Nelikvidnost i visok nivo nenaplativih kredita u Srbiji eskalirali su do te mere da se bez njihovog saniranja teško može govoriti o bilo kakvom opipljivom ekonomskom rastu u godinama pred nama. Sprovođenje Unapred pripremljenih planova reorganizacije (UPPR) u firmama opterećenim dugovima, jedna je od niša koja bi mogla ponuditi izlaz iz začarnog kruga, pod uslovom da ne prevladaju interesi krupnog kapitala.
Rešavanje finansijskih poteškoća kompanija tradicionalno se postiže sporazumom o restrukturiranju dugova sa ključnim poveriocima ili, pak, sudskim putem preko plana reorganizacije u okviru stečajnog postupka. Vremenom, uporedo sa nastajanjem sve kompleksnijih odnosa učesnika na tržištu, pojavila se potreba za sprovođenjem nekih međurešenja koja bi koristila dobre prednosti oba navedena postupka. Tako je nastao institut Unapred pripremljenih planova reorganizacije koji na američkom tržištu živi tridesetak godina, da bi se masovno proširio i na druga zakonodavstva, naročito nakon eskalacije svetske ekonomske krize.
Domaći zakon o stečaju još je 2005. predvideo ovaj model uređenja dužničko-poverilačkih odnosa, ali u praksi nije zaživeo jer nije bio dovoljno uređen niti je nudio podsticaje zainteresovanim stranama. Novi zakon o stečaju iz 2009. godine doneo je ključne pomake detaljno uredivši institut UPPR-a, te su se već sredinom naredne godine stvorili uslovi za otpočinjanje sprovođenja prvih planova reorganizacije finansijski opterećenih privrednih subjekata.
Prema zakonskom okviru, UPPR predstavlja detaljan plan koji priprema dužnik, zajedno sa poveriocima, i podnosi ga sudu istovremeno sa predlogom za pokretanje stečajnog postupka. Ovaj model, dakle, koristi prednosti oba tradicionalna postupka: postiže se dogovor mimo suda između dužnika i poverilaca, ali koristi sudsku instancu kako bi se obezbedila sigurnija i efikasnija primena. Nakon dobijanja zahteva, stečajni sudija u veoma kratkom roku ispituje ispunjenost uslova za otvaranje stečaja i zakazuje glasanje o planu. Naravno, određuje se zabrana izvršenja na imovini, a potom se u slučaju usvajanja plana istovremeno otvara stečajni postupak, potvrđuje usvajanje UPPR-a i potom obustavlja stečajni postupak.
Atraktivnost ovog modela rešavanja finansijskih poteškoća kompanija leži u njegovoj efikasnosti i ekonomičnosti (dosta je kraći i jeftiniji postupak u odnosu na klasičnu reorganizaciju, naročito za velike sisteme). Takođe, ovaj model alocira jedan od ključnih problema rešavanja odnosa sa poveriocima: predviđeno je obavezujuće dejstvo na sve poverioce čime se rešava problem nesaglasnih poverilaca, odnosno onih koji ne prihvataju sporazum kako bi pokušali da ostvare povoljnije uslove namirenja. Još jedan od važnih aspekata ovog modela koji se ističe kao prednost jeste mogućnost lične uprave dužnika, odnosno ne nameće se rešenje stečajnog upravnika kao organa upravljanja, što je svakako značajna prednost sa aspekta postojećeg vlasnika, menadžmenta i zaposlenih.
Neravnopravan pristup podacima
Prisvajanje najboljih strana tradicionalnih metoda uređenja dužničko-poverilačkih odnosa ne znači da je ovaj model lišen nedostataka koji se ispoljavaju u praktičnom sprovođenju UPPR-ova. Jedno od najosetljivijih mesta ovih planova jeste asimetrija informacija odnosno neravnopravan pristup podacima između dužnika i poverilaca, a naročito onih sitnijih koji obično ne učestvuju u pregovorima oko izrade plana. Kako bi se nadomestio ovaj nedostatak, zakon predviđa ispunjenje nekoliko pretpostavki da bi se asimetrija informacija ublažila.
Tako je u našem zakonodavstvu dužnik u obavezi da podnese vanredni izveštaj revizora koji nije stariji od 60 dana, a sve u cilju detaljnog sagledavanja finansijskog stanja kompanije neposredno pre nego što uđe u UPPR. Ova stavka može značajno povećati troškove sprovođenja plana, ali je svakako važna u pokušaju postizanja ravnopravnijeg položaja strana u postupku. Takođe, bitna stavka jeste i izjava stručnog lica (revizor ili licencirani stečajni upravnik) da je plan realan i izvodljiv, no praksa pokazuje da ovaj važan dokument često predstavlja puko ispunjavanje forme. Retko se sreće detaljan pregled ekonomskog i finansijskog stanja dužnika, a naročito analiza potencijala za nastavak uspešnog poslovanja kompanije. Ovde se radi o tipičnom konfliktu interesa gde stručno lice nevoljno pretresa realnost plana jer bi svako njegovo osporavanje veoma lako u istu ulogu dovelo drugog revizora (stečajnog upravnika) bezuslovno spremnog potpisati sve što je neophodno.
Povećanje transparentnosti UPPR-a zakonodavac je pretpostavio i obavezom obelodanjivanja mnoštva izveštaja i informacija koje se dostavljaju stečajnom sudiji, a tiču se informacija o postupku pripreme plana, očekivanim bitnim događajima nakon sačinjavanja plana, o verodostojnosti informacija navedenih u planu itd.
Previše veliki za bankrot
Premda je praksa drugih zemalja u kojima se primenjuju UPPR-ovi takođe alocirala navedene probleme, ovdašnje privredne okolnosti su ipak iznedrile druge specifičnosti koje mogu biti dodatna smetnja krajnjem uspehu ovih planova.
To se u prvom redu odnosi na prirodu velikog broja domaćih privrednih sistema koji su finansijske dubioze stvarali godinama unazad tokom postojanja privilegovanog položaja, a koji su u UPPR-u videli mogućnost odlaganja naplate. Ovi poslovni sistemi imali su gotovo jednoobrazan model funkcionisanja u predkriznim godinama: finansirani su isključivo kreditima (u čijoj je osnovi često bilo političko zaleđe), sa malim kapitalom, a narasli su toliko da su u američkom biznis žargonu postali “isuviše veliki da bi mogli da propadnu”. Kada je prvi talas krize potopio većinu državnih i paradržavnih banaka i odsekao glavni izvor finansiranja ovih kompanija, neodrživost poslovnog modela je bila više nego evidentna. U situaciji slabije tražnje na tržištu s kojom se teško nosio i zdravi deo privrede, evidentno je bilo da su se pravila igre promenila. Pojedini biznismeni su kratkoročnim zajmovima, po enormno visokim kamatama, finansijsku konstrukciju još izvesno vreme održavali u životu, ali ovo je samo dodatno ubrzalo vrtlog propadanja.
Koristeći neefikasnost ovdašnjeg sudstva, slabo sprovođenje zakona o stečaju, te kolebljiv nastup banaka koje često nisu imale valjan kolateral, nastavak ovakve poslovne prakse pojedini biznismeni videli su upravo u podnošenju UPPR-ova. Treba li napominjati da su ovi planovi ostavili staroj upravi (čitaj dominantnom vlasniku) mogućnost da sakriju pogubni mehanizam poslovanja iz prošlosti koji je bio ključni faktor nastajanja finansijskih poteškoća. O realnosti opstanka poslovnog modela i oceni uspešnosti planova, teško da je bilo ko ozbiljnije polemisao, pa su brojni UPPR-ovi postali način za odlaganje obaveza u budućnost uz gotovo izvesno bankrotstvo firmi protokom vremena.
Upravo će ovakvi slučajevi opredeliti sudbinu instituta UPPR-a u domaćem poslovnom ambijentu. Ako prevladaju interesi krupnog kapitala nad uspostavljanjem jasnog zakonodavnog okvira i njegovom efikasnom primenom, biće obesmišljena još jedna dobra prilika za pročišćenje ovdašnjih privrednih odnosa. Ako se, pak, ovoj pogubnoj praksi stane na kraj, UPPR bi mogao postati odličan metod za produžavanje života onim kompanijama čiji je održivi poslovni model dobro uzdrman udarima finansijske krize i prekomernog zaduživanja. Neophodan uslov za valjan razvoj ovog pristupa uređenja dužničko-poverilačkih odnosa svakako je nezavisnost nadležnih institucija, odnosno marginalizovanje političkih uticaja koji godinama unazad kreiraju sastav i strukturu ovdašnje kvazi tržišne ekonomije.
Duga lista za finansijski spas
Informacije o tome koja je kompanija podnela zahtev za UPPR-om i u kojoj se fazi taj postupak nalazi nemoguće je pronaći u jedinstvenoj bazi podataka. Stoga, otežana je pretraga domaćih poslovnih sistema koji su se opredelili za ovaj model rešenja finansijskih poteškoća. Među najpoznatijim i najvećim podnosiocima ovog plana su: Interkomerc, Beohemija i Unifarm sa povezanim licima, ITM grupa, Caričin grad, zavisna preduzeća Farmakoma, Gemaks i dr. Od akcionarskih društava kotiranih na Beogradskoj berzi, finansijski spas u UPPR-u su potražili Vino Župa, Tigar iz Pirota, Banini.
Nenad Gujaničić
broj 116, april 2015.