/ Biznis / Izrada vitraža – svetski majstori iz Sombora: Kad bi znao pradeda šta je posle bilo
BiF Analize Čitajte B&F online

Izrada vitraža – svetski majstori iz Sombora: Kad bi znao pradeda šta je posle bilo

This post has already been read 2087 times!

Zahvaljujući znanju i veštinama sticanim više od jednog veka, porodični Atelje Stanišić iz Sombora izrađuje i restaurira vitraže za najprestižnije klijente u celom svetu.

Atelje Stanišić u Somboru smešten je u prostranoj, starinskoj kući s početka 20. veka sa „kibicfensterom“, teškom drvenom kapijom i „suvim ulazom“. Novi milenijum „stanuje“ u prizemlju, u kancelariji sa velikim stolom za sastanke i u prostranom ateljeu na spratu sa posebno osvetljenim radnim površinama. Stevan Stanišić četvrto je koleno vitražista u ovoj porodici. Njegov pradeda Milan Stanišić 1898. godine je u Somboru otvorio staklarsku radnju, a 1908. zapošljava jednog Nemca i jednog Čeha koji počinju da rade vitraž. Od tada do danas osetljiva tehnika oslikavanja i uklapanja stakla neodvojiva je od porodične istorije, a tokom veka poslovanja bilo je i uzleta i padova. „Početkom 20. veka pradeda Milan I Stanišić počinje ozbiljnije da se bavi vitražima, radi za crkve, posebno u Vojvodini. Većina vitraža u baroknom stilu koje i danas imamo prilike da vidimo je upravo iz tog perioda i mnogo njih je nastalo baš u našem ateljeu“, priča Stevan Stanišić.

Nova vlast posle 1945. godine od dede Stevana oduzima privatnu firmu, a njega zatvara kao narodnog neprijatelja. Ipak, pročulo se da je po zanimanju umetnik – vitražista, pa ga angažuju Moša Pijade i Vasa Pomorišac, a sa ovim potonjim postaje jedan od utemeljivača Akademije za primenjenu umetnost u Beogradu. Bila je to propusnica i za novi život porodičnog posla, jer po povratku u Sombor postaje prvi privatnik u gradu. Umesto crkava, koje se sada javljaju tek sporadično i to uglavnom radi rekonstrukcije, klijent mu je nova vlast kojoj masivni i sugestivni izraz vitraža pogoduje da prikaže snagu nove radničke klase. Stevan Stanišić se priseća da je njegov deda u to vreme dobio nekoliko velikih i značajnih projekata – plafon Titove vile od preko 200 kvadratnih metara, vitraže za mnoge državne zgrade, poput zgrade SIV-a, o partizanima u borbi, obnovi zemlje, o pruzi Brčko-Banović, a zatim u hotelu „Metropol“ radi vitraž „Jugoslovenska simfonija“.

Osvajanje Amerike

Kada je država izgubila interes za velike projekte, vitraž se osamdesetih ponovo vratio crkvi i ponekom imućnijem klijentu. Crkve su i danas najbrojnije među naručicima, a Ateljeu se obraćaju i arhitekte koje koriste vitraž u svojim zdanjima i povremeno pojedinci i državne institucije. Prema popisu koji je porodica sprovela pre nekoliko godina, Stanišići su samo u Beogradu uradili vitraže za 56 državnih i javnih prostora. Međutim, od onoga što rade samo u Srbiji, Atelje bi teško mogao da zaposli svojih pet radnika koji, bez obzira što je ovo posao koji traži vreme, strpljenje i specifično znanje, mesečno mogu da naprave 40 kvadratnih metara vitraža. Zato klijente traže po celom globusu, pa tako, „dok je moj pradeda radio u Somboru i okolnim selima, deda proširio posao na celu bivšu Jugoslaviju, a otac na Budimpeštu, odlazeći i do Japana, danas radimo po celom svetu“, kaže Stevan Stanišić.

atelje stanišić

Razgranavanjem posla uspeo je da očuva najbolje iz „oba sveta“: slobodne tržišne utakmice u SAD i male porodične manufkature u Somboru. Ali, poslovanje na globalnom tržištu suočilo ga je i sa apsurdnim situacijama. „Kada radim za stranog klijenta tada staklo nemačkog proizvođača kupujem u SAD jer je jeftinije nego u samoj fabrici u Nemačkoj. Delom zbog kursne razlike evra i dolara, a delom što su dobavljači ugovorom ograničeni u poskupljenjima na određeni procenat godišnje i preko toga ne mogu da idu. Onda to staklo dopremim u atelje u Somboru, ovde izadimo vitraže i vraćamo ga u SAD ili neki drugi deo sveta. Čak i sa avionskim transportom to se isplati jer svugde u svetu, osim kod nas, ručni rad čini 70 odsto cene koštanja. Kod nas toliki udeo ima cena materijala. Tako staklo, kao sinonim krhkosti putuje iz Amerike u Sombor, ovde ga pretvorimo u vitaž, a onda vraćamo u SAD, gde ga uvozi opet moja američka firma. Istovremeno nekada najveće zemlje u izradi vitraža Francuska i Italija skoro su zanemarile ovu tehniku pa nam iz Italije šalju vitraže da oslikamo lice i ruke, a oni rade pozadinu“, objašnjava naš sagovornik.

U toku ove godine Atelje je po sopstvenim nacrtima izradio nove vitraže za predsedničku vilu Ruske Federacije na Baltiku, a pre nekoliko sedmica Stevan Stanišić vratio se iz Saudijske Arabije. U Rijadu je restaurirao vitraž u ambasadi SAD, a za taj posao preporučila ga je autorka vitraža, američka dizajnerka Brenda Belfield, sa kojom sarađuje već petnaestak godina. Prisustvo na američkom tržištu datira od 1992. godine, kada je vitraž koji je Stevan radio sa svojim ocem Milanom za vilu „Viktorija“ na Paliću, nagrađen prvom nagradom na godišnjoj konferenciji vitražista u Čikagu. Tamo upoznaje vlasnika fabrike stakla „Blenko glass“, koji mu ubrzo postaje i poslodavac. U Americi je ostao deset godina i otvorio sopstvenu firmu, „pa se dešavalo da moj otac radi za hotel „Gelert“ u Budimpešti, ja za američke klijente a da neke delove vitraža obojica šaljemo da se urade ovde u somborskoj radionici“. I u Somboru i u SAD proces rada je istovetan, jer je vitraž tehnika stara oko 400 godina koja je do danas ostala nepromenjena, a razlike su u kvalitetu izrade i svojevrsnom rukupisu umetnika.

Receptura starih majstora

„U Americi možete naći u imeniku na stotine adresa vitražista, ali lično sam se uverio da većina radi na gotovo amaterskom nivou. To im je pre svega hobi. Izrađuju lampe i male ukrasne predmete, ali kada je potrebno u vitražu uraditi nekoliko desetina kvadratnih metara, postoji tek nekoliko imena. To je svakako jedan od razloga što smo uspeli na američkom tržištu – izrada 10.000 kvadrata vitraža za nas nije nikakav problem. Ne strahujemo od zahtevnih projekata, pa ni kada je reč o restauraciji vrhunskih majstora, što je posebno osetljivo i traži veliko znanje, strpljenje, ali i samopouzdanje. Za nas je rutina da na 12 metara visine hodamo sa vrednim vitražom u ruci“, kaže nastavljač porodične tradicije.

Stevan i Milan Stanisic

Stevan i Milan Stanišić

Ono što je specifično za američko tržište su posebni standardi koje određuje udruženje vitražista, a da bi se postao njihov član potrebno je dostaviti detaljnu dokumentaciju ne samo o referencama, već i o tehničkoj opremljenosti. „Tek kada postanete član takvog udruženja stičete pravo na licence, koje nisu obavezujuće za poručioce posla, ali im garantuju sigurnost da će posao biti kvalitetno obavljen. I na našem tržištu često kažem klijentima da, ukoliko postoji više ponuda, provere ponuđače i njihove reference, jer pored cene mora se voditi računa i o kvalitetu radova“.

Specifičnost umetničkog zanata koji se prenosi sa kolena na koleno je i u tome da može da se nauči jedino kroz rad. Kod nas ne postoji škola za tehniku vitraža, a kamo li restauraciju, pa su jedini „udžbenici“ dokumenti u porodičnoj arhivi Stanišića o svim vitražima koje su radili. Tu su i stare recepture za izradu vitraža, veoma korisne prilikom restauracije. Jer kako objašnjava Steva Stanišić, „nekada su ateljei sami pravili boje za staklo, a danas se kupuju. Mi smo jedan od retkih ateljea u svetu koji ume sam da napravi upravo onakvu boju kakva je na starom vitražu. Moja supruga Mila, koja je u ovom poslu već dve decenije, postala je vrhunski ekspert u slikanju na staklu. Kažu da svako ima svoju porodičnu tajnu, ali to nije tajna već porodično iskustvo sakupljano više od jednog veka“.

Umetnička dinastija

U porodici Stanišić smenjuju se muška imena Stevan i Milan pa da bi se znalo ko je ko u generacijskom sledu imenima su dodali brojeve. Tako je Stevan Četvrti aktuelni nosilac porodičnog posla, a njegov dvadesetogodišnji sin Milan Peti već uveliko radi u radionici, kako bi uspešno nastavio poslovnu tradiciju.

Aleksandra Isakov

BIZNIS TOP 2010/2011

Send Us A Message Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Close