Posle „Fijatove“ tehnologije, Italijani su u Kragujevcu reinstalirali i navike u ishrani i ideju o najpoželjnijem stranom jeziku. U „Juri“ su nezaposleni Leskovčani nametnuli poslodavcu drugačije kriterijume u zapošljavanju od prvobitno izabranih. Od sitnih radnji koje su nikle uz fabrike, do drugačijih rafova u samoposluzi i dvojezičnih obdaništa, stranci polako menjaju životne navike gradova u koje su se doselili.
Imena restorana i kafića u Kragujevcu su „Rim“, „Uno“, „Borsalino“, „San Piero“, „Di Trevi“, „Casa“, „Libretto“, „Lazaro“. Toliko ih je da su po broju gotovo izjednačeni sa reprezentacijom tradicionalne kuhinje. Ima li upečatljivijeg znaka da su Italijani postali ravnopravni stanovnici Šumadije? U veleprodajnom lancu „Metro“ u Kragujevcu udvostručena je prodaja testenine, mocarele i sveže rukole. Sveža riba iz severnih i mediteranskih mora doprema se dva puta sedmično, a potražnja za lososom beleži rast od 80 odsto, orade za 150 odsto. Traži se sveža tuna ali i biftek, a na zahtev kupaca u prodaji „Metroa“ našli su se i sveži kesten i sveži začini poput žalfije i nane. Od početka godine ugostitelji su u „Metrou“ pazarili za 20 odsto više namirnica, pića i opreme.
Novi gastronomski trend isključivo se povezuje sa dolaskom „Fiata“ u Kragujevac. Ono što je trebalo da predstavlja preporod za automobilsku uzdanicu Srbije, svoj prvi rezultat imalo je – u tanjiru. O tome na suptilan način govori i realnija procena o tome koliko je zaista Italijana došlo u Šumadiju, i iz nje izvedena procena o tome koliko su Italijani kupci, a koliko trendseteri.
U protekloj deceniji, u Srbiju je investirano 15 milijardi evra stranog kapitala. Visina iznosa teško je pojmljiva običnom građaninu, ali u gradovima gde je došlo do koncetracije stranih investicija život je postepeno počeo da se menja. U kojoj meri i na koji način je „strani faktor“ promenio domaće okruženje zavisi pre svega od poslovne kulture, zahteva, brojnosti investitora, ali i mentaliteta koji donose.
Srpski „Mančester“ dobar je primer za to. U Leskovcu su krajem prošle i početkom ove godine otvoreni pogoni nemačkog proizvođača čarapa „Falke“ i južnokorejske fabrike „Jura“ u kojoj se proizvode kablovi za vozila. Još nisu primili ni prve radnike, a najavljeni dolazak investitora mobilisao je nezaposlene, te je u leskovačkoj filijali Nacionalne službe za zapošljavanje tokom 2011. godine broj od oko 36.000 nezaposlenih narastao za blizu dve hiljade. Polovina od njih se prvi put javila na šaltere NSZ.
Tokom ove godine u fabrikama „Jura“ i „Falke“ posao je dobilo 2.534 radnika, a do kraja godine do posla bi trebalo da dodje još 341 radnik. Najviše zaposlenih je u „Juri“, koja ima 1.304 radnika, dok je u „Falkeu“ 234 radnika. U planu je da nemački proizvođač čarapa do kraja naredne godine ispuni dogovorenu kvotu od 600 zaposlenih, dok će do kraja godine „Jura“ imati ukupno 1.560 zaposlenih, a naredne godine primiti još 200, kažu u Nacionalnoj službi za zapošljavanje u Leskovcu. Za posao u „Juri“ bilo je zainteresovano 6.500 Leskovačana, a za „Falke“ 1.300. Tako brojni, uspeli su delimično da promene namere svojih poslodavaca.
Leskovačka mućkalica
Prvi radnik koga je „Jura“ zaposlila prošlog septembra bio je građevinski inženjer sa iskustvom u projektovanju, znanjem engleskog jezika i rada na računaru. Njegov zadatak je bio da nadgleda podizanje pogona. Nakon toga „Jura“ je u oktobru kontaktirala lokalnu službu zapošljavanja tražeći od nje da napravi prvu trijažu potencijalnih radnika na administrativnim i proizvodnim poslovima. Za administrativne radnike uslov je bio da žene nisu starije od 35, a muškarci od 30 godina, poželjno je bilo radno iskustvo, viša stručna sprema, znanje rada na računaru i poznavanje engleskog jezika. Što se zanimanja tiče tražili su se mašinski i elektro inžinjeri, menadžeri, pravnici, ekonomisti i filolozi. Za radnike u proizvodnji ni iskustvo ni profil zanimanja nije bio bitan, ali se tražila srednja stručna sprema i da muškarci nisu stariji od 35, a žene od 40 godina.
„Južnokorejski poslodavac sugerisao je da bi dobro bilo da 85 odsto radnica u proizvodnji čine žene. Nije to bila diskriminacija već su, jednostavno, radni zadaci takvi da su žene spretnije u njihovom ispunjavanju“, kaže Marija Stevanović, šef Odseka za zapošljavanje u leskovačkoj NSZ.
U službi su u početku kontaktirali sa južnokorejskim menadžmentom uz pomoć prevodioca, nastojeći da strogo poštuju zahteve koje su pred njih postavili, i u prvom krugu selekcije pošalju isključivo kandidate koji ispunjavaju tražene uslove.
Međutim, usledio je pritisak nezaposlenih. Pokazalo se da nije lako pronaći visokoškolovanog stručnjaka koji zna engleski, ima iskustvo i zna da koristi računar. Zato su oni sa nižim kvalifikacijama, ali vešti na računaru ili sa dobrim znanjem jezika, tražili svoju šansu. „S druge strane, javili su nam se visokoobrazovani, ali sa dužim stažom, pa dakle i sa više godina starosti, koji su bili spremni da rade poslove u proizvodnji sa srednjom stručnom spremom. Izneli smo poslodavcu ove zahteve i oni su nam odobrili da im pošaljemo i takve kandidate“, kaže Stevanović. „Zaista, jedan broj ljudi je tako došao do posla, i za sada taj „miks“ obrazovanja, sposobnosti i iskustva funkcioniše“.
Traženje kandidata za „Juru“ promenilo je ritam i način rada i u samoj službi te su u leskovačkoj filijali sedmično radili intervjue i sa 120 kandidata. S druge strane, traženje odgovarajućeg radnika za nemačkog proizvođača čarapa „Falke“ podrazumevalo je potpuno drugačije kriterijume. Oni su nove radnike primali sporije, pažljivo birajući kadrove uz složenu selekciju i proveru psihofizičih sposobnosti. Tako je u ovu firmu mesečno slato oko 30 novih potencijalnih radnika.
Proizvodni profil oba velika leskovačka investitora kao da je „pravljen“ za žensku radnu snagu. Leskovčani već znaju da kada u 15 časova istekne radno vreme, ceo kraj oko fabrika oživi, stotine ljudi kreće kući, a pre toga svraća u brojne markete i male bakalnice koje su poslednjih meseci otvorene u blizini fabrike. Kada zaposleni u „Juri“ i „Falkeu“ prime mesečne zarade to ceo Leskovac oseti po živosti u gradu i prometu u prodavnicama.
„Primetno je da u „Juri“ rado zapošljavaju žene, naročito ako imaju porodicu. Naklonjeni su ideji da radno mesto daju majci sa više dece jer smatraju da će biti odgovornija uposlenica. Sve ih obavezno pitaju ko im čuva decu dok su na poslu, pošto im je bitno da dok su na poslu budu spokojne jer su im deca zbrinuta, što je posebno važno jer ovde ima i dosta noćnog rada“, kaže Stevanovićeva.
Iako su Leskovčanke dobile šansu za posao, u Predškolskoj ustanovi „Vukica Mitrović“ kažu da u poslednjih godinu dana nije porastao broj dece koji im je poveren na čuvanje.
Inače, jedino radno mesto koje u NSZ nisu uspeli da popune sa traženim profilom jeste kuvar sa internacionalnim iskustvom, posebno u spremanju azijskih jela. Jedini kadidat bio je mladić koji je kuvao na brodu, te je poslat u Niš na obuku jer tamo „Jura“ ima posebnu zgradu za svoje inžinjere i menadžere.
Dajte mi obdanište
Po broju inostranih preduzeća koja investiraju u Suboticu ovaj grad sigurno prednjači u Srbiji, ali kao da dolazak „Simensa“, „Kontinentala“, „Dunkermotorena“, te sada najavljene „Kalcedonije“ i „Svarovskog“ nije povezan i sa dolaskom inžinjera i menadžmenta ovih fabrika. Uglavnom se svi odlučuju da poslove podizanja hala i pripreme proizvodnje, pa i provere kandidata za zapošljavanje povere ovdašnjim stručnjacima, pa se tako beleži pravi odliv inženjera iz fabrike elektromotora „Sever“. Svi nabrojani novi investitori otvorili su, ili otvaraju pogone u Slobodnoj zoni „Subotica“ u predgrađu zvanom Mali Bajmok, pa kako je za sada tamo zaposleno ukupno preko hiljadu ljudi, a očekuje se da će se taj broj u narednom periodu bar utrostručiti, pojavio se zahtev da se unutar Slobodne zone otvori i obdanište.
Snažno prisustvo investitora iz Nemačke podudara se i sa otvaranjem nemačko-srpskog i nemačko-mađarskog obdaništa u gradu, ali i otvaranjem takvog odeljenja u osnovnoj školi „10. oktobar“. Rudolf Vajs, predsednik Nemačkog narodnog saveza za B&F kaže da su ih mnogi investitori kontaktirali pre svega da bi dobili informacije o firmama sa kojima su odlučili da posluju u Subotici. Zanimalo ih je kakve su reakcije u javnosti na pominjanje određenih firmi, odnosno kakav imidž imaju.
„Često su pitanja vezana i za obične, svakodnevne životne situacije: koji restoran preporučujemo, ko su pouzdani advokati, koje je dečje igralište bezbedno… Imali smo situaciju da je jedan popularni restoran priredio „bavarsko veče“ sa muzikom dovedenom iz inostranstva kao odgovor na dolazak stranih investitora“, priča nam Vajs.
Članovi nemačke manjine u Subotici raspitivali su se kod Vajsa da li će nemački poslodavci tražiti „svoje“ kadrove za svoja preduzeća, ali su sve romantičarske predstave o zapošljavanju po osnovu nacionalne ili neke druge pripadnosti odmah razvejane, kaže Vajs. Strani investitori su iskreno i otvoreno predočili da ih zanima zarada i ostvarenje godišnjeg plana, i da takva zapošljavanja ne dolaze u obzir.
Zanimljivo je na primer da u subotičkom „Severu“ – kojeg je krajem prošle godine kupio austrijski „A-tek“, a nakon bankrota Austrijanaca otkupio kineski „Volong“ – nije došlo ni do kakve „nacionalne smene“. Kinezi su zadržali direktora iz Austrije. U vreme te kupovine u fabrici je boravilo nekoliko finansijskih stručnjaka iz „Volonga“, ali nakon toga, prisustvo kineskog kapitala moglo se zateći samo još u jednom oglasu u lokalnim novinama gde je tražen prevodilac za kineski.
Uvozna tolerancija
Iako stranaca ima u gotovo svim opštinama koje su privukle strani kapital, Kragujevac je ipak najbolji primer za izučavanje stvarnog uticaja stranih investitora na promene životnih navika i stilova u lokalnoj sredini. Tu pre svega treba poći od istraživanja njihovog broja: prema nekim izveštajima u sedište Šumadijskog okruga stiglo je između tri i četiri hiljade Italijana spremnih da Kragujevčane poduče kako nakon „juga“ da prave „fiat“, ali nešto staloženije procene govore o znatno skromnijim brojevima. Oko 250 italijanskih firmi angažovano je u svojstvu podizvođača, a svaka od njih došla je sa po nekoliko radnika, pa je tako realnije govoriti o dolasku oko dve hiljade Italijana u „špicu“ radova u sada „Fiatovim“ pogonima. Sada ih je možda i manje ali su, možda i zbog mediteranske otvorenosti novog investitora, „posledice“ upečatljivije nego u drugim gradovima.
„Zahvaljući Italijanima mi smo u „plusu“. Relacije ka i od „Fiata“ se pojačano traže, i Italijani rado koriste usluge taksija. Verovatno bi i njihovo prisustvo snažnije osećali da nije i nas taksista mnogo, pošto su mnogi stariji radnici koji su ostali bez posla u „Zastavi“ otišli u taksiste. Italijani su dobre mušterije, malo lošije znaju engleski, ali sporazumemo se. Ono što ih odlikuje i bitno razlikuje od domaćih mušterija je kultura u ophođenju. Uvek su ljubazni, uljudni, strpljivi, tolerantni ako nekoliko minuta čekaju vozilo i nikada ništa ne zameraju“, kaže za B&F operator u „Maksi taksiju“.
Radiša Milićević iz agencije za nekretnine koja nosi njegovo prezime tvrdi da sadašnje cene kuća i stanova u Kragujevcu nisu visoke kao što su bile prošle godine u trenutku dolaska Italijana. „Za zakup jednosobnog stana tražilo se i 200 evra, s tim da oni broj soba određuju po broju spavaćih soba, a smatraju da su sa zakupom platili i sve režijske troškove. Sa dolaskom Italijana lepe, velike, dobro opremljene kuće i stanovi koji su bili preskupi za domaće klijente, našli su kupca ili zakupca. Italijani su tražili dobro opremljene veće kuće sa kompletnom infrastrukturom“, kaže Milićević.
Pregled cena u agencijama za nekretnine, međutim, i dalje svedoči o relativno visokoj vrednosti izgrađenog kvadratnog metra: čak i tamo gde nije reč o novoj građevini cene idu skoro do hiljadu evra.
Najveći uticaj, ipak, Italijani su ostvarili na ugostitelje. Orijentisani na obroke u restoranima i hotelima, naterali su kragujevačke kuvare da brzo menjaju menije. Osim sveprisutne pice, proširen je izbor jela na meniju dodavanjem pasti, ribe, mediteranskog povrća i začina.
„Kapaciteti su nam stalno popunjeni i uvek imamo između 80 i 90 Italijana na smeštaju. Mi sada na devetom spratu pripemamo restoran na vidikovcu, prilagođen upravo italijanskim gostima. Serviramo im specialitete njihove nacionalne kuhinje, ali pošto su naši gosti, smatramo da treba da im ponudimo i domaće specijalitete koje smo zadržali na jelovniku, kaže za B&F Milosav Pantović, direktor hotela „Kragujevac“ koji posluje u okviru firme „Nova Sicilijana“.
Na ulici u Kragujevcu više nije neobično čuti italijanski, a časovi ovog jezika postali su najtraženiji u školama stranih jezika.