/ B&F Plus / Sudbina neprivatizovanih banaka: Plakaću sutra
BiF Analize Čitajte B&F online

Sudbina neprivatizovanih banaka: Plakaću sutra

This post has already been read 1213 times!

Protekle godine građani su kao poreski obveznici izdvojili na stotine miliona evra da bi se spasle državne banke kojima je nemarno upravljano. Uprkos tome, veliki deo javnog mnjenja i dalje smatra da je bitno da u bankarskom sektoru postoje jake državne banke, pa šta košta da košta.

kasica prasica
Početak 2000-ih posle oktobarskih promena doneo je prve napore u sređivanju toskičnog bankarskog sektora i gašenje loših državnih banaka. Tada je malo ko mogao da zamisli da će to ujedno ostati i jedan od retkih reformskih poteza sve do danas.  Izgradnja finansijskog sistema bila je zasnovana na prilivu kapitala iz inostranstva što je bio neoprostivi greh za nosioce „patriotske“ ekonomske misli, iako su njene pozitivne osobine bile brojne – od otvaranja novih radnih mesta do veće efikasnosti, boljeg kvaliteta usluge i dobrih poslovnih rezultata, koji se teško mogu porediti sa ranijim sistemom državnih i paradržavnih banaka.

Nastajanje tržišta
Kroz ubrzanu privatizaciju u domaći finansijski sektor je ušla većina najjačih regionalnih igrača. Od brzine njihovog ulaska je u velikoj meri zavisila i strategija daljeg razvoja, a samim tim i njihov položaj na tržištu. Neke strane banake su svoju poziciju na srpskom tržištu počele da grade u osvit svetske finansijske krize, pa je skupa ulaznica zajedno sa kasnijim padom tržišta bila kombinacija koja je konstantno dovodila do gubitaka u poslovanju.  Država je pak, s druge strane, krizu dočekala sa desetak banaka u kojima ima dominantan uticaj, a veliki broj njih zauzimao je tek minoran prostor u domaćem bankarskom sistemu. Njihova prodaja je sa zahuktavanjem krize postala nemoguća misija, čemu više nije mogla pomoći ni strateška odluka da se obustavi izdavanje „green field“ licenci. Apetit inostranih bankarskih igrača za ovdašnje tržište bivao je sve manji, štaviše, vlasnici pojedinih banaka sa inostranim kapitalom, otvoreno ili diskretno, najavljivali su mogućnost izlaska sa tržišta.
U takvim okolnostima, u poslednje četiri godine, država je uspela da pronađe strateškog partnera jedino za kragujevačku Credy banku (Nova kreditna banka Maribor), dok su Komercijalna i Čačanska banka ojačale kapitalnu bazu sa postojećim partnerima u liku međunarodnih finansijskih organizacija. Ostatak bankarskog sektora pod patronatom države ostao je na braniku marginalnog tržišnog udela sa istim snagama, dok se ukupni bankarski kolač sa produbljavanjem krize permanentno smanjivao.

Pogoršani uslovi poslovanja i nemogućnost pronalaženja strateškog partnera nisu bile jedine brige koje su se navalile na poreske obveznike kao krajnje nosioce državnog kapitala u ovim bankama. Usađena anomalija ovih privrednih subjekata da ne moraju kao druge banke da percipiraju rizik na tržištu i u skladu sa njim prikupljaju depozite i plasiraju zajmove, postala je vidljiva sa produbljivanjem krize. Nepostojanje principa kontrole i odgovornosti, i podređenost tržišnih partijskim kriterijumima poslovanja, dovela je do gomilanja loših kredita u državnim bankama a potom su one postale ozbiljna pretnja za stabilnost finansijskog sistema.
Slučaj Agrobanka, za čije je razmere šira javnost saznala tek nakon okončanja izbornog procesa, pokazao je sve karakteristike državnog upravljanja u bankama – nezainteresovane državne činovnike koji nisu bili kadri da kontrolišu poteze menadžmenta. Gotovo identičan model poslovanja, sa ništa manjim žarištem, viđen je u novosadskoj Razvojnoj banci Vojvodine (ex Metals banka), dok je spas u parama poreskih obveznika za prebrzo „topljenje“ kapitala morala da potraži i beogradska Privredna banka.

under-rug

Kako dalje?
I dok se prethodna vlast zadovoljavala „rešavanjem“ problema njihovim guranjem pod tepih, aktuelni kreatori državne ekonomske politike odvažno su se suočili sa izazovom ali na način koji teško može dovesti do opipljivih rezultata. Rešavanje problema proisteklih iz koncepta državnog bankarstva, bez demontaže vlasničkog mehanizma (privatizacije), može doneti samo privid dobrobiti u društvu u kojem je populizam dominantan deo sistema vrednosti. Prema svemu viđenom, država je i dalje rada ostati vlasnik (preduzetnik) u bankarskom sektoru, dok se velike bilansne dubioze po aktuelnoj dogmi teško mogu pripisati vlasničkom odnosu i moralnom hazardu koji iz njega proizilazi.
Tako je rešenje za Agrobanku nađeno njenim uhlebljenjem u takođe državnu Poštansku štedionicu, dok su manjinski interesi privatnih akcionara hiruški odstranjeni u postupku koji će, kako sada stvari stoje, doneti još jednu međunarodnu parnicu sa krajnje neizvesnim ishodom. A o posledicama po investicioni kredibilitet naše zemlje koju je doneo skandal sa krivotvorenim finansijskim izveštajima ove banke teško da bilo koji sud može dati poslednju reč.
Dubioze Razvojne banke Vojvodine, koje su već odnele više od 150 miliona evra budžetskih para, takođe će se „peglati“ novcem poreskih obveznika što je cena koju će zahtevati neka od komercijalnih banaka za preuzimanje aktive i obaveza ove banke, a što je dogovoreno na političkom nivou (Republika-Pokrajina) početkom decembra protekle godine. Proces saniranja (gašenja) ove banke, iako munjevito dogovoren usled opasnosti po stabilnost finansijskog sistema, još je daleko od konačne realizacije, te ne bi trebalo da začudi novo bankarsko uhlebljenje u državnim redovima, umesto najavljenog kakvog-takvog tržišnog rešenja.
Privredna banka, koja je samo zahvaljujući svojoj veličini, lani opteretila državni budžet sa „svega“ 20 miliona evra, bila je najbliža krajnjoj privatizaciji od svih državnih banaka u bliskoj prošlosti, ako se tako može reći za nedavno sprovedeni tenderski postupak koji su investitori zaobišli u širokom luku. Uprkos popuštanju krize u razvijenom svetu, očito da se ino kapital nije toliko osokolio da bi ponovo pohodio rizične destinacije na kojima, pride, najviši državni zvaničnici finansijski sektor nazivaju „najvećim neprijateljem naroda“.
Dakle, u trenutnim uslovima, očito je da je malo izgledno da će domaće banke naći strateškog partnera. Od ove prolazne situacije više zabrinjava činjenica da se ni u tragovima ne mogu pronaći iskrene namere nosilaca vlasti za povlačenjem države iz bankarskog sektora. I dalje dominiraju populističke floskule o neophodnosti postojanja državnih banaka, premda za obične građane one ne podrazumevaju ni povoljnije kredite, niti veće kamate za štednju, niti… Štaviše, usluge ovih banaka su obično slabijeg kvaliteta, dok su opasnosti nepotrebnog troška po građane, videli smo, više nego izgledne.
Veoma je očito da ovdašnjim političarima nije dovoljna centralna banka kao jezgro i regulator ovog segmenta finansijskog sistema, pa će i ubuduće građani širokogrudo plaćati cenu državnog igranja preduzetništva. Naravno, sve u najvišem nacionalnom interesu.

Send Us A Message Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Close