjenih ljudi je veći nego u bilo kojoj drugoj zemlji sveta. Jedno istraživanje indijskog ministarstva zdravlja pokazalo je da je neuhranjeno gotovo 46% dece mlađe od tri godine, što je znatno više nego i u Podsaharskoj Africi, gde takve dece ima 28%.

Indijska privreda, koja se poslednjih godina ubrzano razvijala, izvukla je milione ljudi iz bede, ali je marginalizovala sve veći broj gradske sirotinje, navodi se u najnovijem izveštaju o urbanom siromaštvu, koji je indijska vlada sačinila u saradnji sa Programom UN za razvoj. Procenat gradske sirotinje u Indiji je u tri decenije do 2005. prepolovljen, ali je apsolutan broj stanovnika iz ove kategorije povećan na 81 milion sa ranijih 60 miliona. Neki elementi indijskog ekonomskog razvoja, poput premeštanja pogona tradicionalnih industrija kao što su tekstilna i metalska, negativno su uticali na porast urbanog siromaštva, potiskujući gradske žitelje sa niskim kvalifikacijama ka neformalnom sektoru i kriminalu, ističe se u izveštaju.

Narušeno evropsko blagostanje
Siromaštvo kuca na sve veći broj vrata i u EU, gde po podacima Eurostata 80 miliona ljudi živi ispod granice siromaštva, što je 16% populacije. Zbog sve većeg raskoraka između visokih cena i prosečnih mesečnih primanja, za socijalnu pomoć se prijavljuje sve više ljudi i to ne samo u Rumuniji i Bugarskoj, gde je siromaštvo najizraženije, već i u najbogatijim evropskim državama. Zbog toga je EU najavila poseban program pomoći od 500 miliona evra za kupovinu hrane koja će se posredstvom humanitarnih organizacija distribuirati najugroženijima. U isti mah, za ovu godinu je odobreno blizu 4,3 milijarde evra za pomoć zemljama u razvoju koje su teško pogođene ekonomskom krizom i dodatnih 800 miliona evra za borbu protiv gladi. EU radi i na ispunjavanju obećanja svetskih lidera na nedavnom samitu Grupe 20 da će obezbediti 1,1 biliona dolara za finansiranje MMF-a, od čega je 300 milijardi namenjeno za podršku najsiromašnijim zemljama tokom sledeće dve godine.

U samoj EU situacija je posebno alarmantna u Španiji, koja je sa osam miliona siromašnih – što je 19% ukupnog stanovništva, imala najveću stopu siromaštva u EU i pre eskalacije krize. Stopa nezaposlenosti je dostigla 16%, što je više nego u bilo kojoj drugoj članici EU, a prognozira se da bi naredne godine broj siromašnih mogao da dostigne devet miliona, a stopa nezaposlenosti više od 20 odsto. Dodatni problem predstavlja 5,3 miliona imigranata koji su pristizali u vreme kada je u Španiji vladao građevinski bum, a sada se, suočeni sa nemogućnošću da nađu posao, sve češće odaju kriminalu. Ni u Italiji, koja predstavlja treću najjaču privredu u zoni evra, podaci nisu ohrabrujući. Prema pokazateljima državnog Zavoda za statistiku (ISTAT), bez posla je 6,8% radno sposobnog stanovništva, dok je među onima koji imaju posao 13% siromašnih koji žive sa 500 do 600 evra mesečno, što je oko polovine prosečne plate u Italiji. Njima treba dodati i žitelje sa prihodima koji prelaze zvanični prag siromaštva za najviše pedesetak evra i čiji precizan broj zvanična statistika još nije utvrdila, ali za koje humanitarne organizacije upozoravaju da ih je u Italiji sve više.

U poslednje vreme ekonomski analitičari se posebno bave posledicama krize u donedavnoj državi blagostanja, Nemačkoj, gde predstavnici sindikata upozoravaju da u narednih nekoliko meseci može doći do veoma ozbiljnih socijalnih lomova. Prema navodima prošlogodišnjeg izveštaja savezne vlade svaki osmi građanin Nemačke živi u relativnom siromaštvu, što je 13% populacije, dok je svaki četvrti pogođen trajnom nestašicom novca ili siromaštvo uspeva da izbegne samo pomoću državnih socijalnih davanja. Po rezultatima istraživanja Saveza nemačkih sindikata iz februara ove godine, u najmoćnijoj evropskoj privredi više od 900.000 mladih starosti od 15 do 24 godine živi od državne pomoći. Ovom broju treba dodati i oko 300.000 njihovih vršnjaka koji primaju pomoć za nezaposlene i posećuju kurseve za dokvalifikaciju i prekvalifikaciju. To praktično znači da na troje mladih zaposlenih u Nemačkoj dolazi najmanje jedan koji živi od državne pomoći. U poslednje vreme objavljeno je i više studija koje ukazuju na sve izraženije socijalno raslojavanje. Prema računici Nemačkog instituta za privredna istraživanja 2,5 odsto najimućnijih domaćinstava raspolaže sa 9,8 odsto ukupnog nacionalnog bogatstva, sa dve trećine raspolaže ostalih 10% bogatih, a sa svega 2,9% oni sa najnižim primanjima, kojih je oko 10% u ukupnoj populaciji. Šta više, za siromašnije porodice sa više dece ili za samohrane roditelje, dečiji dodatak čini ponekad i 15 do 20 odsto ukupnog prihoda bez koga bi, prema procenama, najmanje 1,7 miliona dece u Nemačkoj živelo u bedi.

Američki san na ulici

A tamo gde je kriza i počela, u SAD, i gde je jaz između bogatih i siromašnih najveći u poređenju sa ostalim zapadnim zemljama, najveća kolateralna šteta finansijskih mahinacija biće najsiromašniji, koji se još nisu oporavili od posledica prethodne recesije. Takvih je prema postojećim podacima Američkog statističkog biroa u 2007. godini bilo 12,5%, odnosno 37,3 miliona ljudi, u poređenju sa 11,7% 2001. godine, koja je zabeležena kao poslednja godina recesije. Broj Amerikanaca bez zdravstvenog osiguranja značajno je porastao od početka milenijuma i sada iznosi 47 miliona, od ukupno 301 miliona stanovnika SAD. Više od 22 miliona nema stalan posao i za mnoge od njih bolest može da predstavlja finansijsku katastrofu, kao i da ih obori sa ivice srednjeg sloja na nivo „zaposlenih siromaha“. Minimalnu zaradu u SAD prima oko dva miliona ljudi, koji najčešće rade po dva, tri posla i, uprkos tome, teško preživljavaju.

Mere za siromaštvo
Prema novom zvaničnom kriterijumu UN, apsolutno siromašnim se smatraju ljudi koji žive od prihoda manjeg od 1,25 dolara dnevno. Prema kriterijumima EU siromašan je onaj ko na raspolaganju za troškove života ima manje od 60% od prosečnog primanja u zemlji. Za razliku od definicije relativnog siromaštva u EU, međunarodne institucije su definisale da u apsolutnom siromaštvu žive ljudi koji na raspolaganju imaju manje od jednog dolara dnevno. Po kriterijumu Svetske banke zemlje sa boljim ekonomskim prilikama imaju višu granicu siromaštva, za regione poput Latinske Amerike ili istočne Evrope ta granica je dva dolara dnevno po stanovniku, a u najugroženijim regionima prag siromaštva je sa jednog dolara dnevno po čoveku pomeren na 1,25 dolara. Prema kriterijumu koji definiše OECD, siromašnim se smatraju osobe koje žive sa manje od polovine prosečne plate u zemlji.

Prema podacima Nacionalnog saveza za beskućnike, broj ljudi bez krova nad glavom je, pre izbijanja krize, počeo da opada, pa ih je tako bilo 744.000 u januaru 2005. godine, a 672.000 u istom mesecu 2007. Sa eskalacijom krize, 36 od ukupno 50 američkih saveznih država prijavile su povećanje broja beskućnika, a očekuje se da će situacija biti još gora. Eksperti navode da 42% beskućnika u SAD, a 70% u Kaliforniji, spavaju na ulici, u automobilima, pod šatorima ili u napuštenim zgradama, pri čemu na ulici ostaje sve više zaposlenih, obrazovanih ljudi i onih koji rade pola radnog vremena, ali ne zarađuju dovoljno da bi platili račune. Istovremeno, 29,5 miliona Amerikanaca dobijaju bonove za hranu, a spisak lica koja primaju državnu pomoć uvećan je tokom prošle godine za dva i po miliona. Kancelarija za kongresni budžet predviđa da će ove godine država morati za bonove za hranu da izdvoji 50 milijardi dolara, umesto 39 milijardi dolara koliko je izdvajala prošle godine.

Ipak, treba imati na umu da u SAD 97% onih koji se klasifikuju kao siromašni poseduju televizor u boji i automobil, a kada izgube radna mesta ili imovinu, i dalje imaju neki vid zdravstvenog osiguranja i pomoći za prehranjivanje. Situacija 1,4 milijarde ljudi koji žive u ekstremnom siromaštvu je drugačija. Oni su siromašni prema apsolutnom standardu koji se temelji na najosnovnijim ljudskim potrebama i nemaju državnu pomoć kao oslonac. Njih će recesija najviše pogoditi, pa se sa pravom postavlja pitanje šta će učiniti bogate zemlje da im pomognu? Neke evropske države su već preduzele konkretne korake, dok su predizborna obećanja Baraka Obame o udvostručavanju američke pomoći siromašnim zemljama odložena na neodređeno vreme, iako je obećana suma od nepunih 50 milijardi dolara godišnje skromna u poređenju sa 685 milijardi dolara koliko je Amerika potrošila na odbranu tokom 2008. godine.

Aleksandar Marković
broj 55, maj 2009.

Send Us A Message Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Close