Znam da će ovaj tekst odisati moralizmom. Ali ne odstupam od toga, a kao potporu naveo bih da je jedan od najpopularnijh književnika današnjice, Alesandro Bariko, ovih dana napisao da su „lepota, moral i nauka vrednosti bez kojih ne postoji civilizacija“. Dakle, grozim se onih koji bilo šta od te tri vrednosti pomodno izvrgavaju ruglu. Zagazili smo u destruktivne i anticivilizacijske vode, krijući ružna ljudska svojstva iza termina fleksibilnost, profitabilnost, efikasnost ili iza fraza poput one „nema nam druge“.
Tačno je da se u Grčkoj sa policijom sukobljavaju i pale banke „black–block“ nasilnici, no suština evropskog problema je: zašto se na istoj strani sa njima našao i Mikis Teodorakis (86 godina) i stotinak hiljada građana Atine, ljudi dostojnih razumevanja. Sada se samo govori o tome kako je 2009. godine otkriveno da Grčka podnosi lažne račune EU, ali istina seže dalje u prošlost. Da je dotična EU pokazala bar deo današnje rigidnosti, Grčka bi bila pod bespogovornom kontrolom još od 2001. godine, kada je uz skupe konsultantske instrukcije američke investicione banke Goldman Sachs sačinila i dostavila lažne račune radi prijema u Evrozonu. Tada se isto desilo i sa Italijom, ali reakcija nije bilo. No, zato je bilo jasno da će takav ekonomski koncept morati da pukne, mada je dotle izvršena preraspodela opšteg bogatstva. Valjalo je samo očuvati sistem, koji svoj račun neminovno podnosi najslabijima dok moćnima ostaje najveći deo onoga što su zgrabili. Gorka ironija je da je Grčka po korupciji najgora članica EU, ali i da one koji su taj novac krali niko ne juri.
Italija, drugi relativni i prvi apsolutni dužnik Evrope, izlazi iz krize. Hvale je, čak joj je spread (odnos vrednosti nacionalnih prema nemačkim državnim obveznicama) pao sa 560 na 350 poena. Stručnjaci za ekonomski horor kažu da bi se, ako ukine „član 18“ tzv. Radnog statuta (sudska garancija da radnik ne može biti otpušten bez valjanog dokaza) – automatski spread poboljšao za narednih 200 poena. To znači da bi Italija dobijala kredite sa 2 odsto manjim kamatama od sadašnjih. Referenca postaje broj izbačenih radnika na ulice.
Ekonomsko čedomorstvo
Ključni problem Italije je što mladi do 25 godina starosti čine samo jednu petinu ukupnog broja zaposlenih. Naime, samo jedna trećina mladih do 35 godina ima stalno zaposlenje, druga trećina radi honorarno, a 30,1 odsto ne radi uopšte. U Španiji se taj procenat penje na 49,6 a u Slovačkoj na 35,1 odsto mlade generacije. Čak 22 odsto mladih do 29 godina starosti u Italiji niti radi niti studira, po čemu je gora jedino Bugarska sa 23,8 odsto. Prebacujući im što žive kod roditelja umesto da rade, političari se gotovo utrkuju u uvredama nazivajući ih „bamboccioni“ (klipani), „mammoni“ (mamine maze), „sfigati“ (mamlazi). Tako ih unapred etiketiraju kao neradnike i skidaju sa sebe odgovornost što ne pronalaze rešenja za rastuću nezaposlenost. Gotovo polovina mladih u EU biva zanemarena, odbačena, prepuštena regrutovanju u „black–block“ i ultradesne agresivne skupine. Takvo ekonomsko „puzeće“ čedomorstvo mora dovesti do socijane tragedije većih razmera.
U kontekstu opšteg socijalnog i moralnog truljenja, vrhunac dostiže novi talas finansijske makabrične dovitljivosti – „dead bonds“! Novi finansijski „proizvod“ izmislila je Deutsche Bank, ali na američkom tlu, jer u Evropi ne bi mogao da prođe s obzirom na proklamaciju Evropskog suda iz 2004. godine „da je ljudsko dostojanstvo nepremostiva granica pri bavljenju privatnom ekonomskom aktivnošću“. Dakle, 500 Amerikanaca starosti 72 do 85 godina, uz potpisanu saglasnost i precizne lične i zdravstvene podatke, čine skupinu na čije se preživljavanje ulaže, pa ako umiru brže nego što je prognozirano – zarađuju investitori, ako umiru sporije raste profit banke! Koji bi to stručnjak uspeo da objasni kako ovakve pojave nemaju nikakve veze sa „nevidljivom rukom“ tržišta? To je profitabilni „reality“ kanibalizam, koji unižava ne samo ideju liberalizma nego i ljudski rod. Ostaje samo da se nadamo da će Nemci umeti da zaustave ludilo i da nas neće podsećati na užasan period njihove inače nesporno velike civilizacije.
Milutin Mitrović
Tekst je iz Biznis i finansije broj 85 – Gradovi u Srbiji: Provincijalizacija