/ Biznis / Vrhunski galerista o euforiji na tržištu umetnina: Lažni Glamur
BiF Analize Čitajte B&F online

Vrhunski galerista o euforiji na tržištu umetnina: Lažni Glamur

This post has already been read 944 times!

Tadeuš Ropak zarađuje milijarde od svojih galerija u Salcburgu i Parizu, ali dela ne prodaje tek bilo kome. U intervjuu za Špigl, ovaj galerista govori o “nestvarnom razvoju cena” na međunarodnom tržištu umetnina kao i o potrebi pažljivog odabira kupaca.

Mnogi poznati ljudi došli su na žurku povodom otvaranja nove galerije austrijskog dilera umetničkim delima Tadeuša Ropaka, uključujući i najpoznatije umetnike, poput britanskog dvojca Gilberta i Džordža, ili nemačkih umetnika Georga Bazelica i Anselma Kifera. Tu su se pojavile i ličnosti iz pariskog visokog društva, uključujući i članove familija Hermès i Rotšild, kao i Bjanku Džeger, blisku Ropakovu prijateljicu.


Novu galeriju od 5.000kvm na obodu Pariza otvorio je zajedno sa značajnim ličnostima nemačke umetnosti. Ovom prilikom izložio je dela pokojnog Džozefa Bojsa i slike Anselma Kifera. Ropak, 52, sada ima dve galerije u Parizu – ona prva je u centru grada, u četvrti Mare. Ropakovi počeci vezani su za Salcburg, gde još uvek ima galeriju. Nakon pariskog otvaranja, on je otputovao za Abu Dabi na “Art Fair”, a potom na aukciju u Njujork, gde pregleda inventar umetnina namenjenih klijentima – u rekordno visokim aukcijskim prodajama. U razgovaru za Špigl, objašnjava ovu novu “zlatnu groznicu” koja je uhvatila tržište umetničkim delima i galeriste širom sveta.


Špigl: Gospodine Ropak, danas se na umetnost troše nezamislive količine novca. Putujete po celom svetu. Gde vam je najuzbudljivije?

Ropak: Kada je u pitanju čisti interes za umetnost – Pariz je na prvoj liniji. Francuzi su zahvalna publika. Kada je reč o poslu, i o zarađivanju novca kroz umetnost, Amerika ostaje na vrhu. Ali, to što je neki umetnik visoko cenjen na tržištu još uvek malo govori o njegovom stvarnom značaju. Tržište ne možete uzeti previše ozbiljno.


Špigl: Vi, od svih ljudi, to kažete?

Ropak: Da. Postoje i te skale, rejtinzi navodno najvažnijih umetnika koje takođe ne kazuju ništa. One se mogu tretirati samo iz zabave. Osim rejtinga umetnika, tržište umetninama predstavlja čak još i ekstremniji vid rejtingovanja. Ali, oni su varljivi jer samo i jedino govore koliko je nešto u modi i koliko je “u trendu” u umetnosti. Mnogi rezultati su, ipak, teško shvatljivi.


Špigl: Šta kažete o 34 miliona evra (44 miliona dolara) za sliku Gerharda Rihtera, ili 33,7 miliona dolara za skulpturu Džefa Kunsa?

Ropak: Nemojte me pogrešno shvatiti. Džef Kuns je izuzetan i dao je neverovatan doprinos američkoj umetnosti. Ipak, teško je shvatiti da ga tržište vrednuje toliko više od, recimo, nekog umetnika njegove generacije sa istom količinom uticaja kao i sam Kuns.


Špigl: A da li je Rihter opravdano zaslužio top poziciju?

Ropak: To ne može biti moguće. I šta je definicija koja bi opravdala njegovu poziciju u tom kontekstu?


Špigl: Svuda u svetu obični ljudi su zabrinuti o budućnosti ekonomije i strahuju od neke moguće super-recesije. Ipak, novac koji u slapovima dotiče u trgovinu umetničkim delima kao da pokazuje da na svetu ima i previše novca, da ima ogromnih “viškova” istog. Objasnite nam ovaj fenomen.

Ropak: U svemu tome ima nečeg zaista nestvarnog. Bavim se prodajom umetnina već 30 godina, i kada sam ja ulazio u ovaj posao Evropa je bila tzv. “Tastemaker” – lakmus-papir za trendove, a Amerika je bila pokretačka sila na tržištu. To je bila mapa sveta kada je reč o art marketu. U to vreme, Azija, arapski svet, Rusija i Južna Amerika kao da nisu postojali. To se promenilo, a odnedavno se ta promena odvija neverovatnim tempom. U svetu je treća po veličini aukcijska kuća sada sa sedištem u Kini, a za nekoliko godina vrlo je moguće da će biti i najveća. Osim toga, sve je veći broj novih muzeja koji se grade u svetu, i koji moraju biti ispunjeni delima. Teško da ima kolekcionara koji nije sagradio i svoj vlastiti muzej. To je razvoj situacije u poslednjih 10 godina.


Špigl: Postoji li i puno novca na tržištu od ljudi iz Amerike i Evrope koji, kao posledica krize, žustro ulažu u ono što im se trenutno čini kao najprimamljivije ulaganje – “umetničke nekretnine”?

Ropak: Ima i toga. To je, najverovatnije, slučaj sa njujorškim aukcijama.


Špigl: Da li postignute cene na takvim aukcijama odražavaju osećaj panike investitora – nesigurnost koju osećaju generalno: kada investiraju u svoj biznis, tada se ta nesigurnost preliva i kompenzuje aukcijskim kupovinama? Da li je tržište umetninana utočište od surovih finansijskih tržišta?

Ropak: Možda. Mi radimo s klijentima za koje je prikupljanje umetničkih dela još uvek rezultat strasti prema umetnosti. Teško je, međutim, proceniti motivaciju svih onih koji ulaze u kupovinu dela baš u ovom trenutku ekonomske krize. Tu je puno “svežeg novca” s kojim dosad nismo bili upoznati.


Tadeus Ropak


Špigl: Kad ste u oktobru otvorili novu galeriju u pariskom okrugu Panten, neki kolekcionari bili su razočarani jer im nisu sva platna Anselma Kifera bila dostupna na dan otvaranja.

Ropak: Istina je da neke stvari prodamo vrlo brzo, iako se takođe uvek spremamo i za takvu situaciju. Mada, zaista nismo ni u kakvoj žurbi. Poznati smo po tome da nam treba dosta vremena da odlučimo koga stavljamo u našu galeriju, a razmišljamo vrlo pažljivo i o onima kojima dela prodajemo.


Špigl: Ne prodajete svakome?

Ropak: U galeriju je nemoguće umarširati s ulice, tek tako kupiti nešto i otići. Tako smo razljutili nekoliko ljudi – mislili su da bi mogli da uđu kod nas sa koferom punim para, što će nama biti već sasvim dovoljno. I to je bitna razlika između nas i aukcijskih kuća, koje prodaju svakome ko podigne ruku. Tako bismo rizikovali da određeni umetnici prosto nestanu sa scene. Ne bih danas bio tu gde jesam da nisam bio dosledan. Ponekad smo prema potencijalnim kupcima možda bili previše i strogi, čak i nepravedno. Ali, ne prodajemo tek tako. Mi umetnost pozicioniramo.


Špigl: Što bi značilo…?

Ropak: Obezbeđujemo takvu situaciju da veliki broj dela, najčešće, završi u muzejima. Eva Bojs, udovica Džozefa Bojsa, poverila nam je njegove radove jer zna da veoma pazimo koje ljude/potencijalne kupce susrećemo. Ono što nam je prodala neće se izgubiti na tržnici umetnosti. Želimo da vidimo veliku Bojsovu instalaciju koja će završiti izložena u nekom muzeju.


Špigl: Mnogi državni muzeji u ovom trenutku nemaju sredstava kojima bi kupovali dela.

Ropak: Da, onda idemo na spuštanje cene i, ako je moguće, budemo podržani od strane nekih kvalitetnih sponzora i pokrovitelja koji bi ušli s ostatkom novca. Ovaj način značajan je i za nas galeriste. Na primer, mi, u osnovi, ne prodajemo umetničkim fondovima niti onima koji su već poznati kao “investitori” i nisu istinski kolekcionari. Ovo se može proveriti, jer vrlo malo od onoga što prodajemo završi na aukcijama. Umetnici ne vole kada njihova dela postanu predmet špekulacija i kada se ona pojave na sekundarnom tržištu umetnina nakon npr godinu dana.


Špigl: Vaš top umetnik Anselmo Kifer takođe radi i s njujorškim dilerom Lerijem Gagosijanom, koga u galerističkom miljeu nazivaju “ajkulom”. On praktikuje daleko napadniji pristup prodaji.

Ropak: Gagosijan je mnogo učinio za Kifera na američkom tržištu. Mi imamo drugačiji pristup.



Špigl: Vaše i Gagosijanove staze se dosta često ukrštaju. I on je, takođe, otvorio svoju drugu parisku galeriju, istovremeno kad i vi. Isto tako, tom je prilikom ponudio nove Kiferove radove. Svet umetnosti to vidi kao Gagosijanov izazov upućen vama, kao dokaz kako je lud i brutalan postao posao dilera umetničkim delima.

Ropak: Kad smo pre godinu dana najavili da nameravamo da otvorimo novu galeriju u Parizu – i to sa delima Kifera i Bojsa – Gagosijan u tom trenutku nije imao svoj prostor ni u najavi. Ono što se potom dogodilo već je delikatno.


Špigl: Obe vaše galerije nalaze se u obodnim četvrtima Pariza. Gagosijanova je galerija smeštena na tlu jednog privatnog aerodroma, što ga čini pristupačnijim za kolekcionare koji dolaze privatnim avionima.

Ropak: Izbor lokacije je stav. Naša galerija je unutar Metro sistema, što mi je vrlo važno. Želim da u njoj svakodnevno vidim posetioce – ne samo nekoliko kolekcionara i kupaca već svakoga ko je zainteresovan za umetnost. Želim da se naša galerija integriše u kulturni život.


Tadeus Ropak 2


Špigl: Umetnost je postala dramatično skuplja. Je li takođe toliko i vrednija – vrednija nego ikada pre?

Ropak: Postala je pristupačnija. Kad sam pre 30 godina ušao u posao, svet umetnosti je bio potpuno elitistički. Bojs je bio poznat i kontroverzan, jer je hteo da, barem simbolično, raznese akademiju u Dizeldorfu. Osim toga, umetnici nisu bili poznati van jednog uskog kruga. Danas, širok krug ljudi je u centru zbivanja i ima “pravo glasa”. Tu je, naravno, i negativna nuspojava: lažni glamur, koji je s ovim poslom uvezan.


Špigl: Glamur nije ono što boli galeriste. Posao cveta, a dostignute sume su sve veće i veće.

Ropak: U stvari, jedine kategorije danas su 1.) malo, i 2.) vrlo veliko. Ono što nedostaje sceni jeste snažan “srednji red”. Ja bih se npr. u toj “sredini” jako dobro osećao. No, to više ne funkcioniše. Umetnici žele iza sebe nekoga ko će ostvarivati njihove vizije, ili ćete ih, u suprotnom, izgubiti. A i ja sam takođe ambiciozan u tom smislu. Moramo nastaviti da rastemo – i to više nego što želimo.


Špigl: Ovo zvuči kao da je vaš uspeh jedno prokletstvo.

Ropak: Ne, takođe smo i ohrabreni, osećamo svojevrsnu euforiju. Odjednom je puno stvari moguće. To je razlog zbog kojeg gradim stvari na ovoj vrednosnoj skali. Ovo sam osećao i pre nego što smo bili u stanju da u galeriju unesemo četiri tone tešku skulpturu Entonija Gormlija, ili okačimo više od tri Kiferova dela: nešto je moralo da se promeni. To je upravo ono što sam i učinio.


Špigl: Hoće li biti još neke Ropakove galerije?

Ropak: Da, ali ne u Evropi. Mnogo stvari se dešava, širom sveta.



Špigl: S obzirom na ovu “zlatnu groznicu”, ko je još uvek zainteresovan za sadržaj i kvalitet?

Ropak: Muzejski kustosi, na primer. Ipak, možda tržište ima tendenciju da preteruje, a ovo i ne gledamo po prvi put. Finansijska kriza iz 2008. dovela je do sunovrata prodaje umetničkih dela. Iako se tržište brzo oporavilo – u stvari možda i malo prebrzo – to se dogodilo, a tako “oporavljeno” trajalo je oko šest ili osam meseci. A onda je, odjednom, čitavo tržište prestalo da se kreće, i zbog toga sam se vrlo ugodno osećao. Ovaj zastoj je rezultirao procesom izbacivanja, a nekoliko je umetnika u tom periodu “palo u vodu” – oni čiji je kvalitet, i pored njihove tadašnje velike prisutnosti na sceni i u javnosti – bio prilično sporan.


Špigl: Ko?

Ropak: Radije ne bih rekao. Ipak, ovaj “šok” je bio preko potreban.


Špigl: Sada je tržište umetninama aktuelnije no ikada.

Ropak: Kada je ovako uzavrelo kao sada, tržište ima tendenciju da u prvi plan gura, promoviše i plasira dela koja su umerenog do oskudnog kvaliteta. A tržište je trenutno jako uzavrelo. Međutim, takođe je nestvarno i apsurdno videti kako se slika Gerharda Rihtera prodaje za toliko miliona. Ali, taj je nivo gledanja na stvari banalan. Novac je banalan. A muzeji nisu impresionirani i neretko se gade na ono što se trenutno događa na tržištu.


Špigl: Institucije umetnosti seku svoje budžete širom sveta, dok privatne galerije trenutno imaju velikog udela u troškovima postavljanja muzejskih izložbi.

Ropak: Da, sada se od galerista daleko više očekuje. To se takođe odnosi na pariski Gran Pale, koji je pre nekog vremena imao veliku postavku Kifera, kao i na centar umetnosti “Deichtorhallen” u Hamburgu, koji je ove godine postavio izložbu radova Entonija Gormlija, umetnika iz naše galerije. Dobio sam telefonski poziv: “… Nemamo novca, a sponzor nas je napustio. Hoćete li da učestvujete? Imate 24 sata da odlučite, jer produkciju pokrećemo koliko već sutra.” Proveo sam veče razmišljajući o tome, razgovarao s umetnikom, a onda platio veliki deo troškova, stotine hiljada. Do pre nekoliko godina bi ovakva magnituda događaja bila prosto nezamisliva.


Špigl: Galeristi su ličnosti koje imaju moć, oni odlučuju o umetnosti i načinu njenog predstavljanja u muzejima.

Ropak: Ne, mnogi muzeji su još uvek istinska korektivna sila, i – premda su primorani da funcionišu s malo novca – istovremeno, više potroše. Novac za osiguranje i transport umetničkih dela je ogroman. U Americi, mecene imaju tu moć da oblikuju kako sadržaj umetnosti tako i način njene prezentacije. Ali, srećom, to nije slučaj i s Evropom.


Špigl: Šta bi Bojs, veliki “autsajder” na tržištu umetninama, rekao o ovom razvoju situacije, o dominaciji novca u umetnosti? On je umro 1986, i nije doživeo trenutak kada je tržište po prvi put u istoriji kompletno podivljalo.

Ropak: Bila je to jedna sasvim druga epoha. Bojs je bio umetnik izvan svih formata. Bio je uspešan na svoj način, što se ne mora nužno odraziti i sa finansijskog aspekta.


(prevod: Milan Lukić)

Send Us A Message Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Close