/ Berluskoni / Berluskoni XX: Sezona razvoda
BiF Analize Čitajte B&F online

Berluskoni XX: Sezona razvoda

This post has already been read 1979 times!

Subota 8. maj, 16 časova, u sobu predsednika suda u ulici Fregulja u Milanu, ulazi prvo sudija Glorija Serveti, za njom bračni par Veronika Lario i Silvio Berluskoni, za njima Silviov pravni tim na čelu sa privatnim šefom advokata, privatnim senatorom, privatnim „Vapirom“ (kako ga neprijateljska štampa zove) Nikolom Gedinijem. Za njim još dva advokatkinje Nikoleta i Ipolita (sestre Gedinijeve) uz pripomoć još jedne advokatkinje, Kristine Roselo i neidentifikovani broj stručnjaka za nasleđe. Na kraju, sama, ali odlučna advokatkinja Done1 Veronike – Kristina Moreli. Vrata se zatvaraju pred nosom novinara i tek koji minut posle 21 čas bračni par nestaje kroz sporedni izlaz, a brakorazvodni stručnjaci nasmešeni izjavljuju: „Blizu smo dogovora!“ To dakako ne znači ništa sem da su postavljeni principi na kojima će oni uzajamno lomiti koplja narednih meseci, a možda i duže. Počinje igra nerava sa veoma visokim ulogom.

razvod

Nagađa se da je lako postignuta saglasnost da vila Belvedere, u kojoj „supruga u ostavci“ već živi, ostane njoj. Blizu je rešenju namera da se deca (troje) iz njihovog braka obezbede paketom akcija Silviovih kompanija. Glavno cenjkanje nastaje oko „apanaže“ za ex suprugu. Prisetimo se da je Dona Veronika tražila 43 miliona evra godišnje, a prva Silviova ponuda je 3 miliona i 600 hiljada, takođe godišnje. Dakle, veština cenjkanja, bar sa Silviove strane je jednostavna: umesto 3,6 miliona mesečno, isto to, samo godišnje, odnosno jedna dvanaestina tražene sume. Da bi bio uverljiviji Silvio je podneo „dokaze“ kako celokupno bogatstvo koje je stekao tokom tog, drugog po redu njegovog braka, iznosi 78 miliona evra te da i on mora od nečega da živi. Nema tog srpskog industrijskog „giganta“ koji ne bi pozavideo Dona Veroniki na njenoj poslovnoj poziciji, pa ma kako da se nadigravanje završi.

Ona mala namiguša, Noemi Leticija, od koje je sve počelo (vidi I i II nastavak) i zbog koje je Dona Veronika izjavila da se stidi „odrtavelog matorca što juri za maloletnicama“ te traži razvod.  E pa ta, Noemi, proslavila je u milanskom diskaću „The Club“ svoj devetnaesti rođendan samo dva dana pre sudskog susreta bračnika uz tvrdnju kako pomeranje proslave (rođena je 26. aprila) nije medijski tempirano, nego od posla ne može da digne glavu. Nećemo ulaziti u detalje tih dizanja ili ne dizanja glave itd… Njen martketinški  izazov za proslavu je riplijevska rođendanska torta za 100 osoba. Tata, pomoćni službenik opštine, kaže kako bi trebalo svi roditelji, kao on, da se žrtvuju za svoju decu. Zvuči kao kad se Mira Marković čudila zašto i druga deca u Srbiji nisu tako „vredna i uspešna“ kao njena. Dakle, ta mala je za proteklih godinu dana izmenila svoj „look“ uočljivim količinama silikona i nešto odraslijim crtama lica, zbog čega će se verovatno kajati kad bude išla kasnije da redizajnira prirodne tokove starenja. Mala još uvek ume efikasno da izroni na površinu medijske scene. Na onom što je do sada postigla zavidi joj masa šiparica spremnih da se bez razmišljanja bace u medijsku arenu, odnosno u zagrljaj nekog medijskog magnata ili mahera. Snovi se ostvaruju samo izabranima. Ostalima ostaje da žive „bez snova, bez želja – k’o ovca“.

Naslov „Sezona razvoda“ podrazumeva i druge preljube i razvode, ali političke naravi. U prošlom nastavku pisao sam o proteklim lokalnim izborima, na kojima je Lega Nord udvostručila svoje glasove, i prepustila Silviu B. da taj uspeh pripisuje sebi (iako je njegova partija izgubila 2 odsto glasova, ali je pobedila u koaliciji) za uzvrat Lega i njen bos Bosi, diktiraju svoje zahteve kako ne bi pokrenuli političku brakorazvodnu parnicu. Znaju da se toga Silvio B. boji više nego raspada sopstvenog braka. Bosijev san je da izbori federalno uređenje, pa da se onda osamostali i otrese od Silvia B. te „uredi svoju Padaniju kao Bavarsku“! U teoriji književnosti postoji termim sumatraizam – kad se lepe želje projektuju na neku drugu i nedovoljno poznatu zemlju. Nekada je to za pesnike bila Sumatra (otud termin), za ceo svet  Amerika, zatim je za Miloševića i Silvia B. naglašeno je bila Švedska, a eto za Bosija je Bavarska. Dotična nemačka savezna država ima nešto što Legistički rasisti najiskrenije priželjkuju – ima sopstvenu graničnu policiju. Bosijev san je da nekako onemogući „prljavim strancima“ da ulaze u njegovu Padaniju. Duboko sam uveren da bi upravo ta granična policija Bosija, zbog njegovog izgleda i ponašanja, pre izbacila sa svoje teritorije nego nekog mirnog i vrednog Turčina koji radi, plaća porez i gaji svoju brojnu decu. Da se ne bi dosađivao dok ne dobije svoju državu, Bosi zahteva da se na osnovu novih odnosa snaga (posle izbora) njegovoj partiji dodeli mesto ministra poljoprivrede, njemu lično mesto gradonačelnika Milana, zatim da Lega dobije veće učešće u upravnim odborima banaka, pritom galantno odustaju od upražnjenog mesta ministra za ekonomski razvoj, koji je podneo ostavku zbog sudskog procesa (biće reći o tome kasnije) ali i zato što je to mesto odmah prigrabio Silvio B. za sebe (ad interim). Traže, međutim, obećanje da će Silvio B. ako ga izguraju za predsednika države garantovati Legistima mesto predsednika vlade… Oni znaju posao: daj Silviu ono za čime žudi i dobićeš sve što želiš. A po Vilsonovoj doktrini: „Smeši se, ali drži batinu iza leđa“ pregovaraju dalje. Njihova batina je pretnja razvodom, do koga ako dođe Silvio sa nebesa pada u prašinu.

Već sam pisao kako je suosnivač sadašnje Silviove partije PDL, predsednika parlamenta Đanfranko Fini, onaj što se pripojio Silviu sa svojim AN partijom, živeo u nadi da će vremenom istisnuti Silvia i preuzeti partiju. Videvši kako Lega dobija sve što traži, počeo da se buni što on ostaje u zapećku. Silvio mu je ponudio „razvod“, to on ni slučajno neće da prihvati, jer tako gubi sve. Rešio je da mu pravi pakao u njegovoj kući dok ga ne natera da ravnopravnije dele zajednički stečenu partiju. Oko toga će se još dugo natezati, jer nema osnova da Finija izbaci iako je dobar deo njegovih već pretrčao u Silviov zagrljaj. Silvio svoje nagrađuje, a Fini i da hoće nema odakle. Nit je lično bogat, niti je na funkciji koja omogućuje muvanje i podmazivanje. Silvio B. ume da zažmuri kad njemu odani malo kraduckaju okolo i primaju „poklone“, međutim sve više ih je koji su se osilili pa ne vode računa da to bude nekako uvijeno i nedostupno istražnim sudijama. Eto otkrili su da je ministar za ekonomski razvoj Klaudio Skajola, „kupio“ stan u Rimu sa pogledom na Koloseum, za pišljivih 600.000 evra. Pročačkali pa pronašli da je ostatak cene u iznosu od 900.000 platila jedna građevinska firma kojoj je on nabacio zamašne poslove. Javnost dreknula na sva usta, okrivljeni se vadio da je sve izmišljeno, onda ga Silvio pozvao na razgovor posle kojega je ministar dao ostavku. Kako izreka kaže: Nije lopov onaj ko krade, nego onaj koga uhvate.

Čačkao sud dalje pa se ispostavilo da ima još ministara kojima su se pare lako lepile za prste, pa sad svi govore kako može da pukne bruka velikih razmera. Ja sumnjam, jer nisu samo ministri na spisku nego čak i  kardinali. A kad je Crkva u pitanju onda se uglavnom stvari zataškaju – neće valjda sud da juri Božije izaslanike na zemlji. Ali zato ne odustaju da jure glavnog koordinatora Silviove partije, pa jednog senatora koji je već suđen 1974. pa 1998. i 1999. godine, ali se iz svega uspeo da izvuče. Nova tužba glasi da je zloupotrebljavajući ovlašćenja napravio podvalu iz koje je izvukao nekih 20 miliona evra za sebe. Ume čovek, a i nije mu prvi put da ga uhvate. Međutim ume i da se izvuče. Sve bi to teklo lakše da nema prokletih sudija, pisaca, novinara i filmadžija kojima se osladilo da o tim stvarima pišu i snimaju. Zato Silvio B. ne može da ih smisli. Da je na snagu stupio zakon o štampi i javnom informisanju, koji je u proceduri, ništa od navedenih stvari se ne bi znalo. A ako bi neko ipak provalio pa objavio izdavač bi platio novčanu kaznu od 4 miliona evra, a autor 60.000 plus 3 meseca zatvora. Eto, vidite da lažu novinari kad kažu kako Italija nema budućnost. Imaće je i to vrlo ružičastu čim „neprijateljima sreće“ zakonom zapuše usta.

mineti
Red je da ovaj dvadeseti, jubilarni nastavak završim nečim vedrijim. Posle nedavnih izbora italijanske lokalne upravi obogaćene su sa pet lepotica (opštinskih i regionalnih poslanica) sa Silviove lične (diskrecione liste). Jedna od njih je Nikol Mineti (na slici) u čijoj biografiji stoji  da je učestvovala u TV show emisiji „Colorado Cafe“. Piše i da je po profesiji maksifacijalni rehabilitator, ali se  tek iz britanskog „Daily Telegrafa“ (a ne iz italijanske štampe) moglo saznati da je bila ona zadužena da Silviu B. posle napada na njega kada mu je povređeno lice, vrati večiti osmeh. Bez njega je Silvio kao tiganj bez drške. Kako je sam rekao njegov ga je tata naučio da se uvek smeši, jer se tako ne zna šta kome smera. Sudeći po političkom avanzovanju Nikol je uspela da vrati Silviu osmeh, ali mu ga je sezona razvoda odnela. Postao je mrgodni starac. Ipak je lepši autokrata koji se smeši nego večno namrgođeni Čaušesku, na primer.

1 Donna – pisano velikim slovom je nastalo od Domina (gospođa, gazdarica) ili Domna. Koreni su u oslovljavanju veleposedničkih supruga u znak izuzetnog uvažavanja. Negde tridesetih godina prošlog veka počela je moda da se tako oslovljavaju i supruge mafijaških bosova, pa i po nekih političara (suprugu osnivača neofašističke partije MSI zovu Donna Assunta), a svoju suprugu Silvio B. sam je nazvao Donna Veronica. Pisano malim slovom donna – znači žena, svako punoletno ljudsko biće ženskog roda.

Milutin Mitrović

Buldog feljton

Send Us A Message Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Close