Od naredne sezone na stadionima fudbalskih klubova koji igraju Superligu Srbije reflektori će biti obavezan deo inventara. To nije samo troškovna stavka već pre svega ulaganje od kojeg u velikoj meri zavisi povećanje prihoda kluba. Restorani, muzeji, poslovni i stambeni prostor u okviru stadiona, predstavljaju dodatne mogućnosti za popunjavanje kase i ulaganje u igrače.
Fudbalski trener Avram Grant koji je predvodio beogradski Partizan tokom prolećnog dela prošle sezone često je umeo da se požali na kvalitet terena u Srbiji. “Bio sam u Kini, Mikroneziji i Africi… Srbija sebi ne sme da dozvoli ovako loše podloge. Atmosfera na stadionu je motivisala igrače, ali teren nije”, izjavio je Grant jednom prilikom.
Većina terena u Srbiji ne može ni da se nazove „travnatom površinom“, jer trava često prekriva samo neke delove. To zna svaki posetilac neke domaće utakmice. Objekti su prastari, tribine trošne i vrlo često nebezbedne. Nešto bolje stanje je na stadionima Novog Pazara, Metalca iz Gornjeg Milanovca, Slobode iz Užica i Radničkog iz Niša koji su u skorije vreme doživeli detaljniju rekonstruciju. Sa druge strane, OFK Beograd i subotički Spartak uskoro neće imati gde da igraju jer su njihovi stadioni ruinirani do mere da se njihov kapacitet zbog bezbednosti mora značajno smanjiti.
Prethodne sezone svega četiri fudbalska stadiona u Srbiji posedovala su reflektore – stadioni Partizana, Crvene zvezde i Vojvodine, a odskora im se pridružio i drugoligaš, kruševački Napredak. Ugradnju osvetljenja već neko vreme najavljuju kragujevački Radnički i Hajduk iz Kule. Do sredine novembra očekuje se postavljanje reflektora u Jagodini.
Od sledeće sezone, prema propisima Fudbalskog saveza Srbije, Superliga će se igrati samo na stadionima na kojima se mečevi mogu igrati i u noćnom terminu pa opremanje stadiona postaje bitan uslov za ostvarivanje prihoda od utakmica.
Ulaznice vs.sponzorstva
Generalno gledano, fudbal je i dalje sport broj jedan po broju ljubitelja (oko tri milijarde) i po novcu koji se u njemu vrti. Porast popularnosti na globalnom nivou intenzivirao je i tržišnu utakmicu. Danas imamo pet nedodirljivih liga – engleska Premijer liga, španska Primera, nemačka Bundesliga, italijanska Seria A i francuska Liga 1. Primer za ovu konstataciju može biti i letimičan pogled na listu pobednika Lige šampiona. Naime, ako se do 1995. godine moglo očekivati da na fudbalskom vrhu Evrope završe holandski, škotski, rumunski ili jugoslovenski klubovi, danas bi to bilo ravno senzaciji. Od sezone 1995/96. samo je portugalski Porto 2004. godine narušio niz klubova iz top 5 liga Evrope.
Prihode veće od 50 miliona evra prijavilo je 80 odsto klubova koji dolaze iz ovih takmičenja. Prema podacima UEFA, u zaradi prednjače klubovi iz engleske Premijer lige sa prosečnom zaradom od 122 miliona evra. Klubovi iz, po zaradama, drugoplasirane Bundeslige zarađuju 40%, a timovi iz španske Primere čak 63% manje u odnosu na Engleze.
Maksimiziranje prihoda bitno je za privlačenje ili zadržavanje vrhunskih igrača, ali i ulaganje u omladinske škole koje omogućavaju stvaranje novih kvalitetnih fudbalera. Bolji igrački kadar omogućava ostanak u trci sa najboljim klubovima, što garantuje i bolje sponzorske ugovore, veću posećenost, dakle veću zaradu, te zadržavanje kvalitetnih i ambicioznih igrača…i tako u krug.
Iako i dalje prodaja prava na televizijske prenose čini najveći udeo u zaradama klubova iz top 5 liga Evrope, čak petina ukupnih prihoda ubira se na dan utakmice. Kod zapadnoevropskih klubova koji ne spadaju u ovu grupu prihodi zarađeni na dan utakmice učestvuju u još većem procentu u ukupnim prihodima, što je pre svega posledica manjih sponzorskih i ugovora za TV prava.
U svom istraživanju o ekonomiji stadiona revizorska kuća KPMG sugeriše da, iako su rezultati na terenu i finansije u neraskidivoj vezi, zarada ostvarena na dan odigravanja utakmice može igrati važnu ulogu kada je u pitanju održavanje koraka sa najboljim klubovima, tj. u dužem roku može pomoći da se zarada klubova poveća i potom ulože dodatna sredstva u ostvarivanje boljih rezultata.
Investicija u izgradnju stadiona nije mala. Čak i oni manjeg kapaciteta od 15 do 20 hiljada sedišta koštaju preko 20 miliona evra. Veći stadioni su drastično skuplji, a cena po sedištu skače jer je za veće objekte potrebna specifičnija i skuplja konstrukcija. Sa povećanjem kapaciteta opada i cena prosečne karte jer se udaljena sedišta naplaćuju po znatno nižoj tarifi.
U tom smislu često se pri izradi novih stadiona razmišlja u pravcu multfunkcionalnosti pa se glavnom objektu priključuje čitav niz dodatnih: poslovni, poput kancelarija ili tržnog centra, muzeja, restorana ili rezidencijalnih objekata. Prodaja ili iznajmljivanje ovih dodatnih sadržaja može pokriti deo troškova izgradnje. KPMG savetuje i da se novac može obezbediti velikim sponzorskim ugovorima, prodajom prava na imenovanje stadiona, a kao primer navodi londonski Arsenal koji je npr s kompanijom Delaver Nort sklopio ugovor na 20 godina da ekskluzivno snabdeva stadion.
Periferizacija fudbalskog sveta
Ako se vratimo na lokal, čitava ova priča koju su izneli istraživači KPMG-a može delovati u najmanju ruku neprimenjivo; to posredno sugeriše i već pomenuto istraživanje u kojem se zaključuje da manje zemlje i one sa nižim BDP-om teško mogu biti konkurentne velikoj petorki Engleske, Nemačke, Italije, Francuske i Španije. Takođe, u Srbiji problem predstavljaju i imovinski odnosi. Najveći broj stadiona je u javnom vlasništvu, a ako nije sam objekat onda svakako jeste zemljište na kojem se on nalazi.
Ovo nije nikakva novina niti izuzetak u evropskom fudbalu. Prema navedenom istraživanju u najvećem delu Evrope u privatnim rukama nalazi se manje od 10% stadiona. Takva je situacija u Španiji, Nemačkoj, Italiji, Rusiji itd. U samo dve zemlje udeo privatnih stadiona kreće se iznad 50 odsto – u Norveškoj i Velikoj Britaniji (i to sa izuzetkom Velsa, gde je u privatnim rukama manje od 30%). No, ekonomska situacija u Srbiji je takva da državno ulaganje u fudbal nije ni blizu liste prioriteta.
Sa druge strane, liga je dosta slaba da bi privukla veće sponzore. Osim Partizana nijedan klub nije ostvario značajnije rezultate u evropskim takmičenjima koji bi mogli doneti izvesnu zaradu. Reprezentacija Srbije jedva da se kvalifikuje na svako drugo ili treće internacionalno takmičenje što rezultuje velikim manjkom u kasi Fudbalskog saveza, odnosno manjkom novca kojim bi se moglo pomoći klubovima.
Na delu je zapravo jedan specifičan proces periferizacije u kojem smo mi, zajedno sa velikim brojem istočnoevropskih zemalja, periferija najjačim evropskim ligama. Čisto kao ilustracija može da posluži i podatak da klubovi koji se takmiče u poljskoj prvoj ligi zarade manje od 6% prihoda timova iz španske Primere. Usled slabe posećenosti i niske cene karata udeo prihoda koje istočnoevropski klubovi ostvare na dan utakmice učestvuje sa manje od 10% u ionako malom ukupnom budžetu. U takvoj poziciji ne možemo takmičarski parirati najjačima već eventualno biti izvoznici kvalitetnih mladih igrača za ne tako velike pare.
Jedno od rešenja traži se u privatizaciji, ali ako se osvrnemo na naša iskustva privatizacije u poslednjih dvadeset godina ne možemo biti optimisti. Sa druge strane, ako pogledamo na zapad, privatni vlasnik nužno ne obezbeđuje bolje rezultate. Real Madrid od nastanka vode članovi kojih je 2010. godine bilo više od 60 hiljada. U pitanju je najbogatiji klub na svetu koji je 2011. godine zaradio gotovo pola milijarde evra. Slična situacija je i sa Barselonom – svako ko plati članarinu učestvuje u odlučivanju, a radi se o cifri od preko 150.000 ljudi. U Nemačkoj nije moguće privatizovati više od 49% vlasništva kluba jer je 51% uvek u rukama klubova navijača. Potpuna privatizacija isključuje iz procesa odlučivanja čitavu grupu ljudi koja je direktno uključena u stvaranje rezultata svojevrsnim afektivnim radom izraženim kroz navijanje, a nema partikularnih interesa do interesa kluba. Istovremeno, mehanizmi koji obezbeđuju navijačima pravo da intervenišu u poslovanje omogućavaju i da stvoreni prihodi ostanu u okviru kluba, što je pretpostavka daljeg razvoja.
Vladimir Simović
Biznis Top 2011/12