/ Otisak / Vidljivi zločin nevidljivog tržišta
BiF Analize Čitajte B&F online

Vidljivi zločin nevidljivog tržišta

This post has already been read 2254 times!

„Svakog prokletog petka u nekom preduzeću Treviljana, Vićence, Beluna, u jednoj od najbogatijih regija Evrope, bar jedan preduzetnik sačeka da na kraju radnog vremena iz firme odu radnici i sekretarica, onda zatvori knjigu isporuka, u koju dugo ništa nije upisao i otvori fijoku u kojoj je revolver… nije imao više snage da pogleda u oči partnere kojima duguje, radnike što mesecima ne primaju platu, ženu i decu kojima ne može da obeća ništa sem nemaštine…“ tako situaciju opisuje Kurcio Malteze, jedan od najboljih italijanskih novinara. To što se na severu Italije događa prava je epidemija samoubistava, čiji je uzrok nemilosrdnost aktuelne krize u svetu i neprikosnovenih tržišnih zakona.

Statistika vrlo precizno razgraničava preduzetnike od ostalih samoubica. Od početka godine do kraja aprila, njih 29 je diglo ruku na sebe. Poslednjih meseci broj samoubistava se uvećava po stopi od 40 odsto, na severu, a 24,6 odsto je stopa porasta za celu Italiju. U Padovi je nastalo udruženje „Nada u rad“ koje su osnovale udovice i deca samoubica, verujući da će se uzajamno lakše odupreti sve surovijim uslovima opstanka. Epidemija samoubistava ima različite rizične grupe: u Italiji su preduzetnici, u Grčkoj su na udaru činovnici i radnici, u Srbiji mladi do 25 godina, u Francuskoj imigranti – sve je to dokumentovano u statistikama, a naveo je i „International Herald Tribune“ (18. aprila) u članku „Stres krize u Evropi postaje smrtonosan.“

Robespjer je pogubivši brojne saborce revolucionare i na kraju završivši i sam na giljotini, inspirisao izreku da „revolucija jede svoju decu“. Na isti način danas tržište dovodi do uništenja one koju su ga stvarali. Većina preduzetnika samoubica u Italiji su vlasnici malih i srednjih preduzeća, oni koji su sve što su imali stvarali u žestokoj tržišnoj konkurenciji, bez bilo kakve podrške države. To nisu prevaranti i lenčuge, paraziti na državnim jaslama – takvi ne dižu ruku na sebe. Bogata severna Italija koju su oni stvarali žestokim radom, inventivnošću i smislom za lepo, bila je primer izreke: „the small is beautiful“. Bila su to uspešna preduzeća, pretežno za proizvodnju nameštaja, kućne tehnike, komponenti za velike proizvođače. Istovremeno, bila su primer uspešnog italijanskog porodičnog kapitalizma.

Niko od tih koji su digli ruku na sebe nije ostavio za sobom proćerdane tuđe milione. Sume njihovih dugova su male: 150 – 200 hiljada evra, ali je nevreovatno visok stepen morala i odgovornosti tih ljudi. Većina njih su imali oko 30 zaposlenih, koji su im bili susedi i prijatelji, sa kojima su zajedno stvarali dobrobit ne gledajući na radno vreme i praznike. Bili su složni i uspešni, a onda je kriza stavila do znanja da rad, poštenje, samopregor ne znače više ništa. Tržište u koje su beskrajno verovali okrenulo im je leđa. A mnogi od njih počeli su kao radnici u državnim firmama, da bi se osamostalili verujući u sopstvene sposobnosti, prihvatanje rizika i želju da od sebe daju više, verujući i propovednicima kapitalizma da jedino to ima budućnost.

Na nedavno objavljenoj „Bloomberg-ovoj“ listi najbogatijih na svetu, među prvih 20 samo su Džim i Samjuel Volton zabeležili za 2,3 odsto umanjenje stope rasta bogatstva, a svi ostali nepomućen rast između 4,4 (Voren Bafet) i 42,8 odsto (brazilski tajkun Eike Batista)! Treba li neki neposredniji dokaz da zaista bogati postaju sve bogatiji (reč je o ličnim bogatstvima između 22,2 i 70, 7 milijardi dolara), a siromaše ne samo siromašni, nego svi ostali. Italijanske banke dobile su od ECB 139 milijardi evra kredita po stopi od 1 odsto i najveći deo tog iznosa utrošile na kupovinu obveznica prezadužene države, koje donose kamatu od 5 odsto. Država i banke se uzajamno spasavaju. Dakle, čista zarada banaka je 4 odsto na transakciji koja im je poklonjena. Istovremeno, dobiti od banke kredit za malo preduzeće je misaona imenica. Banke pod hipoteku ne primaju fabriku, nego samo kuću, ako nije već opterećena kreditom!

U prvoj velikoj krizi američki predsednik Huver propagirao je „grubi individualizam“ – država nije dužna da bilo kome pomaže – i odleteo na izborima 1932. godine, na kojima je trijumfalno pobedio F.D. Ruzvelt sa idejom „New Deal“- javnih radova i posla za što više ljudi. Pa ipak, pravi kraj krize nastao je tek izbijanjem Drugog svetskog rata. Desni i levi ekstremizam došli su na vlast obećavajući masama punu zaposlenost. Desni ekstremizam ponovo buja, a mase opet nemaju posla…

Milutin Mitrović

broj 87, maj 2012.

Send Us A Message Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Close