Nazvati Arona Švarca darovitim značilo bi promašiti poentu. Kada je o internetu reč, sam Aron bio je dar. Godine 2001, kada je imao samo 14 godina, pomogao je u razvoju nove verzije RSS koji nam danas omogućuje postovanje na blogovima, kačenje tekstova i laku distribuciju video materijala na internetu. Samo godinu dana kasnije, već je radio sa ser Timom Berners – Lijem, tvorcem svetske računarske mreže. Sarađivao je na poboljšanju performansi interneta preko Semantičke Mreže, u kojoj je sadržaj veb-stranice ustrojen tako da se njeni osnovni podaci mogu deliti i ponovno koristiti preko različitih onlajn aplikacija i postupaka. Istovremeno je bio i deo tima sastavljenog od programera poput njega (mada nikog ko bi bio baš toliko mlad), od advokata i političkih stratega koji su pokrenuli ‘Kreativne Zajednice’ (‘Creative Commons’) – projekat kojim se, prosto rečeno, omogućavalo jednostavnije deljenje informacija, lak za korišćenje, besplatan i za slobodnu upotrebu od strane bilo koga – bez autorskih prava i licenci.
Za većinu onoga što je radio dobijao je simbolične sume ili nije tražio ikakvu naknadu. Jedini izuzetak bio je Reddit*, iako je Aron kasnije zvučao gotovo pokajnički kada je govorio o bogatstvu kojim je njega i kolege obasuo veliki američki izdavač Condé Nast** kupivši 2006. ovu veoma popularnu društvenu stranicu. U svakom slučaju, Aron se, kako sam kaže, i nije baš najbolje uklapao u rad korporacije napustivši je nekoliko meseci kasnije, odnosno – zavisno od toga s kim ste razgovarali – bio je zamoljen da je napusti. Zarađeni novac omogućio mu je da se usredsredi na svoju neumoljivu borbu za slobodni pristup podacima, obezbeđujući onlajn masama da u njima besplatno uživaju.
Naime, iako je programiranje bilo njegova prva ljubav, kampanja koju je poveo bila je njegov istinski poziv. Bio je suosnivač formacije Demand Progress (‘Zahtevajte Napredak’) koja se borila protiv internet cenzure, odigravši važnu ulogu u prošlogodišnjoj onlajn kampanji. Tada je ova grupa doprinela rušenju zakonodavnih predloga uperenih protiv piraterije, omevši tako planove holivudskih filmskih studija i vlasnika autorskih sadržaja, koji su ovaj zakon želeli da ‘proguraju’. Njegov ‘Guerrilla Open Access Manifest’ je 2008. nagovestio – a možda i nadahnuo – neke akademske krugove, iz kojih su nedavno stizali oštri apeli onlajn čitaocima: da izbegavaju časopise i štampu koja im naplaćuje pristup.
Švarc je 2006. godine dobio, premda ne želeći da kaže kako, kompletne bibliografske podatke svih knjiga iz američke Kongresne biblioteke. Smatrao je nepoštenim da Odsek bibliotečkih kataloga naplaćuje visoke naknade za pružanje ovih informacija, koje – budući da je reč o vladinom tj državnom tj opštem dobru – nisu bile pod zaštitom autorskih prava u Sjedinjenim Američkim Državama. Tako je objavio ‘Open Library’: virtuelnu biblioteku čiji je cilj osigurati da svaka objavljena knjiga bude registrovana u sklopu ‘Internet Arhive’ – projekta iza kojeg stoji informatičar i internet aktivista Bruster Kale. Ideja je da ovaj ‘digitalni bibliotekar’, zapravo, pohrani i kopiju svake stranice – svakog vebsajta – koji se ikada pojavio onlajn.
Zaprepastila ga je činjenica da su federalni sudski dokumenti bili dostupni samo ako platite za njih. Uzgred, sistem je čak imao i nepristojno neumesan naziv: PACER – “Slobodan pristup elektronskim sudskim zapisima” (Public Access to Court Electronic Records). Podstaknut time, Švarc 2009. koristi datoteke javnih biblioteka, koje svojim korisnicima privremeno dodeljuju slobodan pristup. Na taj način je, pre nego što mu je veza odsečena, uspeo da se dokopa osamnaest od ukupno 500 miliona PACER-ovih dokumenata. Sav ovaj materijal završio je na stranici public.resource.org koju je osnovao Karl Malamud, veteran u zagovaranju koncepta slobodnog pristupa, takođe poznatog i kao Javni bibliotekar Interneta. FBI je poveo istragu, ali nije podigao optužnicu.
Vlasti, međutim, nisu uvek bile toliko popustljive prema njemu: 2011. je uhapšen zbog navodnog preuzimanja 4.8 miliona dokumenata iz JSTOR-a, digitalne datoteke članaka iz naučnih časopisa, čije se funkcionisanje bazira na pretplati. Tužioci tvrde da je gospodin Švarc, u to vreme student na Harvardu, instalirao laptop u maloj prostoriji tik do zgrade MIT-a koristeći pseudonim kako bi pristupio univerzitetskoj mreži; pristup je besplatan za osoblje i studente ove institucije. U slučaju da je presuda po ovom predmetu doneta, Švarc bi se suočio sa zatvorom u trajanju do 35 godina i kaznom od million dolara.
JSTOR je kroz građansku parnicu rešio ovaj slučaj s Aronom, smatrajući ga okončanim. U stvari, ubrzo potom je čopor tužilaca nasrnuo na njega s krivičnim optužnicama, a riznica svih materijala koje je Švarc učinio javno pristupačnim je otvorena. A samo dva dana uoči njegove prerane smrti 11. januara, kada je u svom njujorškom stanu očigledno počinio samoubistvo, pušten je test program koji omogućava ograničeno čitanje nekih 4.5 miliona članaka – koji su tako postali pristupačni svima onima koji bi se besplatno registrovali.
Perspektiva dugogodišnjeg boravka iza rešetaka možda je a možda i nije gurnula preko ruba ovog 26-godišnjaka, koji se već dugo borio protiv napada depresije. Mišljenja su podeljena oko toga da li su tužioci zaista i bili u stanju da optužnicu osiguraju uverljivim dokazima. Izvesno je to da je postojalo široko uverenje kako je bilo dovoljno razloga da ga puste na miru. Lorens Lesig, poznati univerzitetski profesor i internet teoretičar, Aronov prijatelj i mentor, misli da je bilo dovoljno dokaza koji pokazuju kako dela njegovog štićenika nisu bila pogrešna – s moralnog, ako već ne i s pravnog aspekta. Aleks Stamos, veštak koji je svedočio u korist njegove odbrane, opisao ga je kao „lakomislenog“ ali ne i kao kriminalca.
Na vest o njegovoj smrti, Glen Flajšman s tehno-bloga magazina The Economist pregledao je brojne e-mejlove razmenjene s gospodinom Švarcom tokom 2000-01. Tada još dečak usred tinejdžerskog doba, ali s lepo koncipiranom rečenicom koja je brzo i direktno dolazila do poente, zrelom baš kao što je tada bio i njegov mladi um. Želeo je da od njega dozna odakle mu knjiga s uporednim podacima cena, koju su koristili za vebsajt i grafikone. Čak je predložio i saradnju, uz veliko žaljenje neostvarenu, na ideji koja je kasnije postala jezgro projekta Open Library.
Pre deset godina Švarc je, sa za njega tipičnom dalekovidošću, postavio veb stranicu na kojoj je ‘virtuelni poverilac’ davao instrukcije kako da sadržaj svojih hard diskova učinimo javno dostupnim – poslednji njegov poklon onlajn zajednici. Ipak, ovo slaba je uteha za gubitak najizuzetnije osobe u onlajn zajednici hakera-aktivista. I baš kao što je ser Tim Berners Li sažeo u 140 znakova: „Aron mrtav. Svetske lutalice, izgubili smo mudrog vođu. Haktivisti, jedan od nas je pao. Roditelji, jedno dete smo izgubili. Plačimo.“
I veb je zaplakao.
*Reddit – društveni vebsajt na kojem registrovani korisnici podnose sadržaj u obliku linka ili teksta. Ostali korisnici potom glasaju, čime se post automatski rangira. U zavisnosti od ukusa čitalaca koji glasaju, post ili link zadobija svoju poziciju na naslovnoj ili nekoj drugoj stranici Reddita.
**Condé Nast – veliki američki izdavač ‘lajfstajl’ magazina, medu kojim su Architectural Digest, Bon Appétit, GQ, The New Yorker, Vanity Fair, Vogue
***JSTOR, skraćenica od „Journal Storage“, digitalne biblioteke osnovane 1995. U početku je pohranjivala digitalizovane stare materijale akademske periodike, a danas takođe i knjige, primarne izvore kao i aktuelne nove časopise. Pristupa mu se uglavnom preko pretplate, mada su neki stariji sadržaji dostupni svima. JSTOR je 2012 pokrenuo program kojim se učenicima i istraživačima pruža ograničen ali besplatan pristup starijim člancima i radovimaCondé Nast – veliki američki izdavač ‘lajfstajl’ magazina, medu kojim su Architectural Digest, Bon Appétit, GQ, The New Yorker, Vanity Fair, Vogue
The Economist , Babbage blog (nauka i tehnologija), G.F. | Sijetl i M.G. | San Francisko
Preveo Milan Lukić