Odnos duga i društvenog proizvoda u razvijenim zemljama dostići će odnos od 109% u odnosu na 75% u 2007 godini. To je najveći udeo duga u GDP u razvijenim zemljama u poslednjih 130 godina, ako se izuzme kratko razdoblje posle Drugog svetskog rata, upozorila je na skupu posvećenom stanju javnog duga centralne banke Francuske u subotu Kristin Lagard, direktorka Međunarodnog monetarnog fonda. Taj skup održan je uoči prvog kruga francuskih izbora u kojem posle prvog kruga izbora u nedelju, vodi socijalista Fransoa Oland koji se u kampanji založio za nova zapošljavanja, podizanje plata, i povećanje potrošnje kao načina za podsticanje rasta. Ukoliko pobedi, Oland je kao jednu od prvih mera najavio novo pregovaranje o evropskom paktu o fiskalnoj stabilnosti evrozone, sa zahtevom da se u dokument unese klauzula o obaveznom privrednom rastu. Berze su već negativno reagovale na takve i slične najave drugih kandidata.
Lagard je ocenila da je globalna finansijska kriza odgovorna za dve trećine porasta duga u zemljama članicama G -20. „Ali ne možemo samo krizu okrivljavati za sve naše probleme“, rekla je direktorka MMF, dodajući da su razvijene zemlje dočekale krizu u najgorem stanju u poslednjih nekoliko decenija, i sa odnosm duga i GDP koji je već 2007. godine dostigao istorijski vrh.
Sada nam je, rekla je Lagard, potrebna kredibilna izlazna strategija da na srednji rok oborimo visoku zaduženost. Visoki javni dug dodatno opterećuje ionako nizak rast ekonomija. „Rizikujemo da doživimo obnovljena previranja, ako ne budemo imali dovoljno snage, a tu posebno mislim na one zemlje koje imaju visoke dugove, da se prepustimo milosti i nemilosti finansijskih tržišta“.
Ako ništa ne učinimo, biće nam još gore u godinama koje dolaze, rekla je Lagard. Analiza MMF pokazuje da je srednja vrednost povećanja penzija i zdravstvene zaštite u razvijenim zemljama, u narednih 40 godina oko 6 ¾ odsto GDP što je neodrživo.
„Dakle, kako da nađemo izlaz? Prvo, ne smemo biti brzopleti. Globalna trka za merama štednje će se nesumnjvo pokazati kao porazna za sve, upozorila je direktorka MMF. „To je posebno istinito u trenutnim okolnostima“.
Nedavna istraživanja MMF-a pokazuju da su fiskalni multiplikatori prilično veliki u krizama, što znači da preterano agresivno smanjenje fiskalne potrošnje može usporiti rast i čak dovesti do još većeg javnog duga.
U takvoj situaciji svaka zemlja mora da traži sopstveno rešenje. Zemlje koje su pod ekstremnim pritiskom tržišta, nemaju drugog izbora nego da oštro smanjuju deficite. S druge strane, zemlje sa više fiskalnog prostora mogu sebi da dozvole sporiji nivo piagođavanja, kako bi smanjile rizik da ugroze rast. Ako je privredni rast sporiji od očekivanog, zemlje koje imaju ovu komociju, mogu da ostave automatskim stabilizatorima da slobodno deluju, dozvoljavajući da deficit raste.
„Mi (u MMF) zaista pokušavamo da u programima koje podržavamo primenjujemo ovaj fleksibilni pristup. U nekim slučajevima, jednostavno nema alternative velikim fiskalnim prilagođavanjima.. No, u najvećoj mogućoj meri, trudimo se da taj horizont prilagođavanja bude što duži i zato smo tražili i veću finansijsku podršku,“ rekla je Lagard. „Takođe trudili smo se da mere fiskalnog prilagođavanja uparimo sa merama za podsticaj rasta.“
Ona je ponovila i da teret fiskalnog prilagođavanja mora da bude raspoređen pravedno i da siromašni i najugroženiji moraju biti zaštićeni jer u suprotnom oštra štednja neće biti dobro prihvaćena kod stanovništva i vlade neće moći da istraju u primeni takvih mera.
Na srednji rok, razvijene zemlje da bi vratile udeo svog duga prema GDP na 60% do 2030. godine moraju da ostvare fiskalno prilagođavanje u visini 8 % društvenog proizvoda. Najduži put ka održivoj zaduženosti je pred Japanom i SAD i njima će trebati najviše truda da postavljene ciljeve dosegnu. Trebaju im snažniji napori da poprave svoje javne finansije, uključujući tu i restriktivnost u davanju novih socijalnih prava i bolje prikupljanje prihoda.