/ Berluskoni / Berluskoni XXX: Bunga – Bunga i kraj morala
BiF Analize Čitajte B&F online

Berluskoni XXX: Bunga – Bunga i kraj morala

This post has already been read 3654 times!

Već sam ranije navodio da je Marks definisao moral kao istorijsku kategoriju. Dakle nešto, što je u jednom trenutku u skladu sa moralom, ne mora to biti i u drugom. Svedoci smo evolucije u kojoj amoralno postaje gotovo pravilo ponašanja, pa prema tome nije više amoralno. Moral – skup pravila ponašanja koja omogućavaju funkcionisnje neke zajednice – diktiraju uglavnom oni koji imaju vlast (religijsku, političku, sudsku, materijalnu). Danas je vlast svugde u svetu i u svim oblicima na najnižem stepenu poverenja građana, a pritom više nego ikada diktira pravila ponašanja. Pred italijanskim sudom upravo se bije bitka tek započetim suđenjem premijeru Berluskoniju pod optužbom da je za novac održavao seksualne odnose sa maloletnicama. Ko će odneti pobedu? Sud koji na tradicionalističkim osnovama brani moral, ili nova klasa prebogatih skorojevića što smatra da je onome ko ima obilje novca sve dozvoljeno. To suđenje odrediće moralne principe, ne samo u Italiji, za neposrednu budućnost.

Teško je naći grad u Italiji u kojem ne postoji zid ili ograda sa grafitom: „Senza servi – niente padroni“ (Bez slugu – nema ni gazda). Narod koji je iznedrio krvoločnog bandita Đulijana, ali i Svetog Franju Asiškog, ne može se staviti pod jednu kapu. On ima slugu, ima gazda, ali i onih koji ustaju u odbranu ljudskog dostojanstva. Pođimo samo od ličnosti pisca Kurcija Malaparte, kome se pripisuje ova parola prerasla u najmasovniji grafit. Kada je Musolini krenuo na Rim da osvoji vlast Malaparte je pokrenuo časopis „Osvajanje države“ (1924. godine) i time zaradio članstvo u Nacionalnoj partiji fašista. Onda je 1931. godine napisao traktat „Tehnika državnog udara“ u kojem je žestoko napao Musolinija i Hitlera, pa je zato izbačen iz partije i oteran u progonstvo. Njegova knjiga „Koža“ najžešća je osuda ustaštva i onaj ko je čitao zauvek pamti briljantan opis kako se Malaparte zatekao kod poglavnika Pavelića kada su mu njegovi crnokošuljaši doneli na poklon korpu punu, činilo se ostriga, a onda je video da su to iskopane oči masakriranih logoraša. Zatim je svom silinom napao katoličku crkvu… i 1947. godine postao član Komunističke partije Italije. Ni to nije dugo trajalo – stekao je utisak da svi izdaju komunističku ideju i postao je maoista. Zatim je u traktatu „Prokleta Toskana“ isekao na parčiće buržoasku kulturu. Pa onda potkraj postao katolik – vernik, da bi 1957. godine posle njegove smrti bilo ustanovljeno da je svoju prelepu vilu na Kapriju zaveštao Udruženju kineskih pisaca, inicijatora Kulturne revolucije, a ne crkvi.

tadic
Može li se takva osoba suditi sa bilo kakvog moralnog pijedestala? Ja mislim da ne. Međutim on nikada nije bio na vlast. Bio je neobuzdani futurista, spreman da i život žrtvuje za ono što mu je izgledalo kao „bure vesnik“, kao prvi signal budućnosti. Ceo ovaj uvod bio mi je potreban da bih mogao nekako da sažmem dosadašnje nastavke posvećene Berluskoniju, podjednako neobuzdanom „ludaku“ nabijenom paranojom obogaćenom bolesnim ambicijama, ali na vlasti. Dakle ambicijama da vlada drugima, da tako leči svoj infantilni kompleks veličine, da bezočno, ali sistematično osvaja vlast i potkupljuje druge, ili da ih ne birajući sredstva gazi ako se ne daju potkupiti. Berluskoni je fenomen budućnosti, ako se tom smeru u svetu ne stane na put. Mađarski premijer Orban ne krije da mu je Berluskoni uzor. Bugarski premijer Borisov takođe, a ni naš predsednik Tadić ne krije simpatije. Nije bez osnova što je svoju političku karijeru počeo kao neoliberal, jer to je ideologija koja je mogla da mu posluži kao argument da uspešni, a danas to isključivo znači bogati, moraju vladati bez pogovora.

Parlamet – „stočna pijaca“

Ko se zgraža nad parlamentom i političkom elitom kod nas, valjalo bi da ima u vidu da je italijanski parlamet 5. aprila sa 314 glasova (12 više od protivnika) izglasao neverovatan zaključak: da je premijer zaista verovao kako je Karima El Mahroug, zvana Rubi, rođaka egipatskog premijera Mubaraka i zato tražio od policije da je odmah puste iz zatvora gde je dovedena zbog krađe! Stvar je samo naoko blesava, jer je sigurno da je odigrana na zahtev ergele advokata koji brane premijera od optužbe da je zlouptrebio svoj položaj, da je imao seksualne odnose sa maloletnom osobom i to uz novčanu naknadu. Njima će tu u odbrani tokom suđenja biti argument. I lažne izjave policiji i odnos sa maloletnicom su zakonski kažnjivi. Nesumnjivo je da suština nije u odbrani morala koliko u mogućnosti da se presudom prekine vladavina koja unižava ugled zemlje i njenih čestitih građana.

Berluskoni je tokom decenije i po vladanja uspeo da organizuje i uhoda sistem koji mu omogućava da radi šta hoće. Doneo je izborni zakon kojim se u njegovo ime biraju poslanici, dakle on je izabran pa postavlja svoje poslanike, a birao ih je po kriterijumu mafijaške odanosti. Tako odabrana „politička elita“ zapravo je vrlo slična Miloševićevoj „eliti“ koju je Vidosav Stevanović definisao kao ološ. I u Italiji se pokazalo da ološ postoji od profesora univerziteta do raznih parapsihologa i sličnih iluzionista. Da bi nakrmio stabilnu većinu Berluskoni je prekupljivanjem tuđih poslanika od parlamenta napravio „stočnu pijacu“, kako tu instiuciju novine nazivaju. Na toj pijaci se trguje ne samo za pare nego i za ustupke. Secesionistička Lega Nord, kad je osetila da se Berluskoniju drma tle pod nogama, povećala je svoj zahtev: ne samo federalizam, nego i na pravo na sopstvenu vojsku. Mi smo svedoci brzine kojom se posle toga zemlja raspada. Pet poslanika krajnje desnice uslovilo je svoje glasove brisanjem iz Ustava odredbe kojom se zabranjuje obnavljanje fašističke organizacije. Što Berluskoni bude slabiji zahtevi će biti veći. Njegov sistem se ne završava u parlamentu. On je sveobuhvatan. Tu su novinari, intelektualci, advokati, profesori, funkcioneri državnog aparata i dakako onaj društveni talog koji je na raspolaganju svakom ko dobro plati. Vulgarno tržište uvedeno u parlamet rodilo je i grupe za cenjkanje. Jedna od tih grupa zove se Responsabili – Odgovorni. Prljavština se uvek krije velikim rečima. Služe da za što veće pare i ustupke prodaju svoje glasove pri ključnim glasanjima.

Mašinerija za blaćenje

Ako se neki sistem zasniva na korupciji i gaženju morala on dobija sopstveni impuls razgranjavanja. Počinju da ga kopiraju mnogi, naročito oni koji su nedovoljno uspešni tamo gde ih ograničavaju pravila ponašanja. Profesija novinara pokazala se kao najprijemčivija. Navešću samo dva primera: Za direktora i glavnog urednika svog privatnog lista „Il Giornale“ Berluskoni je postavio izvesnog Vitorija Feltrija i dao mu 2 miliona evra samo za dolazak na tu funkciju. Vrlo brzo se pokazalo da je izbor veoma efikasan. Dotični je lično uvodnikom oblatio glavnog urednika katoličkog lista „Avenire“ podmetnuvši mu da je (homo)seksualni manijak samo zato što se usudio da kritikuje Berluskonija. Posle nepunih mesec dana morao je da prizna da optužba nije istinita, kažnjen je od strane Udrženja novinara zabranom pisanja, ali je posao obavljen – katolički urednik je odleteo. Ostao je utisak da svakom ko je protivnik sleduje moralno blaćenje. Predsednik Ferarija, Luka Montezemolo, rešen da uđe u političku bitku, otkrio je da se mnogi industrijalci boje da dignu glas protiv stanja u zemlji da ne bi došli na udar Berluskonijeve mašinerije za blaćenje. Drugi primer je Đulijano Ferara, bivši crveni brigadista, odličan novinar bez savesti. Dobio je uz svoje mesto glavnog urednika lista „Foglio“ (vlasništvo Berluskoni) „tezgu“ komentatora na državnoj TV sa honorarom od po 3.000 evra za 5 minuta komentarisanja, svakog dana sem vikenda. Tu je privlačna snaga.

luka ferari

Od takvih medijskih i marketinških stručnjaka, političara, sociologa… napravljen je štab za blaćenje protivnika i hvaljenje gazde pod imenom „Struktura delta“. Nešto kao čuvena „Viski grupa“ u doba Miloševića koja je imala za zadatak da smišlja prijemčive laži i protura glasine o protivnicima. Na primer da je Đinđić pozivao NATO da bombarduje Srbiju. Berluskonijeva Delta je fleksibilna grupa u koju uskaču stručnjaci raznih profila kad kako zatreba. Tamo gde ima para nije teško naći saradnike, nego kako odabrati najefikasnije.

Bunga – Bunga stvarnost

Postoji institucija koja se zove Global Language Monitor, koja evidentira nove globalne reči te prognozira da će se u 2011. godini među 10 najrasprostranjenijih reči u svetu naći: Velika recesija, Klimatske promene, Kina i Bunga – Bunga. Kako objašnjavaju u konkurenciju za tu nominaciju ulaze reči (sintagme) koje se registruju sa preko 25.000 ponavljanja u svetskim glasilima. Početkom marta Bunga – Bunga je već imala preko 700.000 ponavljanja. Postala je pojam za moralno raspadanje neke zajednice. Inače reč je, kako se tvrdi, starijeg porekla. Naime, grupa engleskih intelektualaca 1910. godine rešila je da napravi komediju sa sopstvenom zemljom. Aristokrata Horacije de Ver Kol, kontaktirao je britanski Admiralitet predstavivši se kao imperator Abisinije i rekao da bi sa svojom svitom rado pogledao britanske moderne brodove. Upriličena je poseta, a on je svoje prijatelje, među kojima je bila i Virdžinija Vulf, maskirao kao Arape. Kad je u njihovu čast pored tribine na obali počela da defiluje najsavremenija flota tog vremena svi su u glas počeli da viču: „Bunga – Bunga“ – tako je o toj ludoriji izveštavao Daily Mail, uz otkriće da je sve zajedno bila komedija dokonih aristokrata.

eskort

Današnji revajval ima drugačije značenje i postao je sinonim za raspadanje Italije. On je koliko oznaka za frapantnu raskalašnost prebogatog premijera, toliko i dokaz invecije u sferi potkupljivanja političara i seksi nagrade poslušnicima. Sud je na spisak za saslušanje stavio 43 prelepe, mlade devojke sklone da za novčanu naknadu „opslužuju“ ne samo premijera nego i njegove prijatelje, naročito potencijalne saveznike koji uglavnom iz bliza nisu ni videli tako zgodan svet. Da bi obezbedio funkcionisanje tog burdelja morao je da ima dobavljače i „madam“ koja će voditi brigu. Prva, prva madam bila je Bosanka Sabina Began da bi je smenila Nikol Mineti, maksifacijalna terapeutkinja koja je vraćajući osmeh na Berluskonijevo povređeno lice ostavila takav utisak da ju je ne samo ustoličio za „Madam“ nego je postavio i za savetnika u regionalnoj upravi Lombardije, kako bi stekla i stalne prihode od oko 15.000 evra mesečno – na državni račun. Njeni glavni saradnici su bili direktor Berluskonijeve TV, Emilio Fede, koji je po raznim izborima mis i od aspirantkinja na TV karijeru odabirao ono najbolje, pa ih predavao u nadležnost izvesnom Lele Mori, bivšem frizeru „za dame i gospodu“, koji je prvo povezivao svoje mušterija u seksualnom smislu, da bi kada se posao razgranao osnovao svoju „impresario agenciju“ kao pokriće za podvodačke poslove.

Verovatno je najinteresantnija ličnost u tom skupu nekadašnji fotoreporter Fabricio Korona, koji je napravio foto agenciju što „prodaje“, zapravo ucenjuje ličnosti slikane u nedoličnim okolnostima. Berluskoni mu je lično platio 30.000 evra za fotografije svoje pijane i obnažene ćerke, ali su se slike ipak pojavile kasnije na internetu, pa smo je i mi objavili. Apo Elkan, naslednik porodice Anjeli (Fiat) platio mu je 300.000 evra za svoje slike sa nekim ili nekom trans osobom u intimnim odnosima. Ima tu masa fudbalera, glumica i glumaca, političara, bogataša koji su se debelo izdužili ne bi li izbegli blamažu. Dotični Korona je stigao na sud i gle čuda niko od ucenjivanih nije pristao da podnese tužbu pa je morao biti pušten. Kad se vratio kući mase šiparica su, a on jeste lep čovek, zakrčile saobraćaj boreći se međusobno da se dograbe njegovih gaća koje je sa autogramom bacao sa balkona. Onda su ga uhapsili pod optužbom nedozvoljene transakcije sa pomenutim Lele Morom, kome je glavni kompanjon. Valjalo je ustanoviti zašto mu je dotični platio 2 miliona evra. Iskidavši se od smeha izjavili su na sudu kako su oni ljubavnici – homoseksualci i da je Mora te pare dao iz ljubavi. I ništa, jer je Berluskoni zakonom ukinuo porez na nasleđe i poklone.

Uniženo pravosuđe

Nije slučajno što Berluskoni najviše mrzi sud i sudije. Za njega su svi oni komunisti, pristrasni politički protivnici, neprijatelji slobode… Karakteristično je da mafija ima isti rečnik za sudstvo. Dakle taj sud, bar njegov nepotplaćeni deo, pod užasnim je pritiskom, a parlamet izglasava sve jedan za drugim zakone kojima se kruni nezavisnost sudstva. Briljantni advokati koji brane Berluskonija neverovatnim formalnim zavrzlamama i zakoni „ad personam“ koje je po njihovom projektu parlament usvojio, omogućuju da sud mora da oslobodi tuženog ili dovode suđenje u docnju. Jedno od suđenja u toku – za podmićivanje britanskog advokata Milsa, da lažno svedoči u korist Berluskonija, iako je tuženi priznao da je primio 600.000 dolara, postaje komedija, jer nema ni teoretske šanse da se završi do iduće godine kada pada u zastarevanje. Nemoćan sud samo gnjavi optuženog, a ne može mu ništa. Videće se to i sa suđenjem koje je tek započelo i za koje 42 odsto javnosti smatra da će pasti u vodu.

Taj metod odbrane formalnim argumentima i zasnovanom na lažnim svedočenjima prenosi se i van sudstva. U jednoj parlamentarnoj raspravi poslanik Berluskonijeve koalicije uzvikuo je levičarskoj poslanici – hendikepiranoj, u kolicima i sa mogućnošću samo da govori: „Ti paralizo bolje da ćutiš“. Pre nego što je opozicija zatražila disciplinske mere, dotični poslanik se pojavio pred štampom sa izjavom da je on to viknuo svom kolegi, a ne protivničkoj poslanici. Kolega poslanik je potvrdio, da eto njih dvojca imaju malo grub ali prijateljski način komuniciranja. Iako su svi na TV videli i čuli šta se desilo, nema nikakve šanse da se dokaže kako poslanici lažu.

Sistem rušenja institucija je sveobuhvatan. Na državnoj TV, kako svedoči predsednik RAI Garimberti, sve oštrija pravila „sve više liče na ona iz SSSR u doba Brežnjeva“. Nedavno je Berluskoni atakovao i na javno školstvo, ustvrdivši da nastavnici vaspitaju đake i studente u „komunističkom duhu“ te da je spas jedino u privatnom školstvu. Valja ga razumeti, jer njemu je privatni biznis doneo 118 prijavljenih miliona evra za oporezivanje u prošloj godini, ćerki Barbari 30, ćerki Marini 12 i sinu Pjersilviu 5. Koliko je ostalo neprijavljeno i sakriveno od poreskih organa teško je i naslutiti. Njegovog ministra finansija i ličnog „računovođu“ profesora Đulija Tremontija, srušeni guverner Narodne banke Facio nazvao je najvećim stručnjakom za izbegavanje poreza i deponovanje novca po poreskim rajevima.

Red je privoditi kraju – italijanskim biračima. Medijska imperija zaglupljivanja podilaženjem najnižim kriterijumima daje svoje rezultate. Italija je jedinstvena u svetu po jedanaestoj u toku „ediciji“ „Velikog brata“. Podjednako bedast po sadržaju program „Cinepanetone“ emitovan je već 27. put. Posledica je da „jaka“ trećina građana, pri ispitivanju javnog mnenja tvrdi da bi ponovo glasala Berluskonija i njegovu partiju. Čak 36 odsto žena od 18 do 40 godina izjavljuje da bi „otišlo u krevet sa Berluskonijem“, 28 odsto katoličkih vernika smatra da su seksi avanture premijera u redu, a narednih 13 odsto mu na tome i zavidi, 34 odsto katolika ne smatra da je Berluskonijev primer negativan po mlade… Da li su ti kriterijumi važeći samo u Italiji, ako prostitutkicu Rubi pozivaju u Beč na otvorenja „bala balova“ mladih?

Moram još na kraju da se zakunem kako nisam moralistički fundamentalista, kako me moral interesuje samo kao zbir pravila ponašanja koja obezbeđuju skladnije funkcionisanje neke zajednica. Posao novinara shvatam kao obavezu da čitaocima na vreme skrene pažnju kuda vode određena ponašanja društvene elite. Berluskoni je, tvrdim, vesnik jednog od mogućih pravaca za izbor budućnosti. On je nekima predmet za potsmeh, drugima uzor – a u stvari je opasnost za normalan svet. Ja ne bih voleo da moj sin i bilo koje mlado stvorenje mora da živi u društvu koje će on i njegovi epigoni servirati kao neminovnost. Obećao sam na samom početku ovog feljtona da ću se baviti Berluskonijem dokle god on ili ja ne odemo sa scene. Do sada je on uvek pobeđivao. Mubarak, kome je pripisao za rođaku svoju maloletnu naložnicu, vladao je, istina manje spektakularno, ali još diktatorskije i duplo duže – 30 godina.

Kraj smo videli. Slutim da Italija sve učestalijim demonstarcijama pokušava da nadoknadi izgubljeno vreme. Većina narodnih pobuna pada usred leta, kad na vrućini provri asfalt i strpljenje.

Milutin Mitrović

 

Send Us A Message Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Close