/ B&F Plus / Treba (li) da budemo EU-skeptici 1/2
BiF Analize Čitajte B&F online

Treba (li) da budemo EU-skeptici 1/2

This post has already been read 1084 times!

Evropska unija – da, samo kakva? U trci za Evropske izbore koji se danas održavaju, piše za Špigl bivši nemački predsednik Roman Hercog, trebalo bi da smo skeptičniji prema EU. Evropa nema svoju naciju niti “evropsku javnost” a fundamentalne mane u dizajnu i konceptu Unije mogu dovesti do njenog raspada. Donosimo prvi deo Hercogovog eseja o problemima i izazovima s kojima se “ideal Evropske federacije” danas suočava.

herc 01

I

Evropska unija je u dubokoj krizi. Svi razlozi za krizu su višestruki i svaki je, na svoj način, bio podnošljiv, čak decenijama. U sadašnjoj situaciji, međutim, oni su počeli da se prepliću, i tako će istrajno ostati i opstajati. Ako se oni koji su odgovorni odlučno ne suoče s njima, dugoročni izgledi za Evropu ne izgledaju dobro.

Pokazatelji

Dug i valutna kriza više nego jasno pokazuju da postoji nešto veoma pogrešno u ustavnoj strukturi EU, kao i u političkom ponašanju pojedinih članica. Niko ne zna šta više zbunjuje: da li to što bi neki novi članovi mogli da na prevaru utabaju svoj put ka evrozoni i samoj EU, predstavljanjem lažnih podataka o sebi, ili to što oni u Briselu ne uspevaju da primete njihove lažne aplikacije.

Prosečni građani, čak i oni koji su o aktuelnim dešavanjima samo delimično obavešteni, biće zabrinuti i očekivaće sigurnost pre svega na dve tačke: Oni bi želeli da unutar Evrope postignuti prosperitet bude racionalno osiguran, a takođe žele i da Evropa bude dovoljno jaka kako bi se evropski glas čuo u novoobrazovanom ‘svetskom koncertu’. Takvi građani zaslužuju naše razumevanje.

Opis “novih zadataka” može izgledati šturo. U stvarnosti, taj ‘opis’ obuhvata ogroman program kojeg je u stanju da savlada samo veoma jaka institucija. Da li je današnja Evropska unija u stanju da iskaže tu snagu – to bi se već moglo dovesti pod otvorenu sumnju, pa bi stoga vredelo da ovo pitanje detaljnije razmotrimo.

Iz ove perspektive, Evropska unija je u poslednjih nekoliko godina oslabljena a ne ojačana brojnim novim članicama. Politička snaga određene vrste – danas preko potrebna Evropi – nešto je što se fundamentalno razlikuje od njene veličine, posebno od puke teritorijalne veličine. U zabludi je onaj ko misli da institucija poput EU jednostavno mora da bude velika koliko god je to moguće, kako bi bila jaka i sposobna da preživi pod pritiscima.

Veličina takođe može učiniti i da EU postane kruta i nefleksibilna, usled, recimo, preterano brzog rasta, a još više usled izazova i problema koje sobom nosi njena unutarnja uniformnost. Ovo je naročito rizično u vremenima kao što je naše, kada svaki dan donosi nove rizike i probleme – ali i nove mogućnosti. U takvim situacijama veličina može biti prednost. Međutim, ona bi mogla biti okretnija i brže reagovati, samo ako bi se ograničavala na ono što su najbitnija zajednička pitanja a ne da, kao sada, samo pokušava da igra ulogu sveobuhvatne superdržave.

Što se jedna institucija više uvećava, tim sve krhkija postaje njena unutrašnja homogenost. Politički i ideološki konsenzus, bez kojih takva zajednica država nema realnih šansi za dugoročni opstanak, bio je u poslednjih nekoliko decenija prisutan među svim novim učesnicama. Ipak, naša dužnička kriza u kojoj se trenutno nalazimo pokazala je kako je ta ekonomska homogenost naopaka. Naravno, ne mogu sve EU članice biti ekonomski jednako jake.

EU je oduvek prihvatala ekonomski kako jače tako i slabije zemlje; slabijima je trebalo pomoći da se uzdignu do nivoa onih snažnijih. Ali, izvesno je kako je ovo umnogome već i trebalo da bude utvrđeno: da li bi se od kandidata za ulazak moglo očekivati da, uz pomoć EU, postignu ekonomski nivo koji bi im omogućio da stanu na svoje noge u razumnom vremenskom periodu.

herc 02

II

Ostavimo po strani ispitivanje stvarnosti EU i zanemarimo ga za trenutak. Evidentno je da je stanje u EU žalosno. Ideje i realnost su dva različita noseća stuba, a ispravke će morati da se, pre svega, učine kada se radi o ‘stubu realnosti’, ukoliko EU želi da postigne ono što građani od nje očekuju. Čudna je neprilika, međutim, to što će popravak ovog ‘stuba realnosti’ zahtevati značajne izmene evropskih ugovora – a o tome će se teško ponovo pregovarati jer se zahteva pristanak svih vlada i parlamenata članica.

Naravno, tim je pre teže kada u taboru ima 28 zemalja članica – a ne npr. šest, koliko je u početku imalo EU osnivačko jezgro  – naročito kada ovih 28 sadrže grupe sa sasvim različitim istorijskim iskustvima. Ovo je očigledno bio slučaj od trenutka ulaska bivših zemalja istočnog bloka. Tokom pola stoleća, ove su države morale da trpe bolove poraza i predaje svog suvereniteta Moskvi, a sada ih je ulazak u EU ponovo primorao da trpe osetljive uplive u svoj suverenitet.

Sasvim je razumljivo da su neki od njihovih političara imali veoma skeptičan stav prema daljim promenama. Ali, zauzvrat, te druge države u Evropi, koje su već bile pripremljene za dalju integraciju, morale su imati pravo da formiraju manje krugove i da, primera radi, stave svoju ukupnu težinu na vagu svetske politike. Ovi sporazumi obuhvataju specifičan, u tu svrhu sačinjen instrument: ime mu je “pojačana saradnja”. Na nju se, s izvesnim skepticizmom, gleda kao na “dve brzine integracije”, iako je upravo ova “dvobrzinska integracija” ta koja će omogućiti pravo ohrabrenje za pojedinačne države da se kreću napred i da, zajedno u saglasju sa ostalim “starim članicama” unapređuju integrisanje EU kao celine – u pitanju je ona sasvim ista vrsta kretanja napred kakva je postojala i prilikom akta osnivanja EU – akta kojeg su samima sebi nametnule onih prvih i originalnih šest zemalja – osnivačica.

Sve ovo bilo bi lepo samo kada ne bi postojala jedna ‘kvaka’: Poboljšanje saradnje duž ovih linija zahteva dozvolu svih šefova EU država, a ta dozvola mora biti jednoglasna. Ovo je teško razumeti. Kao što je već ranije pomenuto, dok s jedne strane mora postojati simpatija za istočne članice koje ne žele da prihvate dodatne gubitke svog suvereniteta, s druge strane nijedna pojedina država članica EU – ma kako ona bila mala – ne bi trebalo da bude u poziciji da sprečava bliskiju saradnju između ostalih članica. Ovo je najozbiljnija slabost Lisabonskog sporazuma.

herc 07

III

Još jedna potencijalna pretnja evropskim integracijama je već preterana proizvodnja standarda unutar same EU. Sveobuhvatno donošenje zakona može biti pokazatelj moći jedne institucije: u prošlom stoleću to je bio slučaj sa velikim evropskim radovima na projektu pravne ‘kodifikacije’ – stvaranja EU zakona i pravila, kao i njihovog upodobljavanja i distribucije na pojedinačne članice. Ali to je takođe pitanje onoga šta će, kao pravna supstanca, biti po novim zakonima distribuirano (do nivoa pojedinačnih članica), što je posebno umesno kada zakonodavac deluje u okviru veoma proširenog teritorijalnog okvira, kada njegova tema, dakle, nije “modernizacija zakona”, već “ujedinjenje različitih pravnih regiona”, kao što je to, naravno, slučaj sa integracijom Evropskog kontinenta. Neprekidna, često besmislena aktivnost donošenja zakona unutar tela Unije dovela je do 60-70 hiljada štampanih strana iz oblasti zakonodavstva, premda njihova količina nije i znak “obilne kreativne energije” u EU. Umesto toga, ona je uzrok, ili jedan od uzročnika, njenoj kreativnoj – i stoga i političkoj – slabosti.

Sam proces po sebi je očigledan. Što je veći prostor koji treba da bude standardizovan, tim se više izdvaja i udaljava iz osobenosti svakog individualnog regiona a ono što je “naširoko zahvaćeno” mora biti zamenjeno odlukama iz fotelja i konfuznim, razbarušenim konstruktima. Proces se zatim završava na građanima EU pogođenih osećanjem nerazumevanja prema merama zakonodavca, i uskraćivanjem njenog ili njegovog poverenja i podrške.

Students attend a rally to support EU integration in Kiev...Stud

IV

Ono što je ovde stavljeno na kocku jeste ništa manje nego – demokratska supstanca Unije. Diskusije o demokratskom deficitu EU imaju za tendenciju okončavanje zahteva za direktnim izborima za pojedinačne uloge unutar Unije, ili okončavanje želje za proširenjem ovlašćenja Evropskog parlamenta.

Kako ne bih cepidlačio s ovim zahtevima, takođe bi trebalo da postoji priznanje da, izuzev pojedinačnih/zasebnih mera, demokratija zahteva vezu između poverenja i razumevanja, između organa Unije i njenih građana, a ovde stvari nisu kakve bi trebalo da budu. Ne i najmanji dokaz za ovu tvrdnju jeste uobičajena žalba na račun “evropske javnosti” – evropskog demosa – što nije uspeo da materijalizuje napore koji su trajali više od pola veka – pa kako god da bi ta polifona javnost trebalo da izgleda.

Što su javne institucije veće, tim je pre teže u njima stvoriti razumevanje i poverenje. Ako su ovlašćenja Parlamenta suviše ograničena, onda to može biti loš znak za način na koji se EU nosi sa parlamentarizmom, mada su limitirana ovlašćenja samo jedan od elemenata koji čine demokratiju. Istovremeno, kada građani Unije više ne osećaju da joj pripadaju, jer je previše toga što se već odlučuje u njihovo ime – jer neki ljudi na nedostižnim funkcijama u Briselu ne mare niti su upoznati sa njihovim ličnim težnjama, bez empatije za njihove okolnosti u kojima se nalaze – onda je u pitanje doveden demokratski karakter Unije.

(II deo eseja Romana Hercoga možete pročitati ovde)

(M.L.)

Send Us A Message Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Close