/ Posle 5 / Greber: Zašto ne treba biti naučnik?
BiF Analize Čitajte B&F online

Greber: Zašto ne treba biti naučnik?

This post has already been read 1062 times!

Čak i ako uzmemo zdravo za gotovo da je sav novac od NASA i alternativnih energija preusmeren na istraživanja u oblasti naoružanja, ne možemo se oteti utisku da je fantastičan tempo otkrića koji je obeležio početak XX veka, u 50-tim godinama zastao. Da nije tako imali bi smo takva oruđa koja su u stanju da naciljaju Gadafija, Osamu bin Ladena ili Mubaraka, ‘i Klaatu’ robote-ubice, iz čijih očiju sevaju zraci smrti, piše u tekstu  “O letećim automobilima i opadajućim profitnim stopama” u Magazinu Bafler, antropolog Dejvid Greber.  Tekst ćemo preneti u šest delova. Ovo je četvrti nastavak.

U ovom trenutku i na ovoj tački, čini se kao da svi delići ove slagalice uredno upadaju na svoje mesto. Do šezdesetih godina konzervativne političke snage ćudljivo su zadobijale pristalice pričom o društveno remetilačkim učincima tehnološkog napretka, dok su poslodavci počeli da brinu o ekonomskom uticaju sve zastupljenije mehanizacije. Slabljenjem sovjetske pretnje omogućena je preraspodela resursa u pravcima koji su se s društvenog i ekonomskog aspekta smatrali manje izazovnima, ili pak u pravcima podrške kampanji za reaktiviranje progresivnih društvenih pokreta, sve do postizanja odlučujuće pobede – što je američka elita videla kao globalni klasni rat.

klatu

Promena prioriteta uvedena je povlačenjem velikih državnih projekata i povratkom na tržište, ali su, u stvari, ovom promenom preusmereni vladini istraživački projekti: udaljavajući se od dotad aktuelnih programa kao što su NASA ili alternativni izvori energije, a fokusirajući se na vojne, informatičke i medicinske tehnologije.

Ovim se, naravno, ne objašnjava sve. Povrh svega, ovim se ne objašnjava zbog čega – čak i u onim područjima koja su postala fokus dobro finansiranih istraživačkih projekata – nismo videli ništa slično od one vrste naprednih otkrića viđenih pre pedeset godina. Ako je 95 posto robotičkih istraživanja finansirano od strane vojske, onda gde su onda dosad ‘Klaatu’ roboti-ubice, iz čijih očiju sevaju zraci smrti?

Očigledno da je u poslednjih nekoliko decenija došlo do napretka u vojnoj tehnologiji. Jedan od razloga zbog kojih smo svi preživeli hladni rat jeste da – ako su nuklearne bombe možda i funkcionisale onako kako su reklamirane – sistem njihove “isporuke” nije; interkontinentalne balističke rakete nisu bile sposobne za dejstvo po gradovima, a kamoli po konkretnim ciljevima unutar njih. Već sama ta činjenica obesmišljavala je pitanje “koja će strana prva lansirati nuklearne projektile” – osim ukoliko nije nameravala da uništi čitav svet.

U poređenju sa nekadašnjim, savremene krstareće projektile odlikuje preciznost. Ipak, čak ni sofisticirano oružje nikada se nije činilo efikasnim za likvidaciju pojedinaca (Sadam, Osama, Gadafi), čak ni onda kada je tih “pametnih” bombi i raketa bacano na stotine. A ni topovi sa “zracima smrti” još uvek nisu materijalizovani – sigurno ne usled nedostatka volje i novca. Možemo samo pretpostaviti koliko je milijardi Pentagon potrošio na ova istraživanja. A najbliže što su dobacili bili su laseri koji bi, ako se pravilno usmere, oslepeli neprijateljskog nišandžiju – i to samo ako ovaj gleda direktno u snop. Osim što je nesportsko, to je i jadno: laseri su tehnologija iz pedesetih godina. Fejzeri koji se mogu koristiti za omamljivanje ne pojavljuju se ni u čijoj agendi razvoja, a kada su u pitanju pešadijske borbe, oružje koje se preferira gotovo svuda je i dalje AK-47, sovjetski proizvod čija je godina uvođenja: 1947.

Internet je izvanredna inovacija, ali ovde je jedino reč o izvanredno brzoj i globalno dostupnoj kombinaciji biblioteke, pošte, i kataloga za naručivanje. Kada bi internet bio objašnjen nekom pokloniku naučne fantastike iz 50-tih i 60-tih godina prošlog veka, kao najupečatljivije tehnološko dostignuće još od njegovog doba, njegova bi reakcija sigurno bila – veliko razočaranje. Pedeset godina je prošlo, a ovo je najviše što su naši naučnici uspeli da postignu? Očekivali smo da će dotad računari biti u stanju da razmišljaju!

Generalno govoreći, nivo sredstava za finansiranje istraživanja dramatično je porastao počev od sedamdesetih godina. Doduše, udeo u finansiranju koji potiče iz korporativnog sektora najdramatičnije je porastao, do tačke gde privatna preduzeća danas ulažu u istraživanja duplo više nego vlada, iako je ukupan iznos državnih sredstava za istraživanje – preračunat u dolare po realnoj (a ne nominalnoj) dolarskoj vrednosti – višestruko porastao u odnosu na šezdesete godine. “Fundamentalna”, “vođena znatiželjom” ili “nebo-je-granica” vrsta istraživanja, koja nisu pokrenuta očekivanjima da će njihov rezultat biti od bilo kakve neposredne praktične primene – te je ona vrsta istraživanja  koja najčešće dovodi do neočekivanih otkrića i najvećih naučnih proboja. Takav tip istraživanja danas ima sve manji udeo u fondovima. Sume namenjene ovim fundamentalnim istraživanjima, iako se količina novca za razvojne programe tokom proteklih decenija višestruko povećala, daleko su od zadovoljavajućih.

Pa ipak, i pored nezamislive količine novca, većina onih koji prate situaciju na polju finansiranja naučnih projekata jednodušni su u oceni da su rezultati u proteklih nekoliko decenija “mizerni”. Izvesno je da već odavno ne prisustvujemo bilo čemu što bi makar izdaleka ličilo na jedan neprekinuti tok revolucije osnovnih naučnih koncepata – genetika, teorija relativiteta, psihoanaliza, kvantna mehanika – nešto o čemu su ljudi još pre 100 godina već uzimali zdravo za gotovo, kao uobičajene teme na koje su navikli. Zbog čega je tako?

Deo odgovora na ovo pitanje ima veze s koncentracijom sredstava na samo nekoliko gigantskih projekata: to je polje tzv.”velike nauke”, kako su je prozvali. Projekat ljudskog genoma često se ističe kao primer te, “velike nauke”. Nakon što je potrošeno gotovo tri milijarde dolara i angažovano na hiljade naučnika iz pet različitih zemalja, čitav projekat uglavnom je poslužio da bi se ustanovilo da ne postoji baš jako puno toga što bi se naučilo od sekvencioniranja gena, a što bi iko dalje upotrebio za dalja istraživanja. Štaviše, gotovo ekstravagantna promocija kao i zauzimanje političara oko takvih “genomskih” i sličnih projekata pokazali su u kojoj su meri čak i fundamentalna istraživanja dirigovana političkim, administrativnim i marketinškim imperativima – imperativima koji su glavni uzrok što se u ovoj možda najvažnijoj naučnoj oblasti verovatno ništa revolucionarno još dugo neće dogoditi.

fejzers

Eto, naša kolektivna fascinacija mitskim statusom Silicijumske doline i interneta zaslepeli su nas za sve ono što se stvarno događa. A trebalo bi, zapravo, da smo u mogućnosti da zamislimo da istraživanja i razvoj danas prvenstveno zavise od malih timova odvažnih preduzetnika, odnosno da je uspostavljena neka vrsta “decentralizovane saradnje” kojom se stvara npr. open-source softver. Ali, to nije tako, čak ni onda kada ovakvi istraživački timovi najverovatnije proizvode značajne rezultate. Istraživanje i razvoj i dalje su dirigovani mamutskim birokratskim projektima.

Ono što se promenilo jeste birokratska kultura. Sve veća isprepletanost vlade, univerziteta i privatnih kompanija, koji se međusobno snažno prožimaju, sve nas je dovela do tačke primanja i usvajanja jezika, senzibiliteta i organizacionih oblika nastalih u korporativnom svetu. I premda ovo možda doprinosi stvaranju proizvoda koji na tržištu imaju prođu – budući da su dobra prođa i profit razlog zbog kojeg je uopšte korporativna birokratija i nastala – sa aspekta podsticanja bazičnih naučnih istraživanja rezultati su dosad bili katastrofalni.

Moja znanja potiču kako s američkih tako i sa britanskih univerziteta. U obe zemlje smo u proteklih trideset godina prisustvovali pravoj eksploziji birokratije. Tako je broj radnih sati provedenih u rešavanju papirologije i “administrativnih zahteva” bivao sve veći – a sve na uštrb tj na štetu poslova na kojima smo, kao naučnici, bili angažovani. Radni sati i vreme posvećeno istraživanjima bivali su sve kraći. Na univerzitetu na kojem radim, na primer, imamo više ljudi angažovanih u administraciji nego što imamo nastavnog osoblja. A od profesora se, takođe, očekuje da na papirologiju potroši najmanje još onoliko vremena koliko na nastavu i istraživanje zajedno. Isto vredi, manje-više, i na univerzitetima širom sveta.

Porast sati provedenih u obavljanju administrativnih delatnosti direktno je rezultirao uvođenjem tehnike korporativnog upravljanja. Bez obzira na koju se oblast odnosile, ove tehnike počele su da se opravdavaju kao “pravi način za povećanje efikasnosti”, kao i uvođenje konkurentnosti na svim nivoima. Ovo je, najzad, u praksi značilo da su naučnici i stručnjaci počeli da većinu svog vremena troše pokušavajući da prodaju svoj “proizvod” tj projekat: na papirologiju koja se obavlja u formi molbi za grantove tj bespovratnu finasijsku podršku; na osmišljavanje knjige predloga, s ciljem da se potencijalni sponzori i finasijeri uvere u profitabilnost ideje ili projekta, kako bi, u slučaju da projekat uspe, finansijske prinose podelili zajedno; na procenjivanje sposobnosti učenika i studenata kako bi se odredile njihove sposobnosti, prvenstveno za dodelu “part-time” poslova i stipendija; na razmatranje procena naših kolega; na proučavanje izglednosti za uvođenje novih interdisiplinarnih predmeta; na koncipiranje novih programa, sistema, upitnika i “korisnih papiroloških metoda”; na organizovanje konferencija i radionica; na “brendiranje” univerziteta na kojem su zaposleni – “brend” koji treba prodati budućim studentima i saradnicima… i tako dalje. Ovim se lista administrativnih delatnosti s kojima se naučno osoblje svakodnevno suočava nikako ne okončava.

A kada je već jednom marketing nadvladao univerzitetski život i rad, on je generisao parole, zahteve i “koncepte o podsticanju mašte i kreativnosti” –  koncepte koji, isto tako, efikasno guše ideje u samom svom zametku, gušeći takođe maštu i kreativne potencijale istraživača. U Americi se u poslednje tri decenije nije pojavio nijedan krucijalno bitan rad iz oblasti društvene teorije. Bili smo svedeni na tavorenje srednjovekovnih sholastičara, pišući beskrajne komentare na francuske teorije iz 70-tih godina, uprkos griži savesti zbog spremnosti da – ako bi se kojim slučajem na akademskoj sceni pojavile neke inkarnacije Žila Deleza, Mišela Fukoa ili Pjera Bordjua – sve njih skupa poreknemo.

Prošla je ta epoha u kojoj su, nekada, akademska scena i univerzitet bili društveno utočište za ekscentrične, briljantne i – nepraktične. Nema je više. Danas je ova scena polje u kojem deluju profesionalni samoreklameri, koji se trude da isključivo sebi sačine što bolju reklamu, ne bi li se što bolje i skuplje prodali “na univerzitetskom tržištu”. Kao rezultat toga, nikao je jedan od najbizarnijih izdanaka društvene samodestrukcije našeg vremena, u kojem smo se odlučili da među nama više nema mesta za naše ekscentrične, briljantne i nepraktične građane. Većina ih tavori kod svojih roditelja, po njihovim garažama i podrumima, trudeći se da stvore nešto značajno – nešto što bi i ostali smatrati vrednim – a što, u najboljem slučaju, samo povremeno naiđe na odjek u nekoj cyber-komuni, na internetu.

Ako je sve ovo već tačno i važi za društvene nauke –  u kojima su istraživanja najjeftinija i koja još uvek izvode uglavom pojedinci – možemo onda zamisliti koliko puta je situacija gora za npr astrofizičare. I zaista, jedan astrofizičar, Džonatan Kac nedavno je upozorio studente da dobro razmisle da li žele da potroše svoje životno vreme na sticanje naučne diplome i karijere. Čak i ako bi uspeli da umaknu neumoljivom žrvnju statistike – skraćujući uobičajenih deset godina tavorenja na zadatku potrčka u istraživačkim programima – Kac kaže da u svakom trenutku mogu očekivati ​​da njihove najbolje ideje budu osujećene:

“Potrošićete svoje dragoceno vreme pre svega mozgajući kako da sročite predloge za grantove, a ne na svoja istraživanja. Što je još gore, kako vaše predloge ocenjuju upravo vaši potencijalni rivali, niste u stanju da sledite vašu znatiželju i istraživačke porive. Stoga ćete svoj trud i talente neprestano trošiti na predviđanja, “kako će vaše ideje primiti ostali”, anticipirajući mehanizme odbrane od ovih, te pokušavajući da ublažite moguću zlonamernu kritiku. Najmanje ćete se baviti rešavanjem važnih naučnih problema… Već je poslovična činjenica da su originalne ideje “poljubac smrti” – predlažete nešto što je izvorno vaše, samo u vašoj glavi – a to nikako nije dobro jer se takve ideje još uvek nisu dokazale u praksi.

Ove Kacove reči upućene studentima najprimereniji su odgovor na pitanje zašto dosad već nemamo uređaje za teleportaciju ili antigravitacione cipele. Zdrav razum sugeriše da, ako želite da uvećate naučničku kreativnost, možete pronaći neke izuzetno talentovane ljude, dati im sredstva potrebna da nastave u pravcu u kome god ih njihova Ideja vodi – a potom ih ostaviti na miru. Većina neće izbaciti ništa epohalno, ali će jedno ili dvoje možda otkriti nešto. Ipak, želite li da umanjite mogućnost neočekivanih otkrića, istim tim ljudima reći ćete da neće primiti nikakva sredstva dokle god većinu svog vremena ne utroše međusobno se nadmećući, jedni protiv drugih, kako bi vas uverili i dokazali vam kako baš oni unapred znaju šta će to novo otkriti.

Send Us A Message Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Close