Autori i protagonisti glavnih likova u satiričnoj seriji „Državni posao“, koji u izmišljenoj državnoj firmi rade sve drugo osim posla za koji primaju sigurnu platu su jedan inženjer petrohemije, „sa solidnim iskustvom u državnom sektoru“, jedan profesor istorije koji je, kako ističe „jedan od retkih u Srbiji koji ne radi u svojoj struci“, i jedan muzičar, koji napomnje da se od početka znalo da će baš njemu pripasti lik „blago iritantnog Novosađanina, mada nisam očekivao da će moja uloga zahtevati i da me u seriji prati baš toliki maler sa ženama“. Popularnost koju su stekli njihovi izmišljeni neradnici puni predrasuda objašnjavaju činjenicom da smo svi mi pomalo – oni.
“Čiji je taj internet, je l’ i on Miškovićev”, samo je jedno od pitanja koja postavljaju junaci sve popularnije satirične emisije Radio-televizije Vojvodine “Državni posao”, koja je tokom novogodišnje noći ovoj televizijskoj kući obezbedila rekordnih milion i trista hiljada gledalaca. Ekipa autora i glumaca pomenute serije već je poznata domaćoj publici po humorističkim emisijama “Noćna smena” i “Velika Srbija”. U najnovijem serijalu radnja se odvija u kancelariji izmišljene državne firme, u kojoj trojica službenika primaju plate da bi tokom radnog vremena čitali novine, vodili političke rasprave, izbegavali da se jave na telefon, igrali društvene igre… To su sve sporedne radnje u odnosu na glavnu aktivnost – kako da državnu službu iskoriste za lične interese, uključujući i zapošljavanje rođaka u tolikom broju da službenici na celom spratu nose isto prezime. Uvereni su da ih i pruisluškuju tajne službe, a ako one omanu, za svaki slučaj prisluškuju jedan drugog, kako bi pomoću proverene srpske discipline – cinkarenja – lakše napredovali u karijeri.
Ovako mnogi zamišljaju državne službenike, i možda je baš karikiranje tih stereotipa ključ uspeha “Državnog posla”. Specifičnost ove serije je i u tome što autori i glavni akteri nisu profesionalni scenaristi i glumci. Ulogu glavnog arhivatora Đorđa Čvarkova igra Dimitrije Banjac, inženjer petrohemije i čovek sa radnim iskustvom u državnim firmama. Njegovog kolegu, Krajišnika Dragana Torbicu glumi Nikola Škorić, profesor istorije, koji u razgovoru za „Biznis i finansije“ sarkastično komentariše da je „jedan od retkih u Srbiji koji ne radi u svojoj struci“. Lik najmlađeg kolege, Boškića, pripao je Dejanu Ćirjakoviću, muzičaru koji sa svojim bendom „Tripcycle“ uskoro izdaje album. Ideja o „Državnom poslu“ realizovana je zahvaljujući urednici serije Sonji Kokotović, koja je uspela da uveri urednički kolegijum RTV da ovoj trojici mladih ljudi pruži šansu, „uz uslov koji su autori od početka postavljali, da imaju punu slobodu u kritici društvenih anomalija i aktera na našoj političkoj sceni“, priča Kokotović.
Svi smo mi pomalo oni
Kako jedan inženjer, jedan profesor istorije i jedan muzičar prikazuju društvo u kome žive i aktuelne probleme kroz likove državnih službenika? Arhivar Đorđe Čvarkov ima još samo četiri godine do penzije, pa zato mlađe teroriše lekcijama koje niko ne traži i svaki čas pominje srećnija vremena, kada je on „drmao firmom“ kao finansijski direktor. Sada svoje finanansijsko umeće iskazuje kroz dodatnu delatnost – gaji kokoške koje prodaje preko sindikata, a da bi posao „tekao“ redovno „podmazuje“ direktora. Iako stasao u vreme „bratstva i jedinstva“, Čvarkov ne podnosi „dođoše“, posebno iz Krajine, što je upravo slučaj sa njegovim kancelarijskim kolegom Draganom Torbicom. Odan novoj ideologiji „lokalpatriote“ sanja da je Vojvodina ušla u EU, a on je, zahvaljujući tome što vojvođanski novac ostaje kod kuće, a ne u Beogradu, otvorio brojne farme cverglana (pilića). Idilični san o mladoj vojvođanskoj državi završava srećno proterivanjem svih „dođoša“, na čelu sa Torbicom kojega imigracioni organi sprovode ravno do Ćurprije.
Kad se prene iz sanjarija, do njega i dalje sedi Dragan Torbica, poreklom Krajišnik, zadužen do guše, koji ne prestaje da se žali na svoju materijalnu situaciju. I pored toga, ni za živu glavu ne bi „robovao“ kod privatnika. Najmlađi Boškić, takođe prednost daje državnom hlebu, koji mu obezbeđuje brat „golub preletač“, čovek sa nepogrešivim osećajem kada treba promeniti partijsku knjižicu da bi se obezbedila funkcionerska pozicija. Ćirjaković opisuje lik Boškića kao predstavnika mlade generacije „koji je bez ikakvih ambicija i vizije šta želi i ume da radi. Umesto toga bira sigurnost i radi šta mu daju, a najbolje mu je kad ne radi ništa“. Naš sagovornik dodaje da se od početka znalo da će baš njemu pripasti lik „blago iritantnog Novosađanina, mada nisam očekivao da će moja uloga zahtevati i da me u seriji prati baš toliki maler sa ženama“. Njegov kolega Banjac napominje i da do sada nisu imali neprijatnosti zbog činjenice da neretko inspiraciju za likove nalazi u ljudima koje poznaje, „jer svi smo mi pomalo Torbica, Čvarkov ili Boškić. Ma koliko ovi likovi delovali komično na prvi pogled, cela ova priča je veoma ozbiljna. Ona je ruglo našeg nerada, jaza između starosedelaca i došljaka, između genaracija, načina na koji se dolazi do posla u Srbiji, našeg autoritarnog mentaliteta i odnosa prema drugima i drugačijima“.
U seriji je dat i svojevrsni omaž televizijskog zgradi na Mišeluku, brdu iznad Novog Sada, koja je bila njegov simbol dok nije srušena tokom NATO bombardovanja 1999. godine. „Gledao sam sa svoje terase kako zgrada gori celu noć“, priseća se Banjac, koji objašnjava da su među spasenim stvarima bila i odela koja su u „samoupravna“ vremena šivena za televizijske potrebe prema krojevima iz tada veoma popularne „Burde“. Neka od tih odela su postala Čvarkov „zaštitni znak“ – sitno karirani sakoi koje je „po Burdi“ sašila njegova baba, a koji su mu toliko uski da uglavnom može da zakopča samo jedno dugme – ono iznad stomaka.
Fudbalska metoda
Ćirjaković objašnjava uspeh serije i činjenicom da epizode traju kratko – od pet do deset minuta, a Sonja Kokotović dodaje da je prvobitna ideja projekta bila da se on realizuje kao stand up komedija. “Pokušavali smo da napravimo stand up koji trpi televizijsku formu. U potrazi za piscima, aforističarima, glumcima tokom vremena smo došli do ove forme“. Ona je zahvalnija, smatra i Dimitrije Banjac, „jer u u stand up formatu si sam, pa kako ispadne, a u ovom slučaju kad „zapnem“ imam pomoć Škorića i Ćirjakovića. To je kolektivni sport u kom jedan drugome nabacujemo loptu i tako lakše postižemo pogotke”. Škorić kaže da se pridržavaju scenarija, ali uz česte improvizacije. Svake nedelje napišu šest tekstova, od kojih izbace onaj koji im se čini najlošiji i snime pet epizoda, svaku za po jedan radni dan.
Na „Državnom poslu“ radi mala ekipa. Pored pomenutih urednice i glumaca, tu su i reditelj Stojče Stoleski, snimatelji i tonci, ali i direktor RTV Slobodan Arežina koji im zajedno sa Sonjom Kokotović pomaže nalaženjem zgodnih vesti za “obradu”. Snimaju uveče, kada im se završi radno vreme na regularnim poslovima. Često ne uspevaju da ostanu ozbiljni, pa mnoge scene ponavljaju više puta. Za sada je sigurno da će se „Državni posao“ emitovati do leta, „ a onda bismo mogli da pređemo na nešto novo“, kaže Ćirjaković. On i njegove kolege najavljuju mogućnost da ubuduće gledamo „Srbe u svemiru“, ali napominju da još ništa ne mogu da tvrde sa sigurnošću.