/ Posle 5 / FAO: Vodeeeeeee!
BiF Analize Čitajte B&F online

FAO: Vodeeeeeee!

This post has already been read 1377 times!

Od 16. do 19. novembra u Rimu je održan Svetski samit FAO, organizacije za hranu i poljoprivredu, na kojem je po ko zna koji put ponovljeno obećanje bogatih zemalja da će do 2050. svojim prilozima prepoloviti broj gladnih u svetu te da je za taj posao potrebno izdvojiti 64 milijarde dolara. Ništa novije nego što je već zapisano u Milenijumskoj agendi OUN.

Posle tih formalnosti skup je živnuo, jer je valjalo naći zamenu za sadašnjeg generalnog direktora Diufa, kome iduće godine ističe mandat. Odmah je bačeno oko na prisutnog brazilskog predsednika Lulu, koji se upravo tada oslobađa dosadašnjih obaveza. Kadrovska kuhinja počela je da krčka. Došao je i veliki Gadafi, ali je prvo organizovao opštu žurku u svojoj ambasadi u Rimu, za koju je angažovano 200 mladih i lepih italijanskih „pratilja“. Sutradan je Gadafi održao jedan od svojih otkačenih govora. Onda je gospođa Ahmadinedža, otela pažnju medija pojavivši se prvi put u javnosti i ponudivši svetu Iransko iskustvo uloge žene u poljoprivredi. Bilo je dovoljno videti nju, zabrađenu tako da se samo po glasu razaznavalo da nije sopstveni suprug, pa postati skeptičan prema ponuđenom receptu. Zatim je Ban Ki Mun, u ime OUN, govorio kako klimatske promene štete poljoprivredi…

Za ta četiri dana njihovog provoda u Večnom gradu, umrla je, ako su procene tačne, 37.261 osoba u svetu, jer nije imala vode. Naime, podatak baš organizacije FAO glasi da je 2007. godine umrlo 3,4 miliona ljudi u svetu zato što nije imalo vode.

Znam da je ovako suprotstavljanje podataka tendenciozno i to ne krijem. Ako sakupljena gospoda iz FAO i prisutni državnici, uključiv i Papu, nisu posvetili ni reči žeđi zamašnog dela čovečanstva – 1,4 milijarde ljudi, a ta organizacija jedina u opisu radnog mesta ima i brigu o vodi, onda prostora za razumevanje njih nema mnogo. Tim pre što je novinarskom lapidarnošću uspeh samita ocenjen onom dosetkom o čaši polupraznoj, ili polupunoj vode, pa birajte. Nema ni hrane ni poljoprivrede tamo gde nema vode.

VodaPrivatizacija božijeg dara

Svak ko veruje u Boga, veruje da je on, bez naknade, dao svim živim bićima vodu. Međutim, baš u toku Samita FAO italijanska vlada je po hitnom postupku donela zakon o privatizaciji vode. Bezočan bezobrazluk, kako to njen premijer uvek radi. Naime, privatizuju se izvori i distribucija vode, a mreža, najveći problem, ostaje u javnom vlasništvu. Sve bi moglo da se podvede pod opšti trend privatizovanja da nije već ranije, devedesetih godina donet zakon (Gali) po kojem lokalne uprave imaju prava (ne i obavezu, kao po novom zakonu) da privatizuju izvore i distribuciju vode. Desilo se da je samo 6 regija odlučilo za potpunu privatizaciju (21 za mešovito vlasništvo, a 65 ostalo javno). Pored ostaloga i zato što regije privatizacijom dobijaju pare za vodu jednom, prilikom prodaje, a posle toga im ostaju samo troškovi za održavanje ruinirane vodovodne mreže, koja ostaje javna. Ovoga puta je zakon na glasanje stigao kao ucena – po principu poverenja vladi (26. po redu za malo više od godine dana) pa ako ne prođe, vlada pada, a to znači da se mnogi više neće naći na mestima na kojima jesu, ni u vladi ni u Parlamentu. Rezultat glasanja je 320 za i 270 protiv, tačno koliko glasova imaju vlast i opozicija.

U regijama gde je privatizacija izvršena, njihovo je iskustvo listom nepovoljno. Nema nijedne u kojoj je stanovništvo zadovoljnije nego ranije. Negde je u pitanju samo poskupljenje, a negde je nivo usluge srozan da bi se izvukao što veći profit. Voda mutna, manje kontrolisana i skuplja. U Peskari je došlo do teškog zagađenja pijaće vode. Vodovod u Pulji, od kada je privatizovan, pao je u teške bankarske dugove i to kod najproblematičnijih banaka, dugove će vraćati građani kroz veću cenu. U Ferari su privatni vlasnici smanjili broj analiza i prodali laboratoriju za analizu vode Bolonji gde je voda još u vlasništvu lokane uprave. Jedini je napredak u ceni i to u proseku za 30 odsto višoj. Da ne govorim o neprivatizovanim akvaduktima (vodovodnoj mreži) u kojima se gubi u proseku 34 odsto transportovane vode, evropski prosek je 20 odsto. Dakle, od 100 litara vode na izvorištu do slavina po kućama stigne 63 litre. U akvaduktima antičkog Rima manje se vode gubilo iako je bila besplatna. Tamo gde je privatizacija izvršena za deset godina njenog trajanja cena vode je porasla za 61 odsto prema 26 odsto rasta u drugim regijama. Tako je i sada jasno samo to da će cena vode u buduće skočiti, a onaj ko želi da pije čistu i sigurnu, neka kupuje u flašama.

Italijanski primer je poučan, jer nije daleko dan kada će naši parajlije baciti oko na „božiji dar“ ili „plavo zlato“, kako sve vodu iz milošte zovu. Najveći mamac je što u poređenju sa flaširanom vodom, koja je najprofitabilniji posao na svetu – više od nafte – vodovodska voda psihološki trpi cenovni pritisak. Kad finansijski maheri otkriju takav Eldorado, a to upravo jesu, onda više uzmicanja nema. Budućnost tu nije važna, jer kako je cinično rekao Galbrajt – na dugi rok smo i onako svi mrtvi. Prošle godine je Expo u Saragosi, pod parolom „Agua e desarrollo“ (Voda i razvoj) bio posvećen vodi, pa se pored njene neophodnosti za živi svet otkrilo i mnogo neugodnih podataka. Recimo da 1,4 milijarde ljudi danas živi uz minimum potreban za opstanak, a to je, baš zato, fantastično potencijalno tržište, koje neće zakerati oko cene, jer najskuplje je kada nema. Prosečna današnja porodica u razvijenim zemljama na vodu troši oko 200 evra godišnje, znači da i ona može više da plati. Litar flaširane vode košta u maloprodaji 0,6 do 1,4 evra, sa izuzetkom one snobovske „H2O“ koja se u Njujorškim luksuznim restoranima pije po ceni od 14 dolara za flašu od 7 deci (kao odlično vino). Kubik vodovodske vode u Berlinu košta 4,6 a u Rimu 1,75 evra. Razlika je ne samo u kvalitetnijem snabdevanju nego i u nedostatku svetskog tržišta (berze) na kojem bi se ta cena ujednačila.

Novac pliva u vodi

Podaci iz Saragose govore da 75 odsto površine planete pokriva voda, ali je samo 3 odsto te vode slatka – potencijalno pijaća. To prilično ograničeno bogatstvo poljoprivreda troši najviše – 55 odsto, industrija – 30 odsto i građani – 15 odsto. Ljudi na planeti ima sve više pa su ti procenti samo simboli sve većih količina potrošnje. Dobar deo Evrope se 2007. godine sučelio sa sušom, kao najavom šta se može desiti čovečanstvu ako se i dalje raskalašno odnosi prema prirodi. Industrija je stala, letina se po poljima sasušila pre zrenja, gradovi su racionisali potrošnju vode, uz apele da se smanji potrošnja koja nije za piće. Može li privatizacija da ukloni takvu budućnost. Logično je da ne može, ali je logično takođe da zakoni tržišta nameću porast cena tamo gde je tražnja veća od ponude. Dakle teško je nauditi onome ko drži šapu na slavini. Bič profita će bez sumnje nagnati investitore da preduzimaju korake koji će povećavati ponudu. Već se pregovara (Kina i Rusija) o pravljenju transkontinentalnog vodovoda iz Rusije, koja je najbogatija na svetu slatkom vodom, do Kine, koja oskudeva i gde je nedostatak vode posto kočnica razvoja. Pomislite samo da za jednu T-shirt (majicu) treba 2.400 litara vode, od zalivanja pamuka do njegove prerade, pogona tekstilnih mašina i transporta.

Rusiji se otvara perspektiva da vremenom napravi paralelnu mrežu vodovoda sa naftovodima kojom će prešpartati Evropu i Aziju. Ako se pak razbacivanje vodom nastavi, onda će Aralsko jezero, čije su današnje obale i do 100 kilometara dalje od nekadašnjih, postati „opšta stvar“. Naime, voda iz pritoka ovog jezera razvedena je da bi se navodnjavala pamučna polja. Dakako negde će i da procveta, ali će nestati poljoprivredne kulture koje traže mnogo vode, a cena im je niska – pirinač, na primer, kojim se prehranjuje više ljudi nego pšenicom. Svašta se može desiti. Moguće je da ljudi, iz komercijalnih razloga, počnu da tope glečere i polove mnogo brže nego globalno zagrevanje. Mogući su ratovi za vodu. No to je ružna futuristika, koja, budući da su se najveće sile Amerika i Kina gotovo jedno sporazumele oko odlaganja mera iz Kjota, nije ni sasvim neostvariva.

Za ovo što pričam ne krivim kapitaliste, jer kapitalisti smo danas manje – više svi. Nismo li dobili akcije čak iako nikad zdrav dinar nismo uložili. Krivim logiku kapitalizma. Taj sistem je nesumnjivo produktivniji od svega drugog što su ljudi do sada isprobali. No ja verujem u onaj Marfijev zakon koji kaže da se do pravog rešenja dolazi tek kada se isprobaju sva loša. Jadan je optimizam ako se veruje da više loših rešenja nema. Nisam stručnjak i ne bih mogao reći da li je ljudi na planeti previše. Znam samo da je ta ljudska masa počela da troši više resursa nego što je planeta u stanju da proizvede. I suviše je na svetu Lujeva, koje ne zanima potop posle njih. Od ona četiri Talesova elementa zemlja i vatra su već komercijalizovani, voda je na putu da joj se to desi. Ostao je još vazduh. Ne bih da slutim dan kada će nekim generacijama posle nas, još pri rođenju, ugrađivati merač potrošnje vazduha, da ne bi besplatno disali. Nisam paničar. Trudim se da racionalno razmišljam, a optimizam mi uliva jedino što se mračni scenario ne može ostvariti tokom trajanja mog i moje generacije. Džon Majnard Kejnz je smatrao da svaka generacija mora odvajati deo stvorenog dohotka da bi ostavila generacijama koje dolaze. Naša ima ostavlja ruiniranu planetu i finansijske dugove bar za dva naredna pokoljenja.

broj 61/62, decembar 2009/januar 2010.
Milutin Mitrović

Send Us A Message Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Close