Home Posle 5 Džon Ralston Sol: Licemerje protiv slobode izražavanja

Džon Ralston Sol: Licemerje protiv slobode izražavanja

by bifadmin

Hotimični nedostatak logike u zapadnoj civilizaciji prosto je neverovatan. Pozdravljamo slobodu koju su nam omogućili blekberi, tviter i internet u novim i revolucionarnim oblicima, kada ova sredstva koriste mladi na Trgu Tahrir, u Tunisu ili Siriji. Kakva divljenja vredna sloboda koju nam te tehnologije donose! Mi tu slobodu dočekujemo sa oduševljenjem, kao korak napred u ostvarivanju ljudskih prava koja često podrazumevaju određeni oblik poverljivosti. Ti mladi ljudi mogu da delaju donekle kao pojedinci, jer su u mogućnosti da se upoznaju s različitim stvarima – idejama, znanjem, namerama, interesovanjima – koje ne moraju da dele s drugima. Ti drugi mogu biti porodica, prijatelji ili poslodavac, korporacija ili vlada. Osnovna zaštita koju pružaju ovi novi oblici poverljivosti sastoji se, zapravo, u zaštiti od policije i sudova.

U svemu tome nema ničeg novog. Zapadna ideja zastupa gledište da postoji veza između intime – možete je nazvati privatnošću – i slobode. Možemo koristiti ono što znamo a da nas, pri tom, država – vlast – ne progoni, prisluškuje ili sprečava u tome. To je jedan vid individualizma.

U nuždi, naravno, država može onemogućiti pristup sadržaju savremene komunikacije tako što će ukinuti celokupan sistem komunikacija. To je ono što je pokušao Mubarak. Ali, kako ovaj sistem sadrži istovremeno i bankarski, trgovački i upravljački sistem vlade, nije bilo moguće ukinuti ga potpuno.

Mubarakovi ljudi pokušali su da isključe sistem mobilne telefonije kako bi prekinuli delovanje demonstranata, ali su time naneli veću štetu sopstvenim snagama bezbednosti. Pokušali su i da ga naizmenično uključuju i isključuju kako bi stvorili zabunu, ali uspeli su jedino u tome da sebi naprave pometnju. Policija uvek ima mnogo preču potrebu za redom nego njeni protivnici.

U jednom trenutku, tokom demonstracija u Kairu, zabrinuo sam se za predsednicu egipatskog PEN centra, Ekbal Baraku; brinuo sam zbog toga što mi je prijatelj, i zbog toga što sam predsednik Međunarodnog PEN, jedne od prvih organizacija za slobodu izražavanja.

Ova organizacija postoji već 90 godina. To je asocijacija desetine hiljada pisaca okupljenih u 145 PEN centara u 102 zemlje i jedina međunarodna književna organizacija. Mi smo prvi došli na ideju da organizujemo međunarodne kampanje u korist pisaca u zatvoru ili u nevolji: slanjem pisama, lobiranjem širom sveta. Uspeli smo u odbrani Artura Kestlera, koga su Frankovi fašisti osudili na smrt, ali, nažalost, ne i u odbrani Federika Garsije Lorke.

Naš bivši predsednik Mario Vargas Ljosa je dobio Nobelovu nagradu za književnost, dok je predsednik i osnivač Nezavisnog kineskog PEN centra, Liu Ksijaobo, dobio Nobelovu nagradu za mir, ali je i dalje u zatvoru. Preko 800 imena nalazi se na našem Spisku pisaca u zatvoru, u čiju korist vodimo kampanju.

Brinući za Ekbal, pokušavao sam da stupim u vezu s njom, ali nijedna telefonska linija nije radila. Onda se ona odjednom javila na svoj mobilni telefon. Sistem je ponovo bio uspostavljen. Jedva sam je čuo od zaglušujućih povika ljudi na Trgu Tahrir, na kom je upravo trebalo da održi govor.

„Čuvaj se“, doviknuo sam joj glupavo, na šta mi je ona uzvratila: „Ne brini, Džone, borbe se vode na drugoj strani trga.“

Znači, to je sloboda koju podržavamo. Tek kada je pobuna buknula u Londonu bilo je jasno da je ista komunikaciona tehnologija predstavljala srž njenog uspeha. E, onda se odjednom naširoko počelo raspravljati u Londonu i širom zapadnog sveta o isključivanju sistema komunikacija radi sprečavanja neprihvatljivog ponašanja. Zahvaljujući poverljivosti ličnih podataka koju je omogućila upravo nova tehnologija, pobunjenici su očigledno imali za vlast neprihvatljivu prednost. To je posebno neobično budući da upravo zapadne vlade koriste iste te tehnologije u cilju prikupljanja tajnih podataka poslednjih četvrt veka, dok naše korporacije sakupljaju gomilu povlašćenih informacija – tajnih informacija – o svima nama kako bi stekle što više novca.

Uzmimo jednostavan primer: američka vlada je, u proteklih deset godina, sakupila i stavila pod ključ pet miliona tajnih dokumenata godišnje, komunikacijskih i informacijskih dokumenata, da bi došla do neverovatnih pedeset i pet miliona tajnih dokumenata samo tokom prošle godine.

***

Ali, šta reći, šta uraditi? Nova digitalna sredstva komunikacije zamenila su večno promenljive strukture slobodnog govora. Sokrat je govorio svojim učenicima da postavljaju pitanja vlastima, što ga je dovelo do samoubistva. Izlazeći iz kurije, rimski senatori su odlazili na trgove da osvoje javno mnenje; razni Cezari su ih ohrabrivali ili zatvarali. Ciceronu je zbog toga bila odrubljena glava. Rebels je držao govore na barikadama u Parizu; reformatori i antireformatori ispred skupština. Tokom dva veka novine su korišćene za razne ciljeve, a vlast je svim silama nastojala da ih ućutka ili ukine, sve u ime reda i mira. Radio, film, TV – evo nas opet na početku!

Pobune u Londonu, u Vankuveru i u predgrađu Pariza bile su veoma različite. Nema sumnje da je u njima učestvovalo mnogo mladih pod dejstvom alkohola, mnogo sitnih kriminalaca, ali ono što me je zapanjilo jeste lakoća s kojom su vlasti uzvratile napad, koristeći stereotipne argumente, prvenstveno se pozivajući na red i mir. Niko se nije zapitao o mogućim skrivenim uzrocima tih događaja. Šta s mladima bez nade za zaposlenje? Šta s mladom srednjom klasom gurnutom na bespuće potrošačkog društva? Šta s mladim doseljenicima isključenim iz društva?

Možda ništa od ovoga ne opravdava nasilje na javnom mestu, ali ne opravdava ni plitkoumne lidere koji više vole red i mir od živih građana, one koji neće da shvate da nešto nije u redu u društvu koje oni treba da vode.

Načelo je jednostavno: kada oni na vlasti posegnu za ograničavanjem slobode izražavanja u ime reda, svaki oblik individualnog izražavanja i javnog informisanja – a time i opšta dobrobit – trpi. Snage bezbednosti, gde god se nalaze, uvek će za sebe naći izgovor tvrdeći da je sloboda na stranputici, i sve to kako bi ograničile građansku slobodu; one će uvek izbegavati da misle o komplikovanom stanju u društvu pribegavajući jednostranim rešenjima.

Treba se samo prisetiti načina na koji su katastrofa i tragedija 11. septembra iskorišćena da moćnike ovlaste da na nove načine prisluškuju, snimaju, atakuju na privatnost, hapse. Ograničenja i gubitak privatnosti koji karakterišu poslednju deceniju devedesetih godina bili bi smatrani skandaloznim.

TV drame i filmovi odaju utisak da je svrha zakona ograničavanje nepouzdanog građanstva i korumpiranih vođa. To je tačno za, otprilike, pet posto prekršilaca zakona. Međutim, podjednako važna svrha ovih zakona jeste da ograniči vlast, policiju, snage bezbednosti, birokratiju, kao i sve one privatne moćnike, velike korporacije. To je daleko teže od hapšenja običnih kriminalaca, bili oni nasilni ili ne.

Na taj način, drugo lice slobode izražavanja odslikava prvo. Mi imamo zakone. Ako nas osumnjiče da smo ih prekršili, mogu nas optužiti, a onda počinje transparentni, javni postupak. Neki pojedinci će, naravno, pokušati to da iskoriste kako bi loše postupili. Ničeg novog u tome nema, i to nisu razlozi za ograničavanje struktura slobodnog izražavanja sve sa ciljem da se ojača red.

Prevod sa engleskog: Vanja Radaković

(Iz knjige Kriza je grupno putovanje, Arhipelag, 2012)

Pročitajte i ovo...