Da otvorimo karte na temu ekologije, politike i ekonomije pitanjem: ako je izvesno da nas kapitalistički modalitet bespovratnog uništavanja prirodnih resursa vodi ka sve gorim vremenima, na koje mlako reagujemo konceptom “održivog razvoja”, da li bi situacija bila izglednija i svetlija da je nekim sticajem okolnosti trijumfovala drugačija ideologija? Drugim rečima, da li je komunizam prijatelj životne sredine? Da li je Marks zelen? I konačno, jesu li ekolozi lubenice: zeleni spolja, crveni iznutra, ili prosto usahli krastavci?
Da za početak razjasnimo Marksa kao ekologa. Postoje četiri škole mišljenja u vezi s tim: prvi smatraju da je Marks anti-ekolog i nerazdvojiv od sovjetskog ekološkog nereda; drugi podvlače njegovu zamisao da će problemi životne sredine biti rešeni u obilju post-kapitalističkog društva; treći mu pripisuju zaslugu da je video ekološku propast poljoprivrede (iako ta teza ostaje po strani njegove glavne misli); i najzad četvrti ga vide kao pionira održivosti. Sociolog Antoni Gidens smatra da ga je najbolje razumevati kao prometejskog mislioca koji ipak ne uspeva da svoje teze o klasnom iskorišćavanju u društvenoj sferi prenese na teme eksploatacije prirode. Marks tako nije brinuo da li ostvarenje pravedne budućnosti obilja zavisi od nekakvih ‘ograničenja’ u količini resursa, već od ograničenja nametnutih imovinskim i društvenim nepravdama. Tako on prema Gidensu ne smatra da puno ostvarenje ljudskog potencijala zavisi od ‘pozelenjivanja’ odnosa prema prirodi (kako ekolozi gledaju na stvari), već u revolucionarnom prevazilaženju klasnog kriminaliteta i imovinsko-vlasničkih razlika.
Da li će nas kapitalizam nadživeti
Ova tumačenja su podvrgnuta raznim eko-socijalističkim revizijama. U njima se Marks vidi kao rodonačelnik ekološke svesti i predstavlja kao jedan od ranih prognozera kapitalističkog razaranja životne sredine, najčešće u vezi sa idejom metaboličkog rascepa između industrije i agrara. Tako eko-marksizam i eko-socijalizam smatraju da se Marksova misao može razviti u originalnu kritiku ekološkog rasula. A ovo, uprkos istorijskom neuspehu, u ujedinjenje ekologije i marksizma. Nakon sovjetske revolucije, na primer, pojedinci su pokušali da integrišu ekologiju i boljševizam, recimo kroz proletkult organizaciju Aleksandra Bogdanova, ali je pokušaj završio tragično nakon Staljinovog razračunavanja sa ekologijom kao degeneričnim flertom romantika i melanholičnih dokoličara u šetnji sa odnegovanim barzojima i pudlama. U političkoj stvarnosti, Staljinovi izvršitelji mega-industrijalizacije i inženjerske kontrole nad sušama, gradom, hladnoćama, mineralima i energijom predstavljali su krajnji antipod ovim reakcionarim mekušcima koji su, onda i danas, smisao života nalazili u neoskrnavljenom pogledu na zalelujana polja oko svojih letnjikovaca i dača.
Ako je kapitalizam prirodu smrtno ranio, staljinizam je nastavio da je mrcvari. Kako god bilo, savremeni eko-socijalisti se međutim odriču svih rodbinskih veza sa ovom sovjetskom agresijom. Oni lansiraju svežu kritiku materijalne proizvodnje koju zatiču u svetu oko sebe, u kasno-kapitalističkom globalnom poretku.
Psihijatar Džoel Kovel, bivši predsednički kandidat Zelene partije SAD, i antropolog Majkl Levi, član trockističke Četrvte Internacionale, su 2001. godine objavili Ekosocijalistički Manifesto u kome pišu: ‘najdublja senka koja se nadvija nad civilizacijom nije ni terorizam, ni ekološki kolaps kao takav, niti globalna recesija. Ta senka je fatalizam da kapitalistički režim nema alternativu.’ Ove reči podsećaju na Marksa, ali su daleko više motivisane erozijom životnih sokova planete nego klasnim sukobom. Tako Kovel i Levi ne zaziru od obračunavanja sa onim što nazivaju ‘režimom’ koji razbija ekološku ravnotežu, istrebljuje retke vrste, gadi hemijom, i tako ‘redukuje čulnu vitalnost prirode na hladnu razmenu proizvoda kojoj je izvor u strasti kapitalizacije.’ Kao rezulat, kaže američki marksista Fredrik Džejmson, danas je lakše zamisliti kraj sveta nego kraj kapitalizma.
Održiva agonija
Pa lepo. Šta dodati. Možda ovo: ovakve i slične modulacije Marksa više parališu nego bodre. Predmet kritike je toliko difuzan da niko i ne zna gde bi uperio cev. Osim toga, ko još ima vremena za revoluciju pored ovolikih računa i obaveza oko dece? Ekosocijalisti su nesumljivo pronicljivi i humani, ali se njihove ideje pojavljuju, kako i sami kažu, u vreme Gramšijevog paradoksa: na zalasku stare epohe, a bez naziranja nove. U tom ne toliko post-modernom koliko post-alternativnom društvu, narodi tumaraju za nekom razumnom etikom saradnje sa fizičkim svetom oko sebe. I u tom tumaranju, socijalisti ili ne, svi smo postali zeleni, samo sa značajnom razlikom: nemamo crvenog jezgra. Nismo lubenice, nego krastavci.
Tako se eko-revolucionarni elan prazni u bledom, svakodnevnom vođenju računa o tome gde baciti đubre, gde reciklirati, gde staviti štedljvu sijalicu i da li kupiti “tojotu prius”. Radikalna ekologija tako izgara u rutini ‘održivosti’. Pozivajući se na održivost, i vlasti i javnost tako zaboravljaju na sistemske (Marksove ili ne) izvore belosvetske eko-ruine i pozivaju se samo na ‘tehnička’ rešenja povezana sa idejama odgovornosti i racionalnosti. Ideja održivosti u tome daleko prednjači u etičkoj privlačnosti. Održivost, međutim, tvrde eko-socijalisti i eko-marksisti, perfidno zamagljuje stvarne uzroke smrti prirode i produžava agoniju kroz pretpostavku da se, u sve gušćoj i pohlepnijoj zajednici naroda, rešenja nalaze u nežnom rudarstvu, tihom prevozu, podnom grejanju i sporoj hrani. Održivost, do pre deset godina nepoznata prosečnom čoveku, postala je dobošarska mantra. Problem je u tome što obožavanje ovog eko/totema anulira mogućnost svake radikalne promene društvenih nepravdi, pa se o budućnosti govori jedino kroz utopijske floskule ‘održive arhitekture,’ ‘održive poljoprivrede,’ ‘održive mobilnosti,’ ‘održive energije,’ ‘održive gradnje,’ ‘održivog stanovanja,’ ‘održive zaštite od sunca,’ ‘održive proizvodnje domaćih sorti paprika,’ ‘održivog braka,’ a sa time u vezi i ‘održive erekcije’ (google.sr).
Trulo je, izvanredno je
Ova fiksacija nije prošla neopaženo među dijalektičkim materijalistima najnovije generacije. Prvo, oni kao i Kovel i Levi sažaljevaju fatalizam i post-alternativnost vremena u kome se spasavanje sveta svodi na vožnju bicikla, kupovinu karbon kredita i odvajanje plastike od kartona radi reciklaže. Po Slavoju Žižeku, globalnom superstaru dijamata, i Eriku Svingedou, levičarskom kulturologu vode, javnost je pod hipnozom da su cvrkut, čistoća, i nedirnutost šumskog čestara nadomak ruke ukoliko se svet samoopredeli za režim održivosti. Po njima, istina leži na sasvim suprotnoj strani. Dijalektički ekolog se mora smejati svim nazovi održivim tipovima koji u stanu sa fototapetom alpskog pejzaža jedu čips sa pivom, gledaju tv, puše i prskaju sobne mrave insekticidima. Taj njihov tapet održivosti zamagljuje stvarnost natrulog parketa po kome hodaju. Radikalni ekolozi žele da pocepamo fototapet, zavolimo smeće i smrad i u njima vidimo poziv na stvarnu promenu – ne kroz novi fototapet, već kroz zamenu života u kome čips, pivo, tv i insekticidi određuju i kvalitet i kvantitet života. Prihvatanje truleži je inicijacija u oslobađajuću promenu. Mao je to ovako sažeo: ‘u svetu vlada potpuni nered: situacija je izvanredna.’
Marks je bio ekolog verovatno onoliko koliko je Staljin bio baštovan. Ali ono što marksizam kao radikalni stav prema društvenoj stvarnosti nudi eko-aktivistima je ne samo identifikacija krivca već i obris nade. Ono što eko-marksizam, međutim, ne može da ponudi nikome je alternativa snazi konsenzusa.
Vladimir Janković, istoričar klimatologije, profesor Mančesterskog univerziteta
broj 106, april 2014.