/ Posle 5 / Žak Atali: Uvod u kratku istoriju budućnosti
BiF Analize Čitajte B&F online

Žak Atali: Uvod u kratku istoriju budućnosti

This post has already been read 1768 times!

Danas se rešava šta će se desiti sa svetom 2050. i priprema ono što će postati 2100. godine. Od nas zavisi da li će naša deca i unuci živeti u podnošljivom svetu, ili će prolaziti kroz pakao mrzeći nas. Da bismo im zaveštali planetu pogodnu za život, moramo pokušati da zamislimo budućnost, da shvatimo šta je izaziva i kako da delujemo na nju. To je moguće: istorijom vladaju zakoni pomoću kojih možemo da je predvidimo i usmerimo.

Situacija je jednostavna: sile tržišta preuzimaju planetu. Poslednji izraz trijumfa individualizma, trijumfalni marš novca, tek neznatno usporen finansijskom krizom koja je nastupila 2007, objašnjava nam najosnovnije preokrete istorije: i kako je ubrzati, izbeći, ukrotiti.

Ako se ovakav razvoj nastavi do kraja, novac će ukloniti sve što bi mu moglo nauditi, pa će čak postepeno uništiti i države, među njima i Sjedinjene Američke Države. Doživećemo pad američke svemoći, a zatim raspodelu svetskog poretka između više regionalnih sila. Nakon toga, kad na jedinstven način zavlada svetom, tržište će obrazovati entitet koji ću nazvati hiperimperijom, koja će biti neopipljiva i planetarna, koja će stvoriti tržišne vrednosti i nova otuđenja, ekstremno bogatstvo i siromaštvo; priroda će biti strogo raspodeljena; sve će biti privatizovano, pa čak i vojska, policija i pravni sistem. Čovek će na sebi vršiti intervencije plastične hirurgije, nakon čega će i sam postati artefakt u serijskoj prodaji, namenjen potrošačima koji su takođe postali artefakti. Nakon što postane nepotreban svojim kreacijama, čovek će nestati.

Iako se čovečanstvo povlači pred ovakvom budućnošću i nasilno se protivi globalizaciji, pre nego što se oslobodi od svojih ranijih otuđenja, upašće u niz regresivnih varvarstava i razornih ratova, koristiće danas nezamislivo oružje, sukobljavajući države, religiozne grupe, terorističke jedinice i privatne pirate. Nazvaću ovaj rat hiperkonfliktom. I on bi mogao da dovede do izumiranja čovečanstva.

Najzad, ako bi globalizacija mogla da bude kontrolisana a prihvaćena, ako bi tržište moglo da se ograniči, a da se ne ukine, ako bi demokratija mogla da poprimi planetarne dimenzije, a da ostane konkretna, ako bi mogla da se obustavi dominacija jedne imperije, otvoriće se nova beskonačnost slobode, odgovornosti, dostojanstva, prevazilaženja i poštovanja drugog. To doba ću nazvati hiperdemokratijom. Hiperdemokratija će doprineti stvaranju demokratske vlade na svetskom nivou, kao i osnivanju niza lokalnih i regionalnih institucija. Ona će obnovljenom upotrebom ogromnih potencijala budućih tehnologija omogućiti svima da dostignu besplatnost i izobilje, da jednako koriste dobrobiti tržišne mašte, da se oslobode sopstvenih ekscesa i neprijatelja, da prepuste budućim generacijama bolje zaštićenu okolinu, da osmisle nove načine života na osnovu svih svetskih mudrosti, i da zajedno stvaraju.

Možemo, dakle, podeliti istoriju sledećih pedeset godina u pet faza: pre 2035. će se okončati dominacija američke imperije, koja će biti privremena, kao što je slučaj sa svim imperijama; nakon toga će nastupiti faza deobe moći između jedanaest naroda i tržišta; potom će, jedan za drugim, naići tri velika talasa budućnosti: hiperimperija, hiperkonflikt i hiperdemokratija. Prva dva talasa su a priori smrtonosna. Treći talas je a priori nemoguć.

Tih pet budućnosti će se bez sumnje pomešati; one se već ne mogu međusobno razlučiti. Ja verujem da će oko 2060. pobediti hiperdemokratija, superiorna forma organizacije čovečanstva, najsavršeniji izraz pokretača istorije: slobode.

Da bih objasnio i argumentovao tu prognozu, nameravam da ovde izložim istoriju te budućnosti.

Neko će pomisliti da je to besmislen poduhvat. Koliko samo događaja i pojedinaca može da skrene tok istorije! Osim toga, ako je osnova istorije osvajanje individualne slobode, sama ta svrha je čini nepredvidljivom. Dovoljno je nekoliko primera da se ubedimo u to: da 1799. general Bonaparta nije ostvario toliki uticaj na svoje savremenike, Francuska revolucija je mogla odmah da se okonča stvaranjem parlamentarne republike, i da tako stvarnu istoriju preduhitri za čitav vek. Da je u junu 1914. jedan ubica u Sarajevu promašio metu, ne bi izbio Prvi svetski rat, ili bar ne u tom obliku. Da u junu 1941. Hitler nije napao Rusiju, mogao je poput generala Franka da umre na vlasti i u svojoj postelji; da je Japan iste godine napao Rusiju umesto Sjedinjenih Američkih Država, one ne bi ni ušle u rat i ne bi oslobodile Evropu, kao što nisu oslobodile Španiju i Poljsku; Francuska, Italija i ostatak Evrope bi tako ostale pod Hitlerovom čizmom bar do kraja sedamdesetih godina XX veka. Najzad, da 1984. generalni sekretar sovjetske komunističke partije Jurij Andropov nije prerano umro i da je njegov naslednik bio Grigorij Romanov, kako je bilo predviđeno, a ne Mihail Gorbačov, Sovjetski Savez bi verovatno još postojao. Da su 2006. američke banke pažljivije vodile finansije, aktuelna ekonomska kriza ne bi izbila tako rano.

Besmisleno je predviđati budućnost jer su sva razmišljanja o njoj, u stvari, raspredanja današnjice: od prvih ljudskih društava govor o budućim vremenima se svodio na predviđanje večnog kruženja zvezda i žetava. Sveštenici i proroci su zagovarali da svet može da preživi samo ukoliko opstane ciklus kiše i sunca; da je bolji svet moguć jedino u nekoj kosmičkoj spoljašnjosti, jednom idealnom prostoru koji je takođe stabilan, cikličan, čiji dolazak više zavisi od tajanstvene dobroćudnosti bogova nego od ljudskih napora. Kad je postalo jasno da izum može da poboljša materijalni, intelektualni i estetski život, oko Mesopotamije su se pojavili narodi koji su bili rešeni da osmisle i sprovedu zemaljski napredak. Oni koji su se nakon toga posvetili razmišljanju o Zemlji (filozofi, umetnici, sudije, a potom i naučnici, ekonomisti, sociolozi, futurolozi) i dalje su je opisivali kao naivno produženje sopstvene sadašnjice. Na primer, krajem XVI veka svako je predviđao da će izum pokretnih štamparskih karaktera samo pojačati dve dominantne sile, crkvu i imperiju; isto tako, krajem XVIII veka većina analitičara je u parnoj mašini videla samo vašarsku feštu koja ni na koji način ne bi mogla da izmeni agrarni karakter ekonomije; isto tako, krajem XIX veka elektricitet je kod najcenjenijih kritičara imao samo jednu budućnost: alternativno osvetljavanje ulica. Iako se početkom XX veka proricao izum podmornice, aviona, filma, radija, televizije, niko – pa čak ni Žil Vern – nije mislio da će to poremetiti geopolitički poredak kojim je tada dominirala Britanska imperija; takođe, niko nije mogao a fortiori da predvidi opadanje Evrope, ekspanziju komunizma, fašizma i nacizma; a još manje dolazak apstraktne umetnosti, džeza, nuklearnog oružja ili kontracepcije. Takođe, krajem prošlog veka mnogi su smatrali da su kompjuter i Internet kurioziteti bez značaja, a retki su mogli zamisliti homoseksualni brak. Najzad, takođe relativno nedavno, malo je analitičara moglo da predvidi povratak islama u središte istorije.

 

I danas je većina priča o budućnosti samo razvitak težnji koje su već na delu. Retki su oni koji reskiraju radikalna predviđanja, koji najavljuju račvanja, preokrete, promene paradigme, naročito kad je reč o karakteru, kulturi ili ideologiji. Još manje se predosećaju ideološke učmalosti koje bi mogle da uspore ili čak onemoguće te korenite prekide.

Pa ipak će se u sledećih pola veka sve promeniti u brojnim pravcima koje je sasvim moguće ocrtati.

Sve će početi demografskim obrtom. Godine 2050, osim ako se ne dogodi neka katastrofa velikih razmera, na Zemlji će živeti 9,2 milijardi ljudi, odnosno tri milijarde više nego danas. Životni vek će se u najbogatijim zemljama približiti cifri od sto godina; natalitet će nesumnjivo i dalje stagnirati na samom pragu reprodukcije. Sledstveno tome, čovečanstvo će ostariti. U Kini će biti 155,8 miliona stanovnika više nego danas, u Indiji će se stanovništvo povećati za 428,8 miliona, u Nigeriji za 104 miliona, u Bangladešu za 65 miliona, u SAD za 135 miliona, u Francuskoj za 6 miliona, a u Nemačkoj će opasti za 9 miliona, kao i u Rusiji za 31 milion. Dve trećine planete živeće u gradovima čije će se stanovništvo udvostručiti, kao što će se udvostručiti i količina potrošnje energije i poljoprivrednih proizvoda. Radno aktivna populacija će se takođe uvećati dva puta; više od dve trećine dece koja se rode tih godina živeće u dvadeset najsiromašnijih zemalja.

Desiće se mnogi drugi obrti koje je isto tako moguće donekle precizno predvideti: kad je dugoročno posmatramo, istorija se odvija u jedinstvenom pravcu, istrajnom i vrlo specifičnom, koji nikakav potres, pa čak ni onaj koji bi se produžio, nije do sada uspeo trajno da preusmeri: iz veka u vek, čovečanstvo postavlja slobodu pojedinca iznad svih drugih vrednosti. To čini postepenim odbacivanjem redukcije na bilo koji oblik služenja, tehničkim napretkom koji omogućuje smanjivanje napora, oslobađanjem morala, političkih sistema, umetnosti i ideologija. Drukčije rečeno, ljudska istorija je istorija afirmisanja čoveka kao punopravnog subjekta, ovlašćenog da misli i upravlja svojim životom, koji je pošteđen svih ograničenja, osim što poštuje prava drugih na iste slobode.

Taj razvoj, i dalje rezervisan za najbogatije, vodi do stalnog preispitivanja trenutnih sila i prouzrokuje nastanak novih. Da bi istakli primat pojedinca nad društvom, narodi su postepeno razvili različite sisteme raspodele retkih dobara. Vrlo dugo su odluku o tome prepuštali vojskovođama, sveštenicima i vladarima na čelu kraljevstava i imperija; potom je jedna nova klasa vladara, šira i pokretljivija klasa trgovaca, smislila dva nova revolucionarna mehanizma raspodele bogatstava: tržište i demokratiju. Trgovci su se pojavili pre skoro trideset vekova i postepeno se nametnuli; oni danas upravljaju sve većim delom sveta i kontrolišu budućnost.

Postepeno, i uprkos sve silovitijim reakcijama, tržište je na sve veći broj teritorija proširilo svoje glavne usluge (ishrana, odevanje, razonoda, stanovanje, prevoz, komunikacija) koje su najpre bile nuđene besplatno – iz dobre volje ili pod uslovima – kao trgovinske usluge, da bi se kasnije pretvorile u industrijske objekte koji se proizvode serijski, u stvarna sredstva individualne autonomije.

Istom postupnošću, trgovinska sloboda je doprinela stvaranju političke slobode, najpre u okvirima jedne manjine, a potom i za mnoge, barem formalno, na sve širim teritorijama, skoro svuda zamenivši religioznu ili vojnu vlast. Da podvučemo: diktatura je dopustila nastanak tržišta koje je stvorilo demokratiju. Tako su se od XVIII veka ustoličile prve tržišne demokratije.

Istom postupnošću, njihov geografski prostor se proširio. Centar vlasti nad svim tim tržišnim demokratijama postepeno se pomerao ka zapadu: u XII veku je s Bliskog istoka prešao na Sredozemlje, a onda do Severnog mora, na Atlantski okean, i najzad, danas se nalazi na Tihom okeanu. Na taj način se izređalo devet trgovinskih centara: Briž, Venecija, Antverpen, Đenova, Amsterdam, London, Boston, Njujork, i današnji Los Anđeles. Čitav svet, izuzev Kine i Srednjeg istoka, sada aktivno učestvuje u ovom Tržišnom poretku.

Takođe postepeno, konkurencija je dovela do toga da se vlasti nad tržištem i demokratijom – koji su u načelu jednako dostupni svima – koncentrišu u nove pokretne elite, gospodare kapitala i znanja, tako stvorivši nove nejednakosti.

Ako se ova višemilenijumska istorija nastavi u narednih pedeset godina, tržište i demokratija će se proširiti tamo gde još nisu zastupljeni; ekonomski rast će se ubrzati, životni nivo skočiti; diktatura će nestati iz zemalja u kojima i dalje vlada. S druge strane, nestalnost i nelojalnost će postati vrednosti; nastupiće nestašica vode i energije, klima će biti ozbiljno ugrožena; pojačaće se nejednakosti i frustracije; izbiće brojni sukobi; doći će do velikih seoba stanovništva.

Oko 2035, na kraju duge bitke započete današnjom finansijsko-ekonomskom krizom, usred jedne ozbiljne ekološke krize, Sjedinjene Američke Države, koje su još vladajuća imperija, pokleknuće pred mondijalizacijom tržišta, naročito onih finansijskih, i pred snagom preduzeća, a najviše osiguravajućih društava. Finansijski i politički iscrpljene poput tolikih ranijih imperija, Sjedinjene Američke Države više neće vladati svetom. Ostaće glavna svetska sila; to je prva etapa budućnosti. Neće ih naslediti nijedna druga imperija, niti neka druga dominantna nacija. Svet će privremeno postati policentričan, njim će upravljati desetak regionalnih sila. To je druga etapa budućnosti.

Onda će oko 2050. tržište, koje po svojoj prirodi ne poznaje granice, nadvladati i demokratiju, institucionalno proglašenu na jednoj teritoriji. Države će oslabiti; nove nanotehnogolije će smanjiti trošenje energije i izmeniće poslednje kolektivne usluge: zdravstvo, obrazovanje, bezbednost i suverenitet; pojaviće se novi potrošni objekti, koje nazivam nadzornicima, koji će omogućiti merenje i kontrolisanje prilagođenosti normama: svako će postati sopstveni lekar, profesor, kontrolor. Ekonomija će sve više štedeti energiju i vodu. Samonadzor će postati ekstremni oblik slobode, čija će granica biti strah od nezadovoljenja normi. Transparentnost će postati obavezna; ko ne bude hteo da ozvaniči svoju imovinu, svoj način života, svoje zdravstveno stanje ili nivo obrazovanja, biće a priori sumnjiv. Rast životnog veka doneće moć najstarijima, koji će se rado zaduživati. Države će se ukloniti iza preduzeća i gradova. Hipernomadi će upravljati jednom otvorenom imperijom bez sedišta, bez centra: hiperimperijom. To je treća etapa budućnosti. Svi će biti najlojalniji samim sebi; preduzeća više neće nositi nacionalne etikete; siromašni će takođe imati pravo na sopstveno tržište; zakone će zameniti ugovori, arbitrarna pravda, a policiju najamnici. Ustaliće se nove razonode: da bi se razonodili stogodišnjaci, u ekspanziji će biti sportovi i spektakli, dok će, s druge strane, ogromne mase siromašnih nomada, infranomada, prelaziti granice u potrazi za poslom. Osiguravajuća društva, koja će početi da rukovode svetom, postaviće svoje norme kojima će države, preduzeća i pojedinci morati da se povinuju. Za račun osiguravajućih društava, privatni organizmi vladavine će voditi računa o poštovanju tih normi. Resursi će se prorediti, a roboti namnožiti. Vreme, pa čak i ono najintimnije, biće skoro potpuno posvećeno korišćenju robe. Jednog dana će svako imati mogućnost da sebe prepravi, zatim da proizvodi proteze od sebe samog, a na kraju i da bude kloniran. Tako će čovek postati artefakt koji konzumira artefakte, kanibal koji proždire ljudožderske objekte, žrtva nomadskih bolesti.

Naravno, sve to se neće desiti bez velikih potresa: mnogo pre nestanka američke imperije, pre nego što klima postane skoro nepodnošljiva, stanovništvo će se sporiti oko teritorija, izbiće brojni ratovi; narodi, pirati, plaćenici, mafije, religiozni pokreti osmisliće novo oružje, instrumente za nadzor, odbranu i proizvodnju novca korišćenjem elektronskih, genetičkih i nanotehnoloških otkrića. Osim toga, početak hiperimperije će dovesti do toga da svako svakom postane rival. Izbiće sukobi oko nafte, vode, očuvanja teritorije, oko napuštanja teritorije; sukobi s ciljem nametanja vere, borbe protiv druge vere, uništavanja Zapada, legitimizacije sopstvenih vrednosti. Vojne diktature, u kojima će se udružiti vojska i policija, uzeće vlast. Izbiće najkrvaviji rat od svih, hiperkonflikt, u kom će se kristalizovati svi drugi konflikti, i možda satrti čovečanstvo.

Najranije oko 2060. – osim ako čovečanstvo ne nestane pod potopom od bombi – ni američka Imperija ni hiperimperija ni hiperkonflikt neće se više tolerisati. Nove sile, altruističkog i univerzalističkog opredeljenja, koje su već sad prisutne, doći će na vlast na svetskom nivou, kao imperija ekološke, etičke, ekonomske, kulturne i političke izvesnosti. One će ustati protiv zahteva za nadzorom, protiv narcisoidnosti i normi. Postepeno će dovesti do jedne nove ravnoteže, na planetarnom nivou, između tržišta i demokratije: hiperdemokratije. Svetske i kontinentalne institucije će tada zahvaljujući novim tehnologijama organizovati kolektivni život; odrediće granice trgovinskom proizvodu, modifikovanju života i isticanju prirode; favorizovaće besplatnost, odgovornost i pristup znanju. Omogućiće nastanak univerzalne inteligencije, koja će istaći kreativne sposobnosti svih ljudskih bića, u cilju njihovog poboljšanja. Jedna nova vrsta ekonomije, relacionalna, koja će stvarati resurse bez profita, razviće se u konkurenciji s tržištem pre nego što ga potpuno istisne, isto kao što je pre nekoliko vekova tržište stavilo tačku na feudalizam.

Kad nastupi to doba, koje je bliže nego što mislimo, tržište i demokratija, u smislu u kojem ih danas poimamo, postaće prevaziđeni koncepti, nejasna sećanja, koje će biti isto tako teško pojmiti kao što nam je danas teško da shvatimo kanibalizam i ljudsko žrtvovanje.

kratka istorija

Prevod s francuskog: Bojan Savić Ostojić
(Iz knjige Žaka Atalija Kratka istorija budućnosti, Arhipelag, 2010)

Send Us A Message Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *

1 Comments
  • 13/09/2013

    malo sutra

    toma
    Reply
Close