/ Posle 5 / Pejntbol: Veseli marš
BiF Analize Čitajte B&F online

Pejntbol: Veseli marš

This post has already been read 1747 times!

Prema rezultatima naučnih istraživanja, firme koje zaposlenima omogućavaju bavljenje pejntbolom beleže veću produktivnost u radu i bolje međuljudske odnose. Nije da redakcija BiF-a nema dobre međuljudske odnose, ali zbog onih koji peru sudove za drugima odlučili smo da se okušamo u ratu.

Pre svega, valja znati da je pejntbol nastao pre skoro 30 godina u SAD, gde se proširio do te mere da sada ima preko 16 miliona igrača. Ovo je svojevrsna imitacija ratnih okršaja u kojoj timovi pucaju jedni na druge kuglicama punjenim bojom. Igra razvija timski duh zato što zahteva dobru organizaciju i strategiju, a to pre svega podrazumeva saradnju članova ekipe. U Srbiji ima oko 40 klubova koji pružaju ovu uslugu igračima, ali najdominantiji je klub „Arena no1″.

Drug član biblioteke i naše redakcije, Marko Miladinović, i autorka ovog teksta dogovorili su se da sakupe ekipu za pejntbol. Delovalo je nemoguće, ali u roku od pola sata imali smo već 18 drugara koji bi išli sa nama. I to nekako baš pola Markovih, a pola mojih. Zaputili smo se ka Areninoj “Garaži” u bloku 44, čiji se teren prostire na površini od 2.600 m2, na dva nivoa, sa postavljenim barikadama. Ekipa sačinjena od “bifovaca” i njihovih prijatelja, imala je kapitena, glavom i bradom, a posebno bradom, Marka Miladinovića, prozvanog među običnim vojnicima Majka. Moja ekipa, pak, sastojala se od drugova sa plesa, što je izazvalo brzopleto potcenjivanje od strane protivnika da smo feminizirani i sl. Većini je ovaj put na pejntbolu bio vatreno krštenje, tako da smo mnogo vremena izgubili na utvrđivanje pravila i oblačenje kombinezona. Da bi igrali ovu igru, morate imati pancire, odnosno suspenzore u zavisnosti od svog pola (ili osetljivosti). Zatim, preko njih oblačite skafander, rukavice i štitnik za vrat, a poslednji modni detalj je kaciga zbog koje ličite na moćnog rendžera, ili teletabisa (u mom slučaju). Ekstravagantni motiv su drečavo narandžasti i zeleni markeri, kako bi se timovi raspoznavali. Puška je velika i punjena kuglicama koje kada se rasprsnu ostavljaju trag u boji. Dogovor je da se ne puca sa daljine manje od dva metra, usled mogućnosti ostavljanja potkožnih boja na vašem telu, simplificirano rečeno – modrica.

PejntbolKada smo prvi put ušli u prostor delovao je kao iz dokumentaraca o Iraku. Slaba rasveta, barikade, stare gume i sl. Prva partija služila nam je za opipavanje terena i vežbu gađanja. Međutim, već u sledećoj, moji plesači smislili su ratnu strategiju, pozajmljujući elemente Counter strike-a. Majkin tim bio je malo lošije organizovan, i dok smo mi imali obaveštajca koji je dojavljivao kretanje njihovih silueta (jer samo to možete da vidite), puzeće ratnike koji prepadaju njihove stojeće artiljerce i ozbiljnog vojskovođu kome su se u mraku videle jedino bele patike dok puzi po zemlji, činilo se da su oni malo rastreseni.

No, nismo ni mi imali dovoljno ozbiljnosti da ne napravimo povremene ispade. Primera radi, jedan zaljubljeni par iz našeg tima doprineo je našem jedinom gubitku u jednoj od igara, zbog kolatelarne štete. Naime, svi smo čuvali odstupnicu dok je lepša polovina našeg pomenutog ratnika bila ispred nas. Jedno vreme je posmatrao napad svoje voljene, ali došlo je do momenta kad nije mogao da izdrži, te je nanišanio u leđa ne očekujući da će je stvarno pogoditi. Pogodio ju je, i ona je misleći da je to napad Majčinih, napustila igru. Ja sam, sa druge strane, navukla gnev protivinka, tako što nisam znala da se ispada iz igre kada si pogođen u pušku, te sam ostala. Takav bes nisam očekivala! Sa svih strana su se na mene obrušile žute kuglice, poput drečave ledene kiše koja dolazi iz mračnog neba. Tutnjanje je prošlo kada sam ušla u sigurnu zonu i gledala drugare koji trče, valjaju se, viču i pucaju. Ispostavilo se da smo mi, “feminizirani” ipak bolji ratnici od tima koji je umesto vođe imao Majku.

No, ratne traume su ostale. Kada sam se ušla u bezbednu prostoriju da platim metkiće, dečko koji radi u Areni praznio je šaržer (ako se to uopšte tako zove), a ja sam bacila one pare na sto i pokrila glavu. Međutim, traume nisu dugo trajale, protivničke ekipe nastavile su team building uz pivo i bilijar. Stvarno deluje. A Marko će sada prati sudove.

Marija Dukić
broj 59, septembar 2009.

Send Us A Message Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Close