Prebirajući po odeljenju s priručnicima u jednoj njujorškoj knjižari, naišla sam na knjigu pod nazivom Sve o meni. Knjiga je bila mahom prazna. Na svakoj stranici bilo je samo nekoliko pitanja o čitaočevim naklonostima i nenaklonostima, uspomenama i planovima za budućnost – ništa više.
Ti prazni prostori savršeno oslikavaju preovlađujuću ideologiju razvijenog sveta: pojedinac je vrhovni gospodar svog života, slobodan ili slobodna da odredi svaki detalj. U današnjem potrošačkom društvu od nas se zahteva ne samo da biramo između proizvoda: od nas se traži da čitav svoj život posmatramo kao jednu veliku mešavinu odluka i izbora.
Tokom samo jednog putovanja vozom, na primer, mnogo puta sam podsećana kako sam slobodna da učinim šta god hoću sa svojim životom. Reklama za univerzitet me je ohrabrivala da „postanem ono što želim“. Proizvođač piva me je bodrio: „Budi to što jesi.“ Putnička agencija me je nagovarala: „Život – rezervišite odmah.“ Na koricama Kosmopolitena pisalo je: „Postani ono što jesi – ali u boljoj verziji.“ Kad sam koristila bankomat Čejs Menhetn banke, preko ekrana mi je poručeno: „Vaš izbor. Vaša banka.“ Čak i u postkomunističkim zemljama, reklame nam govore kako neprestano moramo odlučivati o tome kakav život da živimo. U Sloveniji, proizvođač donjeg rublja postavlja ogromne reklamne bilborde koji pitaju: „Kakva žena hoćeš danas da budeš?“ Bugarski mobilni operater koristi logo: „To je tvoj glas“, a njegov hrvatski partner ponavlja mantru: „Budi to što jesi!“
Čini se da postati ono što jesi nije nimalo lak zadatak. Ovlašan pogled na liste bestselera navodi na zaključak da ljudi troše mogo vremena i novca učeći kako da postanu to što jesu. Promenite svoju misao: promenite sebe, Vi: priručnik za vlasnika, Sad otkrijte svoje snage i Preorijentišite se – svaka nudi novu strategiju za temeljno redefinisanje celokupnog života. Astrološke stranice na internetu reklamiraju besplatan uvid u „vaše pravo ja“, televizijski oglasi podstiču na potpuno preoblikovanje tela, a u svakoj oblasti ličnog i javnog života postoje treneri spremni da vam pomognu da postignete idealan životni stil.
Svi ovi saveti, pak, ne moraju nužno doneti zadovoljstvo; naprotiv, oni, zapravo, mogu doprineti vašoj teskobi i nesigurnosti.
Jedna urednica časopisa, Dženifer Nislejn, odlučila je da pokuša da reši sve svoje životne probleme samo uz pomoć saveta koje nudi mnoštvo priručnika koji su obećavali da će joj pomoći da nađe sreću i ispunjenost. U knjizi Praktično savršena u svakom pogledu Nislejn opisuje kako su, nakon dve godine življenja po savetima kako da oslabi, kako da raskrči kuću, bude bolji roditelj i bolja partnerka, i da nađe više spokojstva u svom celokupnom postojanju, počeli da je muče ozbiljni napadi panike.
Shvatila je da sad ima manje zadovoljstva, ne više. Ne samo da su joj svi ti pokušaji samousavršavanja okupirali svo vreme već nije ni uživala u onome što je postigla: u besprekorno čistoj kuhinji, tri domaća obroka dnevno i novim komunikacijskim veštinama kojima je ovladala. Čak joj se i težina koju je izgubila napornim vežbanjem vratila posle nekoliko meseci. Kad se sve to završilo, Nislejn je objasnila zašto misli da se ljudi drže ovih knjiga umesto da pokušaju da se promene pod sopstvenim uslovima: „Mislim da se u životu osećamo odgovornima za toliko mnogo stvari. Tu je posao, deca, bračna odgovornost. Ukoliko se možete obratiti nekom drugom i taj neko vam kaže šta da uradite, to je utešno.“
Kako to da u razvijenom svetu ovo povećanje izbora, kroz koje navodno možemo prilagoditi svoje živote i učiniti ih savršenima, ne vodi ka većem zadovoljstvu, već, naprotiv, ka snažnijoj strepnji i snažnijem osećanju nedostatnosti i krivice? I zašto su onda, kako bi ublažili tu strepnju, ljudi spremni da se drže nasumičnih saveta koje im daju reklamni agenti ili horoskopi, da koriste uputstva o lepoti koje daje kozmetička industrija, da se rukovode ekonomskim predviđanjima finansijskih savetnika i prihvataju savete o svojim vezama od pisaca priručnika za samopomoć? Budući da se sve više ljudi obraća tim takozvanim stručnjacima, čini se da sve više, zapravo, žudimo za tim da nam se skine s pleća to breme izbora.
Kad je 2008. godine počela sadašnja ekonomska kriza, isprva se činilo da je izbor zamenjen uzdržavanjem, sreća sumornošću a pojedinačna sloboda željom da neka osoba od autoriteta preuzme stvar i da sve popravi. Ali čim se pojavio tračak nade da kriza ne mora značiti potpuni ekonomski kolaps, ideja izbora je ponovo izronila kao moćno ideološko oruđe potrošačkog društva. Ovog puta je bila uvijena u rasprave o tome da li blagostanje zaista osnažuje sreću i o tome da li je očevidna potrošnja najbolji način da ljudi povode slobodno vreme. Ali i same ove ideje o pojednostavljenju života zaglibile su se u jednu drugu vrstu izbora. Potrošač je morao izabrati da ne izabira, i često je morao da plati za savet kako da to učini. Jednostavno baciti stvari ili ih pokloniti nekom drugom više nije dolazilo u obzir: bio je potreban savet o tome kako to učiniti.
Ovaj pomak u shvatanju napretka, međutim, nije se dogodio preko noći. Nije baš da su se ljudi iznenada probudili jednog dana i sasvim drugačije sagledali svoje živote. To seme nadolazeće finansijske krize posejano je mnogo ranije. Na sličan način, doba većeg izobilja već je bilo prožeto očajanjem u pogledu ideologije izbora, što se jasno vidi iz teskobe i nesigurnosti očiglednih tokom poslednje decenije postindustrijskog kapitalizma. Bezmalo kao da je kriza predstavljala ispunjenje želje, tek delimično dala glas makar nekakvom ograničenju mnoštva izbora dostupnih tokom bogatijih godina, kao i shodnom oslobođenju od pritiska koji je taj izbor stvarao. Kriza je čak donela i neobičnu vrstu uživanja punu olakšanja, naročito tamo gde se želja za ograničenjem neumerenosti – tačnije, za ograničenjem nebrojenih mogućnosti koje dopušta izobilje – osećala već dugo, ali je bila tek delimično shvaćena.
Pitanje koje ovde treba razmotriti nije samo zašto ljudi kupuju, ili kako razmišljaju o svom životu, već zašto oberučke prihvataju ideju izbora, kao i šta se dobija ili gubi kad to učine. Ljudi mogu biti zabrinuti zbog nove terorističke pretnje ili novih virusa i ekoloških katastrofa, ali njihove najveće brige se obično vrte oko ličnog blagostanja: njihovog posla, veza i odnosa, finansija, položaja u zajednici, smisla života ili nasleđa koje će za sobom ostaviti. Sve to podrazmeva izbor. A pošto stremimo ka savršenstvu ne samo ovde i sada već i u budućnosti, izbor postaje još teži. Izbor na scenu postavlja osećanje silne odgovornosti, a to je povezano sa strahom od neuspeha, osećanjem krivice i strepnje da će uslediti žaljenje ukoliko smo načinili pogrešan izbor. Sve to doprinosi tiranijskom aspektu izbora.
Prevod sa engleskog Anika Krstić
Odlomak iz knjige Renate Salecl „Tiranija izbora“ koja je upravo objavljena u izdanju Arhipelaga