/ Nove tehnologije / Online učenje: Škola cvrkutanja
BiF Analize Čitajte B&F online

Online učenje: Škola cvrkutanja

This post has already been read 1003 times!

Više od 90 odsto upisanih studenata na onlajn kurseve ne završi započeto učenje, smoreno lekcijama istim kao da su u “pravoj” učionici. Tod Tauber, stručnjak za poslovni razvoj i strategije pri ‘Nomadic Learning’ i koosnivač odeljenja za obrazovanje magazina The Economist, upozorava da se digitalni kursevi moraju izboriti za pažnju svojih polaznika. Tako onlajn lekcije, po uzoru na Fejsbuk, Tviter, Netfliks, i Jutjub personalizuju kurseve pa znanje dele u malim, svakom ponaosob prilagođenim zalogajima.

Danas su nam na raspolaganju stotine predmeta i kurseva, baš kao i desetine najboljih svetskih univerziteta i profesora. Za onlajn diplomce već je u javnosti obezbeđena prolaznost a raste im kredibilitet i među poslodavcima. Postoji čak i skraćenica za sveprisutnu omasovljenost onlajn kurseva, koja je već ušla i u poslovni sleng: MOOC. Četiri glavne MOOC platforme (Coursera, edX, Udacity i Udemy) privukle su dosad najmanje 4 miliona upisnika. Mnogi od njih su odrasle osobe koje nastoje da odaberu i osvoje nove tehničke ili poslovne sposobnosti, ili da ‘renoviraju’ stare. Dosad, međutim, masovni onlajn kursevi nisu doprineli stvaranju i bolje, kvalifikovanije radne snage.

Iako je nekoliko besplatnih i svima pristupačnih online kurseva privuklo po 200.000 učesnika, prosečan upis na MOOC-ove kreće se između 30.000 do 50. 000 studenata. Pravi problem, međutim, jeste to što više od 90% zainteresovanih ne završi kurs koji je započelo. Neki nikada ne krenu na predmet na koji su se prijavili, drugi, posle jednog ovakvog iskustva, ne žele da ga ponavljaju. Broj onih koji nešto uče ‘onlajn’, zapravo, suštinski je daleko manji nego što masovni PR sugeriše, kaže Tauber.

Zašto su studenti digitalnih razreda praktično “smoreni” i uspavani? Uglavnom zbog toga što se na onlajn obrazovanje i dalje gleda kao na “odistinsku” učionicu, iako se naš svet u poslednjih nekoliko godina drastično pormenio. Pre no što su se pojavili “pametni” telefoni, izlazili smo na internet otprilike pet puta dnevno i to u dugim ‘sesijama’. Danas nas naš ‘smart mobilni’ odvede na internet u proseku 27 puta dnevno, i to u mnogo kraćim ‘rafalima’. Dvadesetovekovne nastavne metode, dakle, jednostavno ne funkcionišu kod zaposlenih – i rastrojenih – učenika 21. stoleća.

Još jedan veliki problem, je to što učenje mora da se nekako ‘upasuje’ između svakodnevnog života i rada. U nedavnoj anketi Djuk Univerziteta o MOOC-ovcima, na primer, najčešće citirana prepreka uspešnom završetku kursa ili lekcije bio je nedostatak vremena. Većina današnjih onlajn kurseva se u osnovi sastoji od čitanja zadataka, video – predavanja, domaćih zadataka i rešavanja ‘kvizova – upitnika’. Materija koju treba savladati često je razbijena u više kraćih lekcija, ali je u suštini školski program jednak onom klasičnom u klupi.

online

Prema podacima centra MASIE, think tanka fokusiranog na integrisanje učenja i tehnologije, samo je 32% onih koji su voljni da započnu e-kurseve, ako im savladavanje te obaveze nije neophodno za dalju prohodnost u firmi ili usavršavanju.

Mnogo je onih koji shvataju da se e-kursevi moraju usavršiti kako bi bili vredni pažnje i novca studenata. Nacionalna fondacija za nauku, na primer, finansira istraživače sa MIT u izradi studije koja bi pomogla boljem razumevanju razloga zbog kojih većina MOOC studenata ne uspeva da stigne do cilja. U međuvremenu, Karnegi Melon univerzitet troši ogromne sume kako bi kreirao svaki pojedinačni od 15 novih predmeta, baziranih na najnovijim istraživanjima o onlajn edukaciji odraslih. Takođe, sve su veće i investicije u razvoj narednih generacija adaptivnih tehnologija.

Najvažniji korak u pravljenju boljih e-kurseva, smatra Tauber, jeste razumeti da učenje na mreži nije isto što i učenje u školskoj učionici. Ukratko, digitalno učenje treba da postane daleko mobilnije, ličnije i “druželjubivije”.

Ovo može zvučati kao nešto veoma očigledno, ali to, sasvim sigurno, nije. Poslednja istraživanja, na primer, govore da samo 34% nastavnika sa koledža koristi društvene medije u nastavne svrhe. Kako je to primetio Karson Kan, specijalista za obrazovne tehnologije pri njujorškom Gradskom univerzitetu, “obrazovanje zaostaje 30 godina iza sveta, a 50 godina iza Silicijumske doline.”

Počnimo prvo od mobilnog. Oko 83% ‘milenijumovaca’ – današnjih studenata, sveže radne snage koja tek što se zaposlila, menadžera i preduzetnika u nastajanju – bukvalno spava sa svojim smart telefonima a najmanje dva sata dnevno provodi u korišćenju mobilnih aplikacija. To zna Fejsbuk, a znaju i zaposleni u K-12 školama, koji se brinu o deci predškolskog i uzrasta do 12 god, znaju američki i univerziteti širom sveta koji se utrkuju da postave tablete u svoje učionice, trudeći se, istovremeno, da u toj trci zadovolje neke od najvećih globalnih informatičkih, obrazovnih i medijskih kompanija.

Razlog zbog kojeg su studenti “rastrojeni” je to što svoje uređaje ne koriste u učionicama ili kancelarijama. Koriste ih u bučnim, javnim prostorima, tamo gde ima puno ljudi – kao što su vozovi, kafići ili dnevne sobe (i, ako ćemo zaista iskreno, i sastanci). Mobilni obrazovni sadržaj, dakle, mora se korisnicima servirati “u jednom zalogaju” – da je mali, prilagodljiv, “lako svarljiv” i pogodan za jednostavno rukovanje – a, uz sve to, još i vizuelno stimulativan i interaktivan. Jer, onlajn sadržaj možda ima šansi da u roku ne većem od pet do 10 sekundi prigrabi pažnju korisnika (prema nedavnom istraživanju Rameša Sitaramana, profesora univerziteta u Masačusetsu). Instagram, Pinterest i Jutjub, čiji su obrazovni video-klipovi pregledani više od 3 milijarde puta, sve ovo pobrojano već su postigli.

tvitovanje

Ni to nije dovoljno: potrebna je i presonalizacija. Amazon, Netfliks i Pandora čine to vrlo efikasno za knjige, TV emisije i filmove (po sistemu “ako želite ovo…”). Tviter i LinkedIn takođe su to isto uradili kako bi uspešno plasirali svoje informacije.

Uzimajući kao šlagvort Tviter i LinkedIn, zadatak onlajn obrazovanja bio bi i bolje usklađivanje vršnjačke tj generacijske interakcije i saradnje, kaže Tauber. Većina MOOC-ovaca to već promoviše, diskutujući sa svojim drugovima oko pomoći za izradu domaćih zadataka ili za postizanje boljih ocena. Ali, pojava Tvitera i LinkedIna a uskoro i Fejsbuka – kao izvora profesionalnih dostignuća i uvida – samo pokazuje koliko je ljudi zaista voljno da uči od svojih kolega, da radi i sarađuje s njima, kao i sa ostalim svojim poslovnim kontaktima – barem isto onoliko koliko to žele i sa doktorima nauka, urednicima i drugim stručnjacima. Nedavna studija mičigenskog Državnog univerziteta čak je utvrdila da su studenti koji koriste Tviter – kako bi bili u aktivnom kontaktu s drugim učenicima i instruktorima/ nastavnicima – “bili više zainteresovani za nastavni materijal, te su, napokon, dobijali i više ocene”.

Najbolji primer online obrazovanja je, tvrdi Tauber, funkcionalni obrazovni modul ‘Inovator – Akcelerator’ Univerziteta u Feniksu razvijen u saradnji sa kompanijom IDEO iz Silicijumske doline. Ovaj onlajn kurs povezao je kratke filmove i česte tj verovatne prognoze/ ishode zajedno sa namenskim grupnim projektima, asinhronom saradnjom i inovativnim alatima specijalno dizajniranim za učestvovanje u ovakvom vidu obuke. Prema onlajn publikaciji za više i visoko obrazovanje ‘Inside Higher Ed’, rezultati ovakvog procesa obuke, postignutih tokom šestonedeljnog učenja pomoću ovog modula, “jesu impresivni, i, iskreno, pomalo zabrinjavajući za kreatore tradicionalnih onlajn kurseva”. Ipak, kaže Tauber i ovo nije dovoljno dobro: matičnu kompaniju ovog univerziteta, Apolon Group, razvijanje ovakvog sistema obuke koštalo je više miliona dolara, dok učesnike kursa košta 1999 dolara – a košta ih i barem još šest nedelja potrebnih za obuku. Ovo je i dalje previše vremena koje odrasli sebi mogu priuštiti.

Piše: Milan Lukić B&F 97

Send Us A Message Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Close