/ Blogovi / Bezočne finansije
BiF Analize Čitajte B&F online

Bezočne finansije

This post has already been read 1387 times!

Postoji Marfijev zakon koji kaže da se do pravog rešenja dolazi tek pošto se isprobaju sva pogrešna. Pa mogao bi se on primeniti na način rešavanja izlaska iz krize. Naime, posle svih hiljada milijardi upumpanih u finansijsku sferu, konačno se počelo razmišljati kako je moguće krizu bar olakšati, ako ne i otkloniti, ako se mnogo manji deo tih volšebnih para usmeri prema realnoj ekonomiji. Do tog zaključka je prvi došao Obama, kada je shvatio da banke dobijeni novac koriste da bi sanirale svoje rezerve, a sa viškom ponovo krenule u kocku na svetskom tržištu derivata, umesto da kreditiraju domaću privredu i tako pokrenu proizvodnju i ekonomiju. Podnošljivo je da država spasava banke, ali dirnuti u njihovu politiku trošenja tih kredita bilo bi atak na srž svetog liberalizma. Zato je Amerika morala dodatno da spasavala državnim kreditima Forda, Krajslera i druge velike kompanije, ne bi li pokrenula sopstveno ozdravljenje. Zatim je Island još odlučnije, gurnuvši banke da se same koprcaju, pomogao privredi da se oporavi te sada slovi kao uzor šta treba raditi.

Negde od 2008. kada su – u priličnoj koliziji sa razumom – banke zatrpavane parama, ja, koji nisam ekonomista, nego novinar, i iza kojega ne stoje instituti i ogromno znanje, jednostavno sam se u tekstovima pitao zašto države ne pokrenu ekonomiju pre svega plaćajući sopstvene dugove privredi. Navodio sam i primer guvernera Avramovića koji je novi dinar pustio 1994. godine preko računa preduzeća, a ne banaka, upravo da bi bankama oduzeo moć manipulacije. Nisam ni lud ni narcisoidan da bih očekivao odgovor. Međutim on stiže „pošto je sve pogrešno isprobano“.

crisis

U Evropskoj uniji postoji propis da se dugovanja moraju platiti u roku od 60 dana. Italija, kao i obično, negativni je rekorder, jer duguje „svojima“ u proseku 180 dana sa ekscesima do 4 -5 godina! U isto vreme tim svojim dužnicima naplaćuje porez veoma promptno i energično pa se računa da je negde oko 40 odsto bankrotiralih preduzeća propalo upravo zbog nesolventnosti prema poreskim organima. Valjda i poslednjem neukom čoveku postaje je jasno da spasa nema dok se ne pokrene realna privreda i zato su konačno prezadužene zemlje počele bar delimično da plaćaju svoje obaveze privredi. Prva je u EU to uradila Španija i uspela da uspori tempo propadanja.

Dugovanjem „svojima“ države ne moraju da uzimaju strane kredite za taj iznos, a kao da ih ne brine što stoje lažno bolje i plaćaju kamate niže nego kad bi dugovanja vratile novim stranim kreditima. Strane poverioce ne uzbuđuje to što je neka zemlja nepoštena prema svojim preduzećima i građanima, njima je važno da naplate svoje pare. Zato dobar deo kredita koji se iz EU sliva u najzaduženije zemlje (Grčka, Italija, Irska, Portugal…) direktno ide na vraćanje dugova stranim privatnim kreditorima, pa prema tome samo delimično pomaže zemljama pred kolapsom. Strani poverioci se sudski prinudno prvi naplaćuju, a zemlja dužnik pada u još dublje dugove za iznos ukupan kredita koje je primila.

danger-crisis

Vratimo se Italiji, jer je zaista uzor nepoštene politike. Pretendent na premijersko mesto, levičar Bersani, obećao je da će prvi potez njegove vlade biti da država koju vodi vrati sve prispele dugove svojoj privredi. Objasnio je kako to misli da izvede i njemu se veruje. Da bi ga preduhitrila italijanska privremena vlada je 25. marta donela odluku da u dve godine bude vraćeno 40 milijardi evra dugovanja. To nije ceo iznos, jer država duguje privredi znanično 70, a nezvanično, kada se saberu i dugovanja regija, provincija i opština, račun iznosi 150 milijardi evra, što je 10 odsto BDP. U odluci vlade su oni mladi „isterivači pravde“ iz Pokreta 5 zvezdica otkrili da će deo tih ionako nedovoljnih para biti dat bankama! To je prevršilo svaku meru. U Italiji dnevno (u prva dva meseca 2013.) propada prosečno 167 preduzeća. Ukupno preko pola miliona privrednih subjekata ne postoji više od početka krize. Preko 250 preduzetnika izvršilo je samoubistvo želeći da bar spase obraz, ako ne može i svoje preduzeće. To su oni koje država u sprezi sa bankama potkrada. Nešto mi se čini da Marfijev zakon kojim počinje tekst valja malo modifikovati: nisu isprobavana „pogrešna“ nego „pokvarena“ rešenja. Kako vidimo ništa tu nije slučajno nego do sitnica i podlo smišljeno da bi opet isti otimali novac. Italija ovde služi samo kao najdrastičniji primer i opomena, jer u velikom delu sveta, pa i u našoj zemlji, dugovanja sopstevnoj privredi iznose više nego penzijski fondovi na koje se atakuje kao na uzročnike krize. I učesnici slovenačkih protesta su to uvideli i naterali ministra finasija da plati državna dugovanja. Polako se talas kreće i ka nama.

dziva

Milutin Mitrović

Send Us A Message Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Close